Од забране језика до говора оружја

Прикривена страна рата у Украјини

На Западу се мало говори а још мање пише да је Украјина још пре почетка рата усвојила расистичке законе усмерене против Руса, забранила јавну употребу руског језика и практично посејала семе рата у коме се потом нашла

Аналитичари, када траже узроке за украјински рат, проналазе много очигледних разлога и трагичних наличја, али због „говора оружја“ махом пренебрегавају један од кључних изазивача војног сукоба – забрану руског језика и културе у Украјини. На који начин је режим у Кијеву потпалио русофобију и дискриминацију видело се и усред рата, када је Украјина почела да примењује закон који је забранио јавну употребу руског језика. Деци којима је руски матерњи језик укинут у школама и настава на руском, а ограничено је и пословање на том језику чак и у областима где је руски доминантан. И то упркос чињеници да је уочи државног удара у фебруару 2014. године руски био доминантан језик пословне и академске елите у Украјини.
Али није само руски језик на мети украјинских екстремиста – слична судбина задесила је и језике других националних мањина које живе у Украјини. Према попису становништва из 2001. године, у Украјини живи 37.541.700 Украјинаца, што је било 77,8%. Од националних мањина најбројнији су Руси са 8.334.100 (17,3%), иза којих следе Русини (Закарпатска област) са око 0,9%. Важно је напоменути да службена украјинска власт не признаје Русине као посебан народ, већ као део „украјинског етноса“, док русински језик сматра „украјинским дијалектом“. Ту су још и Белоруси са 275.800 (0,6%), Молдавци 258.600 (0,5%), Кримски Татари са 248.200 (0,5%), Бугари 204.600 (0,4%), Мађари 156.600 (0,3%), Румуни 151.000 (0,3%), Пољаци 144.100 (0,3%), Јевреји 103.600 (0,2%), Јермени 99.900 (0,2%), Грци 91.500 (0,2%), Татари 73.300 (0,2%), Роми и остали…
Службени језик у Украјини јесте украјински, иако је знање руског језика деценијама било веома важно како на културном, тако и на економском плану. О томе сведоче и подаци: до ступања на снагу новог закона украјински језик је говорило око 55% становништва док је руски користило око 45% становништва (око 67,5% становника сматра украјински својим матерњим језиком, док руски сматра 29,6% становника, према попису из 2001). Ту је и књижевни украјински, који доминира у западној Украјини, највише у Лавову.

ГУШЕЊЕ ЈЕЗИКА Руски је превладавао у средишњој Украјини и у великим градовима (Кијев, Одеса, Севастопољ), док је „суржик“ (мешавина украјинског и руског, карактеристичан зарад коришћења украјинске граматике и фонетике уз руски речник) био распрострањен по руралним подручјима и мањим градовима. Подручја источне Украјине, чије су се осамостаљене републике недавно прикључене Русији, била су вазда под снажним руским утицајем и тамо је у високом проценту преовладавао руски језик. На Криму, на пример, украјински језик је далеко пре анексије био безмало одсутан, упркос покушајима његовог увођења од стране Кијева као „једино дозвољеног језика“ у администрацији, медијима и пословању.
Према слову закона о мањинским језицима из 2012. године, руски језик је имао статус званичног у Дњепропетровској, Доњечкој, Запорошкој, Луганској, Николајевској, Одешкој, Харковској, Херсонској области, Севастопољу и на Криму. Мађарски језик је уживао званични статус у Закарпатској области у граду и рејону Берегово, у рејону Виноградов и у вароши Шаланки, а румунски језик у граду Била Церква. У Чернивачкој области у градићу Тарасовци званичан је био молдавски језик а у варошици Нижњи Петровци – румунски. Међутим, после револуције, односно државног удара (у зависности од политичке оптике) 2014. године, закон о мањинским језицима био је укинут чиме сви они губе званични статус. Све док Врховна рада није аминовала и ове године лансирала нови закон који мањинске језике дискриминише и драконским казнама. Спорни закон је уследио после претходних ограничења увоза руске литературе, блокирања руских електронских медија и интернет-апликација. Врховна рада је пре тога већ забранила и пуштање руске музике преко државних медија и у целокупном јавном простору широм државе.
Нови украјински закон забрањује и штампање књига које су написали Руси – изузев ако нису вољни да се одрекну руског држављанства и прихвате украјинско. Украјински парламент је приде забранио увоз и дистрибуцију књига и других издавачких производа из Руске Федерације и Белорусије. Оно о чему се на Западу, на пример, мало говори а још мање пише јесте да је Украјина још пре почетка рата усвојила расистичке законе усмерене против Руса, забранила јавну употребу руског и практично посејала семе рата у коме се потом нашла.
Кренимо редом: 21. јула 2021. године украјински парламент (Врховна Рада) усваја „закон о изворним народима Украјине“. Закон је објављен у званичном документу (Видомости Верховноји Рада). Закон признаје пуно држављанство и грађанска права само „украјинским држављанима“ који су скандинавског или немачког порекла, Караитима и Татарима… Само они „имају право да у потпуности уживају сва људска права и основне слободе“. То је једини расистички закон донет у Европи после Другог светског рата јер правно дефинише Русе, Белорусе и припаднике мањина (Мађаре, Румуне, Бугаре, Роме,…) као „секундарне грађане“. Грађане 2. реда.
Захваљујући том закону, украјинска влада је под претњом санкција суспендовала све медије на руском језику, укинута је настава на руском језику, ограничено је пословање на руском језику, забрањена је руска књижевност, блокирани руски електронски медији… „Такав закон у Европи нисмо видели 77 година, тачније од пораза фашизма 1945. То је једини отворено расистички закон од Другог светског рата наовамо“, осврнуо се тим поводом на стање у Украјини познати словеначки економиста Јоже П. Дамијан.
Караити су иначе мала јеврејска секта која не признаје Талмуд, а Татари су потомци Монгола који су дошли на Крим после 1221. године. Поврх свега, украјински националисти су уверени да су потомци викинга Варјага за које тврде да су основали Велику Кнежевину Кијевску средином 9. века.

ЖМУРЕЊЕ ЕВРОПЕ Иако је украјински језик више него сличан руском, а и генетски профил Украјинаца и Руса је практично исти, „прави“ Украјинци себе не сматрају Словенима. Ово последње је и пресудно утицало на чињеницу да су Руси и Белоруси правно дефинисани као грађани другог реда, као и припадници мањина попут Мађара, Румуна, Бугара, Рома… „Јесу ли Украјинци напрасно сасвим полудели? По свему судећи у Европи, чији би део да постану, нешто такво никако није дозвољено. Али произлази да ово није први такав потез и да Закон о аутохтоним народима Украјине има ‘дуг реп’ од својих претходника“, упозорава познати словеначки економиста.
Прва мера нових украјинских власти после 2014. године било је укидање закона Ковалов–Колесниченко из 2012. који је регулисао равноправност језика и изједначио руски и украјински језик. Укидање језичке равноправности руског језика био је први (али не и једини) узрок који је већ тада довео до побуне руско-говорећег становништва на Криму и у Донбасу. Под притиском међународне заједнице је на крају ипак повучен закон који је поништио легислативу Ковалов–Колесниченко, али је штета већ учињена.
Кијев је упркос негодовању партнера у Бриселу и Берлину наставио да спроводи ограничења у настави која су се раније одвијала на другим, неукрајинским језицима. Том мером је било погођено више од 400.000 деце која су претходно похађала наставу на руском, мађарском, румунском, бугарском и грчком језику. С обзиром на то да Украјина жели да постане чланица Европске уније, било је очекивано да ће се матичне државе (које су све одреда – изузев Русије – већ део ЕУ!), а чије су се мањине нашле на удару у Украјини, жалити Савету Европе; али Савет Европе није ни прстом мрднуо. Чини се да Савет Европе није заинтересован да реагује због гушења права националних мањина у Украјини ако кршење права првенствено погађа Русе. Што указује на крајње лицемерје западних политичара чија су уста пословично пуна флоскула о „заштити и одбрани људских права“. На Западу, очекивано, када је у питању Украјина – то је табу тема. У светлу свега тога и није било неочекивано да ће због грубог гажења и напада на основна људска права Руса, којима врх украјинских власти (финансираних од стране Вашингтона, заједно с неонацистима на свим важнијим положајима, нарочито у украјинској војсци и полицији) забрањује да говоре руски – на крају проговорити оружје.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *