Пет порука Медведева Западу

Ништавна западна идеја о „поретку заснованом на правилима“ мора се одбацити као штетна, диктирана жељом Англосаксонаца да доминирају светом, указао је заменик Владимира Путина

Заменик председника Савета безбедности Руске Федерације Дмитриј Медведев објавио је прошле суботе, 22. октобра 2022, како је рекао, „пет релевантних напомена о међународној ситуацији“. Имајући у виду да је реч о заменику Владимира Путина на челу овог изузетно важног државног органа – и да је функција заменика и уведена специјално за Медведева – његове речи могу представљати све само не докона размишљања. Поготово ако се зна да је Дмитриј Медведев био и председник Русије (2008–2012), њен најдуговечнији премијер (2012–2020), да је био председник Савета министара Савезне државе Русије и Белорусије (2012–2020), као и председник Савета шефова држава Заједнице независних држава (2010). Посебно је важна чињеница да је Дмитриј Медведев још 2012. наследио Путина на месту председника владајуће партије Јединствена Русија.

[restrict]

„СУБОТЊЕ ТЕЗЕ“ Из наведеног, јасно је да је Дмитриј Медведев не само најближи сарадник и пријатељ председника већ после Путина и убедљиво најмоћнија и најутицајнија фигура у руској политици. С друге стране, чињеница да није званично на државним позицијама, где свака изговорена реч има снагу потписаног документа (председник, премијер, шеф дипломатије), Дмитриј Медведев има могућност да руске ставове саопштава у директнијој форми, много јаснијим језиком и без превише формалности. Његове, како их је и сам назвао, „Суботње тезе“, дају јасан поглед Москве на најважнија питања међународне политичке агенде, али и одређену пројекцију – шта се може очекивати од Русије у будућности. Питање је само да ли ће га западни саговорници озбиљније „ишчитати“, или ће и његове речи бити игнорисане, као што је више пута било у случају Владимира Путина. Па се данас цео свет нашао ту где јесте. А све се то могло избећи само да је било воље да се благовремено седне за преговарачки сто. Ако не у Америци, онда би бар у Европи морали пажљивије да слушају и мудрије сагледавају „московске поруке“.
Најпре је бивши премијер објаснио природу руског ангажмана у Украјини. „Свака земља ставља на прво место најважније приоритете – заштиту својих грађана и државну независност. При томе, ова заштита је могућа не само на сопственој територији већ и на другим, ако за то постоје основе. Основе су сасвим очигледне – терор и убиства грађана ове земље. Другим речима, свака држава има право да употреби војну силу да заштити своје грађане које уништавају на страним територијама. Такво право укључује могућност превентивног, предупређујућег деловања у циљу спречавања даљих убистава, геноцида и других злочина против својих грађана. Укључујући спровођење војних операција у циљу заштите своје државе и народа. То произлази из кључних одредаба Повеље УН и међународне праксе у оваквим случајевима. Многе земље су искористиле ово право. Све горенаведено је у потпуности применљиво на Руску Федерацију“, истакао је Медведев.
Бивши руски председник означио је разлоге за интервенцију на тлу суседне државе, имајући у виду да су хиљаде држављана РФ, укључујући стотине деце, убијени у нападима кијевских снага на Донбас, од марта 2014. до фебруара 2022. године. Не треба заборавити ни да су САД 2001, због напада у Њујорку извршиле инвазију на 10.000 километара удаљени Авганистан – иако ни авганистанска влада, ни војска, како се показало, нису имали везе с тим. Када је о Украјини реч, званичне војне снаге, потпомогнуте националистичким батаљонима, годинама су намерно гађале цивилне квартове. Ове акције, у којима су масовно свакодневно убијани и сакаћени деца, жене и старци, цинично су називали – антитерористичка операција (АТО). А подршка им је стизала са свих званичних западних адреса, док су санкције увођене Москви која није учествовала у војним акцијама.
Друга тачка Медведевљевих теза гласи: „Резултате Другог светског рата нико не доводи у питање. Али мора се имати на уму да историја неумољиво иде напред. После 1945. године догодило се много тога што је радикално променило како однос снага у свету, тако и линије државних граница. Зато су за нас били прихватљиви такви ‚резултати‘ само до тренутка док нису у супротности са темељним интересима Русије као правне, а у много чему и историјске и моралне наследнице Руске империје и Савеза ССР. Све док нису вршени директни напади на наше грађане. Све док суседне земље, раније у саставу Руске империје или СССР-а, не улазе у нама непријатељске војне блокове чије су стратешке нуклеарне снаге даноноћно усмерене на наше главне градове и све док не почну да угрожавају наш територијални интегритет.“
И овде је потпуно јасна алузија на Украјину (и делимично Грузију и Молдавију), која је више пута подносила званичан захтев за улазак у НАТО, упркос упозорењима Москве да је то директан повод и најкраћи пут за рат. Када се све то има у виду, не треба искључити могућност да је управо сукоб и био циљ Вашингтона, ако се зна да је његова последица „ослобађање Европе од енергетске зависности од Русије“. То што је сада Европа у потпуној енергетској зависности од Америке, иако је пре рата могла да бира одакле ће се снабдевати енергентима – скоро нико и не помиње. Ретки су, и прилично тихи, европски гласови који се усуђују да примете да је, од када су се ослободили „руске зависности“ и потпали искључиво под ону америчку, цена „савезничког“ гаса порасла четвороструко.

БЕЗ УН – ДЕГРАДАЦИЈА СИСТЕМА МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА Мирољубива коегзистенција различитих држава је могућа и неопходна, указује Медведев у трећој тачки: „Питање је цене по којој се она постиже. Ако је та цена бесконачно уступање својих историјских територија и напуштање својих грађана, таква ‚мирољубива коегзистенција‘ не вреди ни пребијене паре. Ако смо пред избором између ове ‚коегзистенције‘ и заштите основних националних интереса, као и живота наших грађана, морамо изабрати ово друго. То је реална заштита ових националних интереса, само у другачијој, оштријој форми, која одговара датом тренутку. Свако ко доводи у питање право своје земље на такво деловање, не може се сматрати њеним лојалним грађанином.“
Медведев у тачки четири наводи да у свету постоји само један универзални инструмент за решавање међународних спорова: „То су УН и темељни документи које су усвојиле. Оне су универзални, али не и савршен инструмент. Важно је да се у УН задржи темељни принцип међународних односа: равноправност свих држава и обавеза да се чује позиција сваке земље, а не само одабраних. То је императив деловања организације, њен ius cogens. Статус сталних чланица Савета безбедности – оснивача УН – не сме да буде предмет ревизије, укључујући и њихово право вета. Број сталних чланица СБ УН може се проширити, али њихова овлашћења морају бити неприкосновена. У супротном, УН чека системска криза и, као последица, организација ће поновити судбину покојне Лиге народа. Човечанство ће моћи да живи и без УН. Током већег дела историје тако је и било. Међутим, неизоставно ће наступити деградација система међународног права, а свет ће се вратити уским регионалним и билатералним споразумима о безбедносним питањима.“
На крају, оценио је идеју која се последњих година намеће из западних центара, где се уместо међународног права, које су ти центри одавно погазили када им је одговарало, на пиједестал стављају „правила“ која они сами и доносе у складу са својим интересима. То је пета теза Дмитрија Медведева: „Ништавна западна идеја о ‚поретку заснованом на правилима‘ мора се одлучно одбацити као неодржива и изузетно штетна по човечанство. Њу нико није одобрио, потпуно је неодређена по садржају и промовише се супротно постојећим међународним правилима и институцијама, укључујући те исте УН. Сама идеја је диктирана, до психичких девијација опсесивном, жељом Англосаксонаца да створе идеолошку основу за своје покушаје да доминирају светом. Избор остатка света није да се потчини овој идеји већ да иде својим путем.“
Тиме је Путинов заменик још једном подвукао одлучност руске државе у борби против западне доминације. Како сада делује, ова тежња није усамљена у свету, јер се већина држава на овај или онај начин томе придружује. Управо је недавно западно одбијање у Уједињеним нацијама да се прихвати руски предлог о тајном гласању којим би се изразио став о акцијама Москве у Украјини – а по истоветном моделу који је Запад већ одавно патентирао у другим деловима света – показало да је реално расположење у свету далеко од оног како га замишљају у НАТО-у и ЕУ. И да ће се оно још више мењати у складу с тим колико Русија и Кина буду успешне у свом отпору. Једно од најважнијих попришта је тренутно Украјина, где Запад, нимало случајно, чини све да спречи руску победу. Јер, како је недавно признао и челник западне алијансе Јенс Столтенберг, руска победа била би заправо – пораз НАТО-а.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *