НАША РОЂАКА ЧУМА

Куга и ковид нису само страшне пошасти које почињу истим словом, већ идентичан однос према њима открива да су у људском свету добили и много тога заједничког. Свака лична и колективна невоља суочава нас са окрутном и недовољно спознатом стварношћу. Потребу не само да је адекватно спознамо и разумемо већ и да је тумачимо, задовољавамо фикционализацијом њене фактичности и стварањем виртуелне реалности која се као примарни колективни сан исказала у форми мита. Као битно духовно искуство за којим се посеже када је то најпотребније, показује се да се у време кризе не актуелизују само садржаји традиционалних представа, већ и обрасци митског мишљења које испуњавају нове фантастичне приче. Опака куга, названа чума, представљена је као натприродно биће с којим су људи некада настојали да успоставе сродство, а њихови данашњи потомци су своју игру са опаким ковидом 19, који је усмртио више хиљада људи, започели његовим исмевањем и проглашавањем најсмешнијим на свету. Несумњиво је да у оваквим кризним околностима треба бити прагматичан и одлучан у коришћењу проверених рационалних средстава за сузбијање опасности од епидемије, али и схватити потребу за фикционализацијом факата и налажањем задовољства у новим причама које, попут некадашњих митова, јаче од стварности одређују мишљење, ставове и понашање данашњих људи. На примеру односа према куги у 19. веку можемо видети делотворност некадашњих традиционалних образаца и у овом нашем времену.

Персонификована у лику жене која доноси болест људима, куга је у српском народу била једна од најопаснијих епидемија. Избегавајући да је назову њеним именом, еуфемистички су је најчешће називала чума, а ређе морија. Уколико би је случајно споменули, одмах су и наглашавали: „далеко јој лепа кућа“, као магијска порука да остане тамо где борави

Осим сталних претњи несавладаних природних сила које су, представљене у виду натприродних ентитета, оличавале животне опасности, човека су од давнина повремено угрожавале и епидемије. Бића која су представљала те болести сматрана су узрочницима екстремних невоља и масовног умирања, па су људи, сходно свом знању, одговарали на упитно животно стање користећи доступна средства. Будући да су болести персонификоване одређеним митским бићима, поступцима према њима изражаван је однос према епидемијским болестима. За разлику од локалних невоља чији су непознати узрочници препознавани у вампирима и вештицама и који су од конкретног добијали општији карактер, епидемије су имале шире обележје па су њихови узрочници представљани општијим демонима који су добијали конкретна обележја.
Иако се могу разврстати на оне које у виду страшних болести долазе из природе и оне које, попут рата, људи сами узрокују, невоље у којима они масовно страдају дају им општији карактер. Тако су у Откривењу Новог завета и представљени рат, глад, болест и смрт као четири јахача апокалипсе, који нису узрочници људских невоља, већ је њихов долазак последица губљења човекове хуманости, нараслог егоизма и разбуктале похлепе. Једно од тих великих зала које се јавља још у библијска времена била је и куга. Узрокована бактеријом, јерсенијом пестис, преносиле су је буве које су са глодара прелазиле на људе. Ова тешка заразна болест, испољавана у виду запаљења плућа и отеклина потпазушних лимфних жлезди, изазивала је велику смртност људи све до 20. века и проналаска ефикасне антибиотичке терапије. Као једно од најстрашнијих људских искустава, обележила је и живот људи на Балканском полуострву у античко доба. Завладавши овим подручјем у трећем веку, усмртила је новембра 251. године и римског цара Хостилијана који се тада налазио у Виминацијуму. Будући да је био једна од њених првих жртава, кремиран је на овом месту у циљу спречавања ширења епидемије.

Симбол болести

Куга је била узрок пандемије и у 14. веку. Појавила се најпре у Кини, а онда је преко Крима, Константинопоља и Сицилије стигла у Европу и однела скоро половину њеног тадашњег становништва. Названа „црна смрт“, била је највећа пошаст од које су се људи настојали заштитити скривањем и бежањем од ње. Такву врсту заштите је применио 1347. године и тадашњи српски краљ, а будући цар, Душан који је заједно с породицом и свитом нашао спас у манастиру Хиландару на Светој Гори.
И у последњој деценији 18. века куга је харала овим простором. На подручју Срема у периоду од 1795. до 1796. године највише су страдали Ириг и његова околина, изгубивши више од половине свог становништва, па је епидемија названа иришка куга. У циљу спречавања њеног ширења, аустријске власти су забраниле напуштање заражених места, а копањем рова око њих и постављањем страже створен је ефикасан санитарни кордон. У знак захвалности Богу што их је поштедео епидемије, грађани Руме су 1797. године на путу ка Иригу, на месту некадашње страже за спречавање ширења куге, подигли споменик у виду капије под називом Кипови, који симболише место на којем је ова пошаст заустављена. То, дакле, није споменик куги, како се колоквијално назива, већ Исусу Христу и Светом Року и Себастијану као заштитницима здравља у католичкој цркви.
Иако се није често јављала, а с обзиром на катастрофалне последице њеног харања, куга је након свог нестанка постала оличење и својеврстан симбол пандемијских болести, попут колере, великих богиња и епидемијских невоља које су у виду сточне куге и црног пришта претиле домаћим животињама.

Лик митског бића

Персонификована у лику жене која доноси болест људима, куга је у српском народу била једна од најопаснијих епидемија. Избегавајући да је назову њеним именом, еуфемистички су је најчешће називала чума, а ређе морија. Уколико би је случајно споменули, одмах су и наглашавали: „далеко јој лепа кућа“, као магијска порука да остане тамо где борави. Међутим, када крене да хара, онда су говорили „благо кући коју она заобиђе“. Замишљана је као старија црна жена, ређе као млада, ружног лица, дебелих образа, с ресом под грлом, буљавих очију, неочешљане дуге косе, великих дојки које носи преко рамена. Одевена у бело и повезана белом марамом, држала је пред собом метлу. Веровало се да има велику снагу и моћ, а носила је земљани лончић са стрелама којима је убијала људе. Могла је да се претвори у мачку, а од ње у жену. О њој се говори и у плуралу, као о особама које живе у својој земљи далеко преко мора одакле их Бог шаље да поморе одређен број људи због њихових грехова. Када крену у свет и свој смртоносни поход на људе, њихови мужеви остају код куће да обрађују земљу. Долазиле су с вихором и у куће улазиле с тавана или кроз димњак.
Људи су се плашили њеног доласка и казне због остављених неопраних судова преко ноћи, које је могла да изгребе и затрује. Када би се појавила, припреман јој је дочек, тако што се чистила кућа, прало посуђе и одећа и посвећивала већа пажња одржавању личне хигијене, чешћим купањем и умивањем. Сматрало се да ће бити тешко оној кући у којој чума затекне неред и нечистоћу. Оболели од куге имали су непосредан и снажан доживљај њеног персонификованог женског лика. Њени захтеви и наређења били су неупитни, па се зато и приповедало да су је појединци и носили када би их срела, нашла у пољу или дошла у кућу. Кад би се представила и затражила да је однесу до одређеног места, човек би пристајао да јој оствари жељу, јер би је тим поступком придобијао да не учини ни њему ни његовим укућанима ништа лоше. Кући у којој би се настанила није пакостила и чинила зло. У време њеног харања појединци су злоупотребљавали заплашеност људи и њихово неизлажење из кућа, да би крали њихову имовину. Она се плаши не само од злих паса од којих страда већ и од црних петлова који оглашавају њен долазак. Заштита од ње је бели лук, као и крст, а веровало се да нестане кад се човек прекрсти.

 

Остварење судбинског

Веровало се да чума доноси болест оним кућама које би затицала у неуредном и нечистом стању узрокованом одсуством реда, које карактерише измештеним положајем ствари које нису тамо где би требало да буду, па је и латентна опасност од нечистог изражавана страхом од болести и заражавања. Деловање болести имало је за последицу поништавање дотадашњег животног поретка и стварање лиминоидне реалности, која је подстицала људе за поновним успостављањем реда. Реметећи постојећи поредак и односећи људе, она постаје чинилац животне хаотичности у којој се трагичност људског постојања исказује као последица њеног деловања. Непредвидивост њеног боравка у појединим местима има карактер дугог трајања, па је тако из кугом зараженог Сарајева и потекла изрека „Не избива као куга из Сарајева“, којом се означава нечије прекомерно задржавање на одређеном месту. Премда изгледа да неумерено односи нејаке, што је и изражено у одређењу понашања халапљивог и посесивног појединца који „сакупља све као чума децу“, она се у свом походу на људе, ипак, придржава одређених правила.
Замишљена као жена која иде светом са одређеним списком људи које треба уморити, чума не односи оне који су уредни, носе опрану одећу и одржавају чистим посуђе. Списак, тј. „тефтер“ по којем остварује план помора, доводи је у непосредну везу са судбином, којом је појединцу записано већ по рођењу шта ће му се све догодити у животу и како ће умрети. Према налогу више судбинске силе, она је могла да усмрти само оне који су се налазили на њеном списку, предодређене да тако умру. Иако је остварење судбинског неминовно, човек, према народном веровању, има шансе да се спаси од ултимативних захтева игнорисањем њених позива. Она је, дакле, само реализатор намере више силе, а потом у хришћанској интерпретацији и Божје воље, према којој је човек имао амбивалентни однос. Упркос њеној тежњи да му нанесе зло и учини штету, он је настојао и да је умилостиви и придобије да одустане од своје злонамерности. У том циљу је остављао на тавану или поред огњишта корито с топлом водом, сапуном, огледалом и чешљем да би се умила, удесила и не узнемиравајући укућане отишла даље. Из веровања да она са собом води и своје дете, чумче, проистекао је и ритуал остављања мало вуне на тавану да би оно могло у њој да одспава.

Успостављање сродства

У свом нападу на људе, куга се, попут других епидемијских болести, доживљавала као агресор од којег се треба бранити. Да би одбрана била успешна, примењивала су се не само рационална и прагматична већ и ирационална и магијско-религијска средства. Прагматична су се односила како на превентивно дистанцирање од извора заразе, бекство од болести и напуштање дотадашњег станишта, тако и коришћење лустративних средстава у циљу уништавања епидемије. Превентивна магијско-религијска средства у циљу дистанцирања од опасности била су оборавање насеља и стварање магијског круга око њега, као и обредно плетење и шивење заштитне кошуље коју би облачили сви чланови заједнице који су желели да се на овај начин заштите од опасности. Уколико би дошло до заразе, онда су примењивана и лустративна средства ватреног уништавања њеног узрочника, што је имало за последицу и спаљивање и измештање читавих станишта.
Иако је била екстремно злонамерна и масовно морила људе, они нису говорили о њој као о куги, већ су је називали кума, тетка, мајка и милостива, а овим именима су настојали да успоставе сродничку везу с њом, стекну њену наклоност и тиме је придобију да промени негативан однос према њима. Будући да се њена посета није могла избећи на тај начин, уколико би она евентуално и дошла, онда су људи из страха да је не би увредили и наљутили понашали гостољубиво према њој и пријатељски дочекивали тако што су увече остављали на софри погачу умотану у чист пешкир, со, чанак чисте воде, струк босиљка и чешаљ. На таван су односили корито с водом, чешаљ, огледало, погачу и орахе. Уколико би ујутру приметили и малу разлику у распореду остављених предмета, тумачили су то као траг њеног доласка и задовољног одласка јер укућанима није нанела никакво зло. Сматрајући да када је већ дошла, да је не треба протеривати, трудили су се да је као госта свечано и достојно испрате. Тако су у Ресави пљоску ракије, чутуру вина, печену кокош и киту цвећа остављали у атару другог села, и не осврћући се за остављеним понудама, враћали се у своје село.
За разлику од амбивалентног односа према природним демонима, попут оних који предводе градоносне облаке, када се приликом грмљавине због страха од града напоље баца гвоздени ватраљ и на њега ставља со како би се они не само одагнали већ и с њима склопи савез, однос према куги карактерише страхопоштовање, па одатле и тежња да се она одобровољи, умилостиви и придобије за пријатеља и савезника. У преовладавању култног односа, негативно осећање према њој и тежња да се она одагна су потиснути из страха од њене осветољубивости. Ритуал којим се дочекује у кућу недвосмислено говори о тежњи да се она лепо угости и испрати даље. Иако представља екстремну опасност, она се тада не настоји да одагна даље од кућног прага, већ се благонаклоно прихвата.

Смешна страна

Већ одређењем чуминог станишта, „далеко иза мора“, наглашеном метафором да је оно изван људског света, сугерише се њено епидемијско порекло. Као таква она би требало да угрожава људе, али је тумачење њеног доласка који је стваран узрок болести потпуно другачије. Наиме, она се не представља као опасност која угрожава људске животе, већ се њена актуализација тумачи као последица насталог поремећаја у људском свету. Демон чуме није узрок епидемијске болести, већ су њен долазак и активност последица нереда, нечистоће и прљавштине у људском свету. Ослобађањем чуме од одговорности и кривице, због њеног изазивања масовних људских невоља, одговорност се пребацује на човека у контексту његове тежње за пријатељством са њом. У тој изврнутој перспективи, открива се велики стваралачки потенцијал за комичну интерпретацију трагичних збивања у време епидемије.
У овој комуникацији са опасним демоном, човек показује према чуми и своју другу страну. Наиме, када сазна да није на њеном списку, онда је он, попут чобанина из народног предања, код кога је дошла да би добила овцу од њега и утолила своју глад, батином протерује из свог животног простора. У невеселим приликама, не гаси се потреба за игром и забавом у којима се манифестује духовитост и креативна имагинација људи који су се играли не само са чумом већ и међусобно поводом њеног присуства. Тако је епидемију куге, према једној причи, искористио и Радован, који се као призет заљубио у своју свастику. Како је због пољских послова морао да оде у суседно село где је и заноћио, догодило се да га је усред ноћи с брда изнад његове куће неко дозивао. Због одсутности није могао да се јави, па је то учинила његова ташта и запитала ко га тражи. „Ја сам чума“, одговорио је глас с брда, „и обавестите Радована да уколико не пољуби сваст, поморићу све вас“! Ову заповест она је поновила и наредне ноћи, због чега је Радован морао, када се вратио кући, да је изврши. Дознало се касније да је уместо чуме, с брда викао Радован. Наликујући онима причама које је Бокачо објавио у свом Декамерону, у време поменуте епидемије куге у Фиренци 1348. године, и ову српску причу карактеришу духовитост и притајена еротика.
Опасног невидљивог демона, који оличава епидемијску болест, човек је могао и да игнорише и да се поиграва с њим док се не би непосредно суочио с последицама његовог деловања. С првим жртвама, његов реалан страх је утицао на повећање његове обазривости. У том страху могао је несвесно да регредира до доминантног нивоа магијског мишљења и понашања којим је не само негирао и исмејавао реалност већ и настојао да одговарајућим мерама опет успостави нарушену равнотежу.

Превентивна кошуља

Остваривши током историје несумњив културни и технолошки напредак, човек никада није могао да успостави и потпуну контролу над стварношћу, па је у суочавању са опасностима које су угрожавале његов живот у циљу њиховог превазилажења, осим рационалних и прагматичних, користио и ирационална средства. Знања заснована на непосредном искуству настојао је управо у време епидемије да употпуни и традиционалном праксом. Тако су и упутстава и прописи дистанцирања од места заразе и заражених, као и самоизолацијом заражених у кући да не би инфицирали друге, примењивани уз репресивне мере власти у Србији у 19. веку.
Обазрив према опасности од епидемије куге, Милош Обреновић је као мудар и прагматичан владар у циљу спречавања њеног ширења спроводио ригорозне мере какве су одбрана границе, изградња додатних карантина, забрана кретања, изолација и чак спаљивање појединих заражених места. Иако је строгост у примени мера често прелазила у свирепост, захваљујући управо таквом Милошевом односу епидемија куге 1837. године није узела маха. Трајала је само три месеца и њој је подлегло релативно мало жртава. Без Милошеве строгости и енергичности, становништво би било десетковано, трговина уништена а привредни развој заустављен.
Међутим, осим ових рационалних мера, користио је и ирационална средства. Тако је у циљу заштите од куге 1837. године, посегао и за једним традиционалним обредом. С појавом ове заразе у Јагодини, одлучио је да се у Пожаревцу, где се тада налазио, чуми супротстави и магијским средством, па је наредио да девет голих баба за једну ноћ, тајно, уз светлост ватре, опреде, истка и сашије кошуљу кроз коју се најпре он провукао, потом чланови његове породице и свите а онда и сви војници у касарни. О читавом овом ритуалу организованом у циљу супротстављања епидемији оставио је аутентичан податак Милан Ђ. Миличевић, који наводи да га је сазнао од очевица у Пожаревцу 1874. године.
Премда се данас настоји да оспори овај догађај, а тиме и читава дотадашња традицијом утврђена магијска пракса борбе против епидемије, поузданост података не допушта фикционализацију факата и њихово тумачење у контексту народне приче. Иако је неоспорно да поменуте године у Пожаревцу није било куге, обред није извршен у лустративне већ у превентивне сврхе са циљем да се сачини „чумина кошуља“ која би своју заштитну моћ пренела сваком ко је буде обукао. Иако су у њеној непосредној близини настојали да успоставе и сродство са чумом, како би је одобровољили и избегли њено погубно деловање, људи су тежили и да се дистанцирају од ње и магијским средствима заштите себе. Будући да је симулирање потребе за блискошћу с њом условљено њеном близином, удаљена опасност од ње била је прилика за њеним магијским одбијањем у циљу одржавања те дистанце.
Уколико бисмо сагледали значење непосредних учесница обреда вршеног у циљу израде ове кошуље, онда се најпре исказује значај њиховог броја и животног доба. У групи од девет, који има магијски смисао јер представља троструко увећан број који у ритуалима има значење кумулативног дејства, жене су у добу које претпоставља животно искуство, потребно знање и вештину да би извршиле задатак. Њихова обнажена тела, док преду, ткају и шију, представљају, према традиционалном веровању, заштиту од злих сила, па је значење ове симболике уткано и у изради кошуље. Њоме је од велике пошасти, ритуалним облачењем, кнез најпре заштитио себе, потом чланове своје породице и коначно војнике. Извршен у сенци коришћења рационалних средстава за одбрану од епидемије, превентивни магијски обред је имао првенствено психолошку функцију појачаног веровања у могућност превладавања претећих невоља и стицања потребне сигурности у неизвесним животним околностима. У том смислу се и његов позитиван ефекат огледа у редуковању увећаног страха који би могао довести до пада човековог имунитета и смањења његових одбрамбених способности.
Попут коришћења одређених средстава у циљу заштите од куге, белог лука, вампираче, црног глога, траве копитњак, разгона, расковника и другог биља, и овај ритуал је био психосугестивног карактера који је коришћен у народној медицини. Рационалним прагматичним средствима, комплементарни су, дакле, ирационални магијски поступци, психолошки важни за превазилажење епидемијске кризе. С подједнаким успехом, овај образац се и данас, у време егзистенцијалне неизвесности, успешно примењује.
На основу некадашње и садашње одбране од епидемијских болести могу се сагледати и извесне константе у човековом односу према опасностима, оличеним тим пошастима. Будући да је пред непознатом и увећаном опасношћу човек рационално немоћан, његова реакција страхом је порука да се благовремено заштити од његове ескалације у панику тако што ће комуникацијом са реалношћу изван граница свог рационалног и чулно непосредно опипљивог света стећи потребну унутрашњу сигурност и са знатно већим самопоуздањем одолети опасностима. Потребом да задовољи како своју рационалност, тако и ирационалност, исказује свој амбивалентни однос према могућностима превладавања актуелних невоља. У том смислу је његово индивидуално и колективно понашање остало готово непромењиво, јер су облици и садржаји нових ритуала идентични по својој функцији и значењу са архаичним и традиционалним обредима. Из ирационалног као извора имагинације проистиче тежња да се за савладавање невоља посегне и за другим нерационалним средствима. Не заснована на логици и разуму, она актуализују потенцијал ирационалног који у кризним околностима представља начин успостављања потребне животне равнотеже. У контексту потврђивања битних и комплементарних чинилаца свог бића, човек у задовољавању потребе за рационалним и ирационалним одржава у себи потребну равнотежу и налази пут за излазак из кризе и актуелних невоља.