ПАТРИЈАРХОВА БРАДА

ЗАШТО НИ УСТОЛИЧЕЊЕ ПОГЛАВАРА СПЦ НЕ МОЖЕ ДА ПРОЂЕ БЕЗ НАПАДА?

Једна од општих карактеристика Срба (нисмо сигурни за друге народе) је да имају суфицит експерата у сваком домену и да су милиони тих стручњака опште праксе уверени да би били бољи од селектора репрезентација, војсковође од генерала, па и бољи патријарх од поглавара СПЦ којег би прогласили неподобним и јер му штрчи једна длака из браде

Зашто је патријарх изразио саучешће оцу Матеја Периша? Зашто није изразио саучешће оцу Дарије Дугин? Зашто је благословио кошаркашку репрезентацију? Зашто није „Бир фест“? Зашто воли Леонарда Коена? А зашто не воли Битлсе? Зашто је осудио хомосексуализам? А зашто није довољно осудио хомосексуализам? Зашто је ово овако и зашто није оно онако питања су и осуде које су, чини се, доживеле праву инфлацију од како је на трон Светог Саве ступио патријарх Порфирије. Не нападају и не осуђују га више само они којима је крив јер је Србин, верник, православац. То је, некако, нормално. Од њих су такве ствари увек долазиле и навикли смо се већ на то. Њима је и покојни патријарх Павле био ратни злочинац и хушкач, њима је само постојање православља камен у ципели који прави неподношљиве жуљеве.
Више је за чуђење формирање армије оних који су уверени да су духовнији од патријарха, да боље знају шта Цркви треба од онога који јој је читав свој живот посветио, да су већи Срби или православци од њега. Ту има чак и оних који се један дан хвале одликовањем које су добили од његовог претходника, патријарха Иринеја, а други дан му замерају што се прошетао царским градом Призреном и тако учествовао у „јефтином игроказу у режији САД и Куртијеве власти“.

ЛАЖА И ПАРАЛАЖА Чињеница је да има много истине у коментару/критици иначе веома цењеног јавног делатника чији је текст, можда сасвим погрешно, послужио као парадигма за непрестане осуде које стижу на рачун патријарха Порфирија из, назовимо то сада, „национално и духовно свесног“ дела јавности. Истина је, на пример, да је патријарху омогућено да се без иједног инцидента прошета Призреном јер се ради о „шибицарском плану створеном у злогласним пропагандним кухињама Запада, лажна слика демократичности и мултикултуралности октроисане парадржавне и терористичке творевине Албанаца, намењена пропаганди која ће бити емитована на Би-Би-Сију, Си-Ен-Ену, Н1 и Новој С“.
Патријарх је, дакле, испао глуп и дозволио себи да буде изманипулисан у западно-албанском, антисрпском интересу. Али губи се из вида да на Косову и Метохији има толико излива албанског шовинизма и нетрпељивости да сви они на свету који би желели то да виде – то би и видели и били свесни, као и ми, да је мир током патријархове посете инцидент, а не правило. Проблем је, међутим, у томе што верни гледаоци наведених телевизија и конзументи осталих (про)западних медија пред тим затварају очи.
Истина је да је за „имиџ“ косовских Албанаца (за које свако реалан зна колико заиста цене Србе и њихову традицију) одлично што су и патријархова посета Призрену, и његово устоличење у Пећкој патријаршији прошли без икаквог инцидента. Међутим, у критици овог догађаја спорно је приписивање некаквог саучесништва у злоделу не само патријарху српском Порфирију него и читавој СПЦ: „После бесрамне предаје расколницима, српске историје, традиције и комплетног српског културноисторијског наслеђа у Македонији, да ли нам Патријаршија овим спрема још један доказ хришћанске љубави и успешног превазилажења великог проблема?“ Ту се појављује горепоменути „генералски“, односно „селекторски“ дух код човека који очито мисли да би требало да буде патријарх уместо патријарха, али и злонамерно имплицирање издаје што има арому параноје. Да православни верник не би требало да се спрда с хришћанском љубављу излишно је рећи. Сумњу у постојање хришћанске љубави код наших црквених великодостојника треба оставити грађанистима.
Али поставља се питање шта је патријарх требало да уради у конкретном случају посете Призрену. Да не оде у Призрен? Онда би га оптужили да се плаши да изађе из комодитета круга двојке и да није спреман на жртву какву је поднео „искасапљени свети монах Харитон“. Није требало да оде у Вуковар? Ни у Сарајево? Или је требало да организује нешто да би га дочекала руља као ономад на Цетињу? Онда би га ови други опет оптуживали како се „возика“ хеликоптером и „врши десант“. А можда би и првима нешто слично пало на памет.

ХРИШЋАНСКА ЉУБАВ Патријарх московски и целе Русије Кирил разапет је у западној јавности и источним аутошовинистичким круговима јер је, наводно, рекао да ће сви они који оду у Украјину да се боре на страни Русије отићи у рај и да ће им бити опроштени сви греси. Кирил је заправо подсетио на вечиту хришћанску истину да нема веће љубави него положити живот свој за своје ближње. А они који одлазе да се боре у Украјину да би заштитили своју браћу и сестре које је пуних осам година тлачио кијевски режим управо то чине. Макар већина њих, част изузецима.
Исто тако, изврнуте су, на пример, патријархове речи о геј паради када је говорио о злу. Сваком хришћанину је јасно на шта је патријарх мислио – из православне визуре хомосексуалност је грех, а грех је зло, али зло нису људи који су пали у грех. С друге стране, патријарху се замера „превише“ беневолентан однос према онима које Срби (не без разлога) сматрају својим крвницима, па се сваки његов братски потез према тим народима сматра издајом. Али се заборавља да православни патријарх не би могао другачије да се постави, јер је заповест да се молимо за своје непријатеље да их Господ освести и одвоји од зла. Није ли и Христос молио Оца да опрости његовим џелатима јер „не знају шта чине“?
Једино што патријарх може и треба да каже је оно што је и рекао приликом свог устоличења у Пећкој патријаршији: „Све вас овде сабране, али и све који су у духу са нама, где год да се налазе, са овога светог места позивам да се молимо за све људе – и за наше сународнике, али и све са којима живимо овде на овим просторима, укључујући пре свих браћу Албанце, да градимо мир.“ Они који не би да граде мир с непријатељем својим требало би да духовну воду пију с неког другог извора. Има, на пример, у Њујорку Црква сатане која не заговара такву љубав.
Што се издаје тиче, и потписник ових редова се више пута опекао трчећи пред руду и мислећи да је бољи генерал од генерала, председник од председника, па чак и патријарх од патријарха. Сетимо се примера из прошлости који су и даље актуелни – Дејтонског споразума, Кумановског споразума (Резолуције 1244), Бриселског споразума. Сва три догађаја су из угла национално освешћених деловала као катастрофа и капитулација, да би се касније испоставило да су заправо постали стуб одбране српских интереса. Дејтонски споразум је, са свим својим манама, стуб одбране Републике Српске и српског народа у БиХ. Резолуција 1244 је, са свим својим манама, стуб одбране Косова и Метохије у оквиру Републике Србије и српског народа у нашој јужној покрајини. Бриселски споразум, односно одбијање Приштине да га спроведе, јесте препрека за још снажније притиске (да, могуће је још јаче) на Србију да призна сецесију и омогући такозваном Косову чланство у УН. Сачекајте мало и са осудом те аутокефалности македонске цркве. Уосталом, ако верујете у Бога, а они који тај непријатан чин највише осуђују тврде да верују и то више и од патријарха, онда имајте поверења у то да Он води и поглавара наше цркве. Ако не верујете, онда вам те светиње и нису светиње него само „споменици културе“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *