МИЛОРАД ЕКМЕЧИЋ, ПИСАЦ ИСТОРИЈЕ

Још као млад историчар Екмечић је схватио да нема ништа од историјске науке без архивског истраживања. Због тога је, од самог почетка бављења науком, знао да засуче рукаве да, иако слабашне и крхке грађе, сакупи огромну енергију, наоружа се стрпљењем и током читавог радног века много времена посвети физички и психички нимало лаком архивском истраживању

За писање својих студија Милорад Екмечић је трагао за грађом готово у свим, не само већим него и мањим архивима широм бивше Југославије. Али грађу је проналазио и у иностранству, у Бечу, Лондону, Оксфорду, Саутемптону, Москви, Паризу, Будимпешти, Варшави, Атини, Кракову, Вашингтону и Торину. Захваљујући сериозном архивском истраживању, Екмечићеви радови нису вредни и значајни само због луцидних закључака о многим питањима наше историје већ и због богатства новим чињеницама. Иако је вредно трагао за архивским подацима, Екмечић није боловао од „архивитиса“. Умео је да ишчита одређене доказе и да их оригинално тумачи и из већ познатих података. Никад у својим тумачењима није залутао у обиљу фактографије, није губио из вида главну истраживачку идеју, златну нит истине за којом је трагао. Није се догађало да од много дрвећа не види шуму. Резултат је то његовог талента, али и темељне историјске школе „свестране методолошке спреме, широке учености и енормне ерудиције“.
По природи Екмечић је био изузетно вредан и радан. Кад није истраживао и писао није се одвајао од књига и то не само историјског већ и многострукo другачијег тематског садржаја. О његовој вредноћи сведочи богата библиографија са више од 400 јединица, међу којима 15 књига. Писањем се почео бавити још као студент, када се оглашавао краћим прилозима.
Посебна одлика академика Екмечића као историчара је у томе што је био подједнако добар познавалац и националне и опште историје и што је појаве и збивања из наше националне прошлости зналачки умео да повеже са дешавањима из опште историје. Изузетно образован, располагао је пространим знањима из разних научних области, посебно оних из друштвених наука, као што су социологија, економија, психологија, филологија, филозофија историје и друге. Широка ученост и изузетно добра обавештеност красиле су студије историчара Екмечића, који је био одличан аналитичар и још бољи синтетичар. Огрешили бисмо се кад не бисмо поменули да је поседовао изражену имагинативну моћ која је посебно долазила до изражаја у његовим монографским делима. У науци је запажено да Екмечић као писац историје није зазирао од историјске дистанце. Подједнако успешно бавио се и нашом старијом и најновијом историјом. Посебно се одликовао тиме што није избегавао да из прошлости сагледава садашњост а из садашњости наслућује будућност.

[restrict]

ОД СРЕДЊЕГ ВЕКА ДО ДАНА ДАНАШЊЕГ Екмечићево тематско интересовање веома је разноврсно и захвата време од краја средњег века до наших дана. Писао је о социјалним и национално-ослободилачким покретима у Босни и Херцеговини у другој половини XIX и почетком XX века. Једна од кључних тема његовог научног интересовања били су Источно питање, одлуке Берлинског конгреса и политика великих сила према Балкану. Знатну пажњу посветио је националним покретима југословенских народа, проблемима аграрних друштава и оснивању националних држава на Балкану. У најтешњој вези с тим питањем у жижи његових изучавања били су југословенска идеја и стварање Југославије 1918. године. Од тема из опште историје, посебну пажњу посветио је изучавању основа ауторитарних режима у Европи између два светска рата. Писао је о Првом српском устанку, револуцији 1848‒1849. године, Гарашаниновом Начертанију, односима Аустрије и Аустроугарске према Србији, односима Русије и Србије, односима Срба и САД, Првом светском рату, положају Срба у унитарној и федеративној Југославији од 1918. до 1992. године, улози римокатоличке политичке идеологије и Ватикана према Србима, клерикализму као новом поретку, односу фашизма према религији, улози ислама у социјалном и политичком развоју Европе, односима ислама и Европе, значају језика у политици, револуцији 1941‒1945. и разним другим питањима. У свим тим темама Екмечић је научно истраживао однос религије и нације у српском и јужнословенском простору, национално и социјално у револуцијама балканских народа у XIX веку, и однос Срба и европског света у нашој борби за национално ослобођење и уједињење.
Научно дело академика Екмечића у знатној мери је обележено тумачењем улоге религије и цркве у историји јужнословенских народа. Својим радовима показао је и доказао да је религија била и да је до данас остала свеприсутни чинилац у историји српског и других словенских народа на Балкану. Доказе о томе да су национални идентитети код муслимана, Хрвата и Срба настајали на религиозној, а не на лингвистичкој основи пронашао је у европској литератури, али и у архивским документима.
Средишње место у Екмечићевом веома разуђеном тематском делу заузима изучавање непрестане заинтересованости великих сила током XIX века око поделе Балкана, као и држање малих балканских народа према тим завојевачким тежњама. Борба за превласт великих сила на Балкану била је главна сметња балканским народима у њиховим настојањима да се ослободе турске власти и да створе своје самосталне и независне државе. Такав политички однос великих сила (Хабзбуршке монархије, Велике Британије и Русије) према балканским народима омогућио је дуготрајно опстајање Турске на Балкану, и чинио је суштину Источног питања, једног од најзначајнијих и најсложенијих политичких питања новије историје, заправо борбе за поделу турске европске баштине. У науци је запажено да је Источно питање, које је у исто време и српско и балканско и европско питање, Екмечићу било стална научна и интелектуална преокупација, и то од времена када је писао докторску дисертацију, до самог краја живота. Нимало није случајно да је два пута (1965. и 1996) писао предговоре за Источно питање, бриљантну књигу Васиља Поповића. Занимљиве су и неке дефиниције Екмечића о Источном питању. У раном периоду бављења тим питањем тврдио је да се Источно питање „мора свести на ужу временску област кризе турске власти над њеним европским и арапским посједима“. Касније је написао: „Источно питање је питање прерасподеле убрзања моћи и територија између консолидоване западне Европе и Русије на рачун Османлијског царства у време његовог историјског назадовања од 1683. до 1923.” Заправо, Екмечић је током читаве научне каријере покушавао да размрси тај тешко размрсиви сплет разних околности које су чиниле Источно питање. А његову суштину, како је написао академик Чедомир Попов, приказујући Екмечићеве радове о Источном питању, „чинила је беспоштедна међусобна борба многобројних учесника за овладавање стратешки и политички преважним подручјима Балкана и Југоисточне Европе. Борба је вођена између Османлијског царства и европских сила, између европских сила међусобно, између поробљених балканских народа и Турске, између балканских народа и европских сила, између балканских народа међусобно. Из свега тога не могу се изоставити ни конфесионални сукоби (православље‒католичанство‒ислам) највеће жестине, ни нерешиве и незаустављиве социјалне борбе (хришћанског сељаштва и исламског беговата), ни максимална хаотичност унутрашњих социјално-политичких односа у Османлијској држави. Све је то Источно питање“. Решавајући тако сложена и тешко решива питања, као што је Источно питање, у чијој нераскидивој вези је било и српско питање, чак је и један Екмечић, упорни, вредни и луцидни истраживач, морао да уздахне и да призна да је оно „стварно несазнатљиво“.
Посебно место у Екмечићевом изучавању Источног питања заузима његово приказивање политике Аустрије и Русије. Колико је поуздан у оценама аустријске агресивне освајачке политике, која је свесно и смишљено продубљивала јаз између католика и православних на Балкану, посебно између Срба и Хрвата, толико је објективан у приказивању руске балканске политике, којој је био циљ да на том простору, како је написао, одржи „исфрагментирано“ стање, а не да помогне ослобођењу подјармљених народа и стварању слободних балканских држава. Званична руска политика, написао је Екмечић, гледала је на Србе, у складу са уверењима словенофила, као на своје истовернике, с којима је могућа сарадња само ако прихвате политику под вођством руског цара. Таква политика довела је најпре до мира у Сан Стефану, а затим на Берлинском конгресу. А кад је реч о Берлинском конгресу, Екмечић га је оценио као победу великих европских држава, а пораз национално-ослободилачких настојања балканских народа. Био је то пораз српске револуције 1875‒1878. године а победа Аустроугарске, којој су окупацијом Босне и Херцеговине порасли освајачки апетити према Балкану, у чему је заустављена тек капитулацијом 1918. године. У сваком случају, разложно је закључио Екмечић, Берлински конгрес је зауставио процес природне интеграције националних покрета са сувереним националним државама на етничким и природним темељима.

ЧОВЕК ИЗУЗЕТНОГ УГЛЕДА У овом кратком портретисању историчара Милорада Екмечића желим да истакнем још неколико чињеница које се тичу његове личности. Екмечић је својим делима не само у научним круговима већ и у нашој јавности стекао велики углед. О томе сведоче многи искази о њему и његовим научним радовима. То ћемо илустровати с неколико примера, оценама више историчара. Тако је о Екмечићу написано да је „један од наших најистакнутијих историчара“; да је „јединствена појава у нашој историографији“; да је „човек снажног интегритета“; да се „одликовао великом научном храброшћу“; да је „врхунски савремени српски писац националне и опште историје“; да је „научник баснословне ерудиције“; да је „мајстор научне синтезе“; да је „човек широке ерудиције и опште културе, бритке и јасне мисли, са великим угледом и у међународним круговима“; да је „његово стваралаштво представљало српску научну заоставштину немерљиве вредности“; да је „јединствен по богатој подлози која му је послужила за његово аналитичко расуђивање или синтетички начин излагања“; да је „написао изузетно дело, можда најзначајније од свих која су се из пера једног историчара појавила у нашој послератној историографији“; Екмечићеве књиге „у озбиљном интелектуалном свету никад не пролазе незапажено, без дискусија, па и оспоравања. То им је и сврха. На њима се мере нивои научне и духовне зрелости средине којој су намењене“; „Екмечић је био, и − остао, национални ауторитет од те најређе врсте, ауторитет који се уважава, слуша, и што је можда најважније и најдрагоценије – воли!” Историчар Екмечић „је посвећен, не само својој науци (у којој је припадао највишим круговима вансеријских појединаца) већ безрезервно, и одважно, посвећен и судбини свог народа и разумевању сложених историјских, геополитичких и најширих културолошких и антрополошких околности које су одлучивале и утицале на ту судбину, историчар кадар да својим мудрим и целовитим увидом разгони тмину и неспознатљивост друштвене стварности и поменутих датих прилика које живимо, и у којим ћемо, нажалост, тек живети.“ Тако и у том смислу могли бисмо ређати сличне оцене и мишљења о академику Екмечићу и његовом научном раду, што доказује да је уживао велики углед и заслужено поштовање и признање и у уским научним и стручним круговима и у ширим слојевима нашег образованијег дела друштва.
Веома уважаван, популаран и од многих медија тражен да им буде саговорник, академик Екмечић није био нарочито расположен за јавне наступе. Не може се рећи да је избегавао јавно иступање, али ту врсту промоције није желео, па је бирао тренутке када и где ће се појавити, а када се појављивао, то је наилазило на леп одјек посебно у ширим интелектуалним круговима. Ценећи рад и веома корисну активност књижевника и публицисте Милоша Јевтића, аутора колекције „Одговори“, коју чини више од 200 књига, прихватио је разговоре с њим. Резултат тих разговора су књиге Жива реч Милорада Екмечића, објављена 1990. и књига Историчари, објављена 1992. године.
У више наврата Екмечић је прихватио разговоре за недељник „Печат“ и за „Новости“. У тим интервјуима говорио је о политичком положају Срба и Србије после распада Југославије, политици Русије после распада Совјетског Савеза, Сједињеним Америчким Државама и њеним геополитичким претензијама, јачању турског утицаја, променама граница на Балкану и демографским променама, и о историјским збивањима која су утицала на савремене светске токове. Изјавио је да се варају амерички стратези када мисле да ће Србе унутрашњим растакањем њихове политике, културе и стила живота ослободити обавезе да на Балкан пошаљу пола милиона војника у случају неке веће кризе њихових односа с Русијом. Говорио је о томе како велике силе Запада уцењују Србију, о тужној еволуцији Америке и дављењу малих држава и народа. Нагласио је да у овакву Европу, каква је она данас, Србија не треба да жури. Веома критички образлагао је своје ставове о демократији америчког бизниса, нацији и корупцији, војној организацији НАТО-а и глобализацији дивљег капитализма. Наговестио је да „долази ера прљавих мањих и већих ратова на свим подручјима око Русије“. Анализирао је сложене и узнемирујуће светске прилике, посебно растућу претњу од избијања глобалног и великог ратног сукоба. Екмечић је показао да је као образовани историчар националне и опште историје сјајан политички аналитичар. Није се уздржавао од бритких оцена и упозорења о политичким кретањима код нас и у свету. Није се обазирао на то да ли ће се његове оцене некоме допасти или им се неће допасти. Као историчар сматрао је да је дужан да и у јавним наступима као политички аналитичар отворено и без задршке саопштава своја научна сазнања. Таквим ставом он је, не тако бројним интервјуима, стекао поверење великог дела читалаца.
На крају овог приказа личности академика Екмечића треба рећи неколико речи о њему као човеку, колеги и пријатељу. Иако је имао разлога да се од детињства напуни мржњом и тежњом да зло које му је у младости нането врати злом, Екмечић није био човек злобе. Он није умео да мрзи. Био је максимално рационалан, господствен и добронамеран. Према колегама односио се с пуно поштовања и спремности за сарадњу. Установе у којима је радио после избеглиштва из Сарајева, а то су Филозофски факултет у Београду, Историјски институт Србије, Српска академија наука и њено Одељење историјских наука, као и Матица српска, имале су у њему једног од најкреативнијих, најиницијативнијих и најоданијих сарадника. У свему одмерен и умерен, сталожен и разложан, био је узоран, човек којег је ваљало следити. По својим уверењима, Екмечић је од своје младости до зрелих година, до распада Југославије био Југословен. Али све то време није престао да буде Србин. Када је распадом Југославије југословенство било обесмишљено а Срби и Српство се нашли на удару оних који су рушили Југославију, Екмечић се, као частан и високо моралан човек свим својим бићем посветио Србима и Српству. Да би помогао свом народу, он се тада, накратко, по нужди, укључио у политику, али се брзо повукао из ње пошто његовој природи није одговарала активна политика. Да је наставио да се бави политиком, данас би вероватно био један од хашких осуђеника, јер је као прворазредни интелектуалац припадао самом врху тадашњих српских политичара из Сарајева. Срећа је и за њега и за нашу науку што га је више привлачила историја од политике. Захваљујући тој чињеници он је већим бројем нових и значајних радова, међу којима је и књига Дуго кретање између клања и орања, успео да заокружи и приведе крају своје научно дело. Ценећи његове научне резултате и желећи да их представе нашој јавности, Покрајинска влада, Архив Војводине и издавачко предузеће „Православна реч“ одлучили су да их објаве у целини, у виду сабраних дела.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *