ОДЛАЗАК ПО МИШЉЕЊЕ

СТРАНКА СЛОБОДЕ И ПРАВДЕ У ВАШИНГТОНУ

Која је била сврха одласка највише делегације Странке слободе и правде у Вашингтон? Да они тамошњим званичницима нешто саопште, да од њих чују неку мудрост, или нешто треће?

Предаја акредитива новоименованих амбасадора у једној земљи је вероватно најпротоколарнији могући догађај од којег тешко да било који састанак може да буде блеђи и несадржајнији. Нова амбасадорка Немачке у Србији Анке Конрад успела је, међутим, чак и од тога да направи спектакл понашањем које се у најмању руку може сматрати недипломатским, а реално је крајње безобразно и бахато. Много бахатије од било чега што је икада себи дозволио бивши амерички амбасадор у Берлину Ричард Гренел, чије је понашање немачки политички естаблишмент критиковао до мере да се захтевало да буде проглашен непожељном особом и протеран. Она је ту церемонијалну прилику искористила да одмах затражи од Србије да уведе санкције Русији које су њеној земљи онолико добро донеле. Могуће да она сама то не би, већ да је морала по директиви своје шефице Аналене Бербок, која више брине о помоћи украјинској војсци но о својим грађанима и бирачима.
У контексту овог текста, није битно то недипломатско понашање него овај пример узет да би се показало да и са, у нормалним околностима, стерилног сусрета може нешто да се саопшти јавности. Вест о амбасадоркином захтеву не би угледала светлост дана да Кабинет председника Србије није тај детаљ навео у саопштењу за јавност наводећи ко је коме шта рекао током тог сусрета.

[restrict]

ЂИЛАС И САРАДНИЦИ Одлазак највише могуће делегације опозиционе Странке слободе и правде у саставу председник Драган Ђилас и потпредседници Мариника Тепић и Борко Стефановић (према саопштењу ССП, „Ђилас и сарадници“) у Вашингтон, на састанке с тамошњим званичницима никако није протоколарна ствар. Штавише, да се ради о „нормалној“ земљи с „нормалном“ опозицијом, тако нешто би било потпуно ненормално. Можете ли да замислите, на пример, да председница француског Националног окупљања Марин ле Пен, или председник Непокорене Француске Жан-Лик Меланшон крену у турнеју по Стејт департменту и Сенату? Не? Можда зато што било који опозиционар који држи до себе и до своје државе то никада не би урадио? Истина, био је ономад онај несрећни састанак представника Жутих прслука са тадашњим потпредседником италијанске владе Луиђијем ди Мајом, после чега је француско министарство спољних послова промптно реаговало упозоривши Италијана да се ради о „неприхватљивој провокацији“ и да се убудуће не меша у унутрашњу политику Француске.
У контексту овог текста, ни тај моменат није битан. И на то смо се навикли колико и на неприлично понашање западних амбасадора који су умислили да су колонијални управници. Али у овој причи највише „жуља“ то што они који се заклињу у транспарентну политику и отворену владавину ништа не саопштавају јавности о томе шта им је речено у Вашингтону.
Према ономе шта је ССП саопштила јавности, Ђилас је „саговорницима пренео став о неопходности усклађивања спољне политике Србије са политиком ЕУ уз оцену да је понашање Европе према Србији било погрешно, као што су погрешне претње замрзавањем процеса европских интеграција које се чују из Брисела, јер то неће допринети расту подршке ЕУ у Србији, нити бољем животу за наше грађане“, те да су „за будућност Србије, политички и економски односи са Сједињеним Државама од приоритетног значаја, иако се не слажемо увек и по свим питањима“. Истакао је и да је „ово тренутак у коме морамо да се определимо и зато Србија не сме да направи грешку којом ће саму себе да маргинализује и искључи из токова савремене цивилизације“ итд. Стефановић је „информисао америчке званичнике да ће, као председник Одбора Скупштине Србије за спољне послове, одмах након формирања владе ставити на дневни ред Одбора изјашњавање о усклађивању спољне политике са ЕУ“ и додао да су „мир, одрицање од употребе силе, поштовање међународног права и дијалог о свим отвореним питањима постулати на којима почива политика ССП“ . Тепићка је пак „говорила о кршењу људских права, слободи медија, али и криминалу и корупцији и представила предлог ССП-а о формирању регионалног центра за борбу против организованог криминала у Београду који је неопходан“. Ако је поента у овим општим местима, онда су могли себи да уштеде и новац и време, и са тим да учине нешто корисније. Ђилас сам каже (у интервјуу за „Данас“ од 4. октобра) да они „већ шест месеци“ (односно од завршетка предизборне кампање, јер су до затварања биралишта говорили другачије) тврде да Србија треба да уведе санкције Русији. Који је смисао да америчким званичницима понавља нешто што говори већ шест месеци? Сумња да амбасадор Кристофер Хил то већ није пренео својим шефовима?
У свим страначким саопштењима наводи се само шта су то они имали да кажу, од чега ништа није нешто што већ нису рекли, али ниједне речи нема о томе шта су то чули из уста својих домаћина. Назнака о томе дата је у поменутом интервјуу, али се опет ради о општем месту које се може чути и у Београду и које није вредно прекоокеанског лета – „сви (саговорници) су изнели свој став да Србија која се определила за чланство у ЕУ треба да усклади своју политику са политиком ЕУ и врло негативно реаговали на потписивање споразума о сарадњи два министарства спољних послова, Србије и Русије у Њујорку“. Постоји ли неко у Србији да иоле прати политику, а да ово не зна? Једину ствар која у том контексту може да буде занимљива и новост, а то је могуће реаговање Вашингтона, Ђилас се није ни усудио да пита своје домаћине. „Нисмо разговарали о томе да ли ће то имати неке последице“, рекао је Ђилас, додајући да су они, вође ССП-а, „изнели свој став“. Лакрдија. Утолико пре што Борко Стефановић на твитеру сматра да су „састанци били важни и садржајни“.
Постоје, дакле, две могућности. Прва да ни „Ђилас и сарадници“, ни њихови амерички домаћини нису имали једни другима било шта смислено да кажу и, друга, да лидери ССП-а не желе да јавност зна о чему се разговарало на тим „важним и садржајним“ састанцима. Тешко је проценити која од те две могућности је гора по вођство највеће опозиционе партије у Србији, а потенцијално и по саму Србију.

ЕСКОБАР И САРАДНИЦИ „Ђилас и сарадници“ су се (судећи по распореду њихових саопштења) најпре у Стејт департменту сусрели с помоћницом државног секретара за европске и евроазијске послове Карен Донфрид и специјалним представником САД за Западни Балкан Габријелом Ескобаром. Донфридова је крајем априла (заједно с Ескобаром) била у петодневној турнеји по региону када је „без околишања“ саопштила да „САД желе коначан споразум Косова и Србије уз обострано признање“. Премијерка Ана Брнабић је после сусрета са Донфридовом у Београду јавно рекла да јој је „зујало у глави од напетости“ у ситуацији када мора пажљиво да брани ставове и интересе Србије. „Ђилас и сарадници“ се нису жалили на мигрену, али су, за разлику од председника Александра Вучића којем замерају што у говору пред Генералном скупштином УН није експлицитно рекао да је Србији неприхватљиво да такозвано Косово добије столицу у светској организацији, храбро рекли да „не могу да разговарају о признању Косова“, јер то „Србија не може да прихвати“.
После Донфридове и Ескобара, примио их је председник Комитета за спољне послове америчког Сената, „један од најутицајнијих сенатора“ Роберт Менендез. Не знамо како им је Менендез одговорио на чврст и бескомпромисан став о неопходности да Србија уведе санкције Русији, али знамо да је сам Менендез не тако давно, 13. априла ове године, захтевао да САД због проблема у дијалогу Београда и Приштине уведу санкције Србији у складу са Законом о супротстављању америчким супарницима кроз санкције. Можда после овог сусрета Менендез добије и неку нову идеју зашто би Србији требало увести санкције, али мало је вероватно да му је за тако нешто потребна инспирација од „Ђиласа и сарадника“. Може он то и сам.
Делегација ССП-а је имала и састанак са „тимом“ сенаторке Џин Шахин, али с њега нема никаквог саопштења, могуће због тога што су постиђени, јер она није могла да их прими, иако је тешко поверовати да је могла имати нека важнија посла.
Највећа мистерија је, ипак, њихов састанак са „представницима Савета за националну безбедност“ САД. Мало је вероватно да би тим људима било интересантно откривање топле воде о шестомесечном захтевању ССП-а да Србија коначно уведе санкције Русији, или Стефановићева најава да ће то питање покренути у Скупштини Србије. А можда управо и јесу о томе разговарали, шта је најбоље да учине како би остварили заједнички интерес на том пољу, односно како најефикасније извршити притисак не само на Вучића (јер то није довољно) него и на српски народ да прихвати оно што му је неприхватљиво зарад почасног места на „белој страни“ новог „виртуелног Берлинског зида“ који се управо подиже у Европи, како каже Ђилас. Не знамо. Јесу ли паметнији од како су се вратили из Вашингтона?

[/restrict]