НИКАДА ТЕ НИСАМ СИТ, КАФАНО!

ДНЕВНИК ПОЗОРИШНОГ КРИТИЧАРА

Оно што је Вито Тауфер одлично поставио, адаптатори Едипа Весна Радовановић и Марко Манојловић добро „расписали“, а Милан Марић и Наташа Нинковић уверљиво представили, јесу истинита и искрена љубав и физичка привлачност. Па се после окретања из среће у несрећу све испоставља још драстичније

После френетичног успеха филма Тома, о магичној заводљивости кафанске музике и поезије, у којој се пева о најтужнијим јадима, Србија је, пре неки дан, добила и један кафански хит, с места, где му се најмање надала – с Велике сцене „Љуба Тадић“, Југословенског драмског позоришта, познатог по свом углађеном репертоару. Додуше, знао је Јагош Марковић да стави дерт и народњаке у своје представе, последњи пут у Симовићево Чудо у Шаргану, али је то драма која се и догађа у кафани „Шарган“, па тако, ма како нам било преко главе Марковићевих импровизација на тему субкултуре, ово је било допуштено.
Јунак најновијег кафанског хита, уникатног, у сваком погледу, нису више ни Цмиља, ни Госпава, него тебански цар Едип, млад, јак и страстан човек, који, у друштву са љубљеном му супругом Јокастом, радије влада из оближње кафанице, него из свог двора, где га је антички драматичар сместио ономад, у петом веку пре наше ере. Али да се оградимо одмах – Едип, у режији Вита Тауфера, словеначког редитеља, не почиње у кафани, иако се у њој, као све фаталне страсти, завршава. Прво Едип, на конференцији за медије, позива придошлог Креонта, високог државног званичника, и брата његове љубљене, да каже шта им то Аполон поручује, како да се Теба реши куге, која их десеткује. Да се нађе кривац, каже Креонт, који је пре иха-ха убио бившег цара Тебе Лаја и који се, уместо њега, попео на престо, па се и оженио његовом удовицом, не знајући да му је Лај био отац, а његова жена мајка. Ту, код Вита Тауфера, паметује и православно свештенство, које услужно скаче на ноге, да уступи место Креонту. Е, каже Едип у микрофон, не био ја који јесам ако не откријем и казним кривца за то недело и за данашњу пошаст тебанску!
И онда – уз одличну јужњачку живу музику, и изврсног (мало је речи!) певача, присуствујемо кафанској трагедији, у којој, све лумпујући са Јокастом, Едип начује да је жив сведок Лајевог убиства и тражи да се он приведе на „информативни разговор“.
Шта рећи!


Једе се, пије се, врцка се, дижу се руке у ваздух, Софоклов Хоровођа (хор је у антици глас народа), кафанџија, банчи са најдражим гостом, једе се прасетина рукама и златним (ваљда) прибором, док, у зао час, не пристигне, љут као гуја што га се цима, слепи пророк Тиресија, и то у црвеним ципелама на високу штиклу! Нема ту више надгорњавања полова, ко боље зна, врач или врачара! Каже Тиресија поменуто – и оде! Мучени Едип се труди да не прихвати очигледно, да је он тај кривац, да је убио Лаја (јер му се препречио на узаном планинском путу) и да је љубљена Јокаста њему и жена, и мајка… Музика не престаје, песма се за песмом ниже, лепе се шушке на Едипово чело, он наручује и пење се у заносу на столицу, Јокаста схвата да је све готово и одлази, уз јаук „Тешко теби, несрећниче!“… Долази некадашњи сведок убиства, позива се на пастира коме су дали оковано дете из двора, са наредбом да га уништи, због пророчанства да ће убити оца и… Даље је историја драме и позоришта и данас много помињан Едипов комплекс, који ето, из те кафане вуче корене.
Ко не зна Вита Тауфера, поверовао би му да је, бежећи од јефтине политичке актуелизације, сачинио представу која удара на сва чула. Али пре много година, у Марсељу, на Скупштини нашег тадашњег Интернационалног института за медитеранско позориште, ИИТМ, срели смо се с Витом, представником Словеније, а Хрватску је координирао Ивица Буљан. Све време заседања Вито је спавао, или се правио да спава, поручујући се да не прати лако расправу на француском. Када су га, виком, пробудили, проговорио је на одличном француском, анализирајући све дотад речено. Такав је то човек. Гледали смо његове представе на Битефу, где су и побеђивале, очарани Сном летње ноћи, у којој се баје и чара балама, које цуре на под… Оригиналан, даровит, духовит, Тауфер је изабрао кафану као атински Ареопаг, брдо, где се судило Оресту, за убиство мајке Клитемнестре. Кафана је на овим просторима место исповести и сурове искрености, и ту „нема лагање“, а у њој се и пева, и пије, и бије (власт је мало „пропитала“ пастира, фемкао се да призна), али и умире, од сломљеног срца, изгубљених идеала, страшног греха, или од сопствене руке. Јокаста се убила, јавља келнер (код Софокла Гласник из двора), а Едип је њеном иглом за косу извадио себи оба ока. Видимо га, схватамо стравичну трагедију, долази Креонт, да се шепури…
Е, сад.
Како ово није позоришна критика у ужем смислу, него Дневник позоришног критичара, прошло је, до сада, без помињања имена. Сад је време, као у сваком кримићу, на шта ова представа највише подсећа, да се открију адути.
Милан Марић Едипа игра врло добро, са одличном трансформацијом „из среће у несрећу“, што би рекао Учитељ, Аристотел. И његова лумперајка, и постепено сазнавање да је баш он тај кривац су стварни и импресивни. Наташа Нинковић је Јокаста, елегантна и заљубљена, али мало сумњичавија од мужа/сина, но, баш необично, ни она се не досети одмах шта је у питању. Оно што је Тауфер одлично поставио, адаптатори Едипа Весна Радовановић и Марко Манојловић добро „расписали“, а Марић и Нинковићева уверљиво представили, јесу истинита и искрена љубав и физичка привлачност. Па се после окретања из среће у несрећу све испоставља још драстичније. Бојан Димитријевић је пророка Тиресију одиграо духовито и уврнуто, како Димитријевић иначе игра, овога пута и са симпатичном физичком радњом, ходања на штиклама. Људи из народа, сељак и пастир били су колоритни у тумачењу Зорана Цвијановића и Небојше Љубишића. Милош Самолов је Хоровођу / Газду кафане отплесао у ритму јужњачког дерта, са одличним народским упадицама на рачун Едипове сумњичавости. Јоаким Тасић је Келнера/Гласника из двора приказао као простодушног момка, удивљеног присуством историјском догађају.
Посебну пажњу заслужује музика у Тауферовој/Едиповој кафани (сценограф Лазар Бодрожа, костим Мариа Марковић Милојев). Музику, коју су компоновали, не скинули са кафанских репертоара Роберт и Александар Пешут, уживо су изводили Дарко Голић (контрабас) и Лука Лопичић (хармоника). Уз гитару и без ње певао је, маестрално, Марко Радојевић.
Па, изволите, позоришна публико!
Ко не зна Софоклову трагедију Едип, коју је Аристотел у спису О песничкој уметности прогласио за „савршену“, неће много сазнати о антици на сцени. Али сазнаће добре ствари – да се морални проблем разрешава јуначки, или кукавички.
А кафана признаје само јунаке, и зато је вечна.

Софокле
ЕДИП
Редитељ: Вито Тауфер
Адаптација: Весна Радовановић, Марко Манојловић
Драматург: Весна Радовановић
Сценограф: Лазар Бодрожа
Костим: Мариа Марковић Милојев
Композитори: Роберт Пешут и Александар Пешут
Премијера: 17. септембар, Сцена „Љуба Тадић“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *