Како се калио Гладио

Италија и Шведска у загрљају старе политике с новим лозинкама

Гласачи Италије и Шведске су током претходног месеца дали легитимитет десничарским политикама, што свакако представља заокрет у односу на досадашње идеолошке векторе унутар европског естаблишмента, и освежавајућу новину. Ипак, оправдано је сумњати у реалне досеге ових промена, будући да новоизабрани шведски и италијански политички лидери из дана у дан потврђују и обнављају завете атлантистичкој алијанси

Светски медији су претходних дана били под баражном ауторском паљбом новинара и аналитичара који су се упињали из петних жила да објасне „невероватни“ заокрет Европе ка десници. Како „Гардијан“ јавља, САД и Француска су спремне да надзиру италијанску будућност, која делује „мрачно“ за људскоправашки сет агенди и њихове заговорнике. Вођа Шведских демократа Јими Акесон описује се као човек који је увео странку у шведски мејнстрим „протерујући екстремисте“, објашњава Ен-Би-Си.
Наивни би поверовали да се ради о обнови неке „коминтерновске“ структуре, која ће у сенци рата у Украјини обезбедити маневарски простор за Русију да на Западу добије глас којим би навела противнике на разумевање мотива и циљева специјалне војне операције, а захваљујући идеолошкој „сродности“ западних десних снага и Кремља. Нажалост, све указује да се тако нешто неће десити.
Већ у априлу 2022. године Арон Емилсон, посланик Риксдага испред Шведских демократа, најавио је да ће партија бити наклоњена шведском чланству у Северноатлантском пакту, а све у координацији са Финцима (некадашњим Правим Финцима) – сестринском партијом Шведских демократа у суседству. Треба напоменути да је став Шведских демократа до тог тренутка био антиатлантистички. „На промену мишљења ме је навело то што Финска убрзава приступне процесе Алијанси, и чињеница да Украјина, која није чланица НАТО-а, стоји потпуно сама“, изјавио је тада Акесон. Тиме је у Риксдагу створена већина за подршку атлантистичком путу Шведске.
С друге стране, победа Ђорђе Мелони је крунисана честиткама и разменом поздрава између нове италијанске звезде деснице и украјинског председника Володимира Зеленског. „Економист“ наводи да је Ђорђа Мелони својеврсни атлантистички „осигурач“ на италијанској десној већини, пошто за разлику од Матеа Салвинија или Силвија Берлусконија, својих политичких савезника, није привржена политици руског председника.
Ови успеси европске деснице пре делују као пактирање са архинепријатељем, него као дуго очекивани успех политичке гериле, која је чувала пламен старе Европе. Шведске демократе више нису националисти, него су „социјалконзервативци“. Хоће ли социјалконзервативци учинити конзервативизму оно што су социјалдемократе учиниле социјализму и демократији?

[restrict]

УКРАЈИНА НА ПРВОМ МЕСТУ Питање чланства у НАТО-у је било hic salta питање за Шведске демократе, а чини се да су упркос прокламованој политици „Прво Шведска!“ одлучили да је украјинска национална безбедност преча од обећања и завета бирачима. Кнут Хамсун, из сећања остраковани скандинавски геније писане речи, говорио је да је Америка „република милионера“ и демократија у којој „не само да су гласови купљени него су купљени и купци гласова“. Нажалост, Шведска личи на „државу благостања“ у којој је благостање обезбеђено америчким новцем, али су и они који обезбеђују благостање обезбеђени америчким новцем.
Међутим, тај новац није дошао без интереса. Пре две године шведски „Експресен“ је исцрпно писао о напретку у истрази убиства Улофа Палмеа. Већ тридесет година та развијена земља Запада и оаза благостања не може разрешити питање кривице за убиство премијера, који је изрешетан усред бела дана на најпрометнијој улици у престоници, мучки, с леђа. Улофа Палмеа бисмо могли описати као левичара. Правог идеалисту. „Салонски комунизам“ је био свакако више од игре у његовом случају, будући да је отворено могао критиковати Хенрија Кисинџера, чији је пријатељ био, због његове ратне политике према Вијетнаму.
Али није ни критика Кисинџера, нити непријатељство према Пиночеу или јужноафричком режиму апартхејда нешто што одговара на кључно питање, од ког се мора поћи у недостатку чвршћих доказа о кривици за убиство Палмеа. Његов глас је био усамљен у монолитној структури атлантистичког блока. Једини је он био спреман на приближавање Совјетима и критиковао је политику нуклеарног наоружавања.
С друге стране, већ су обимне студије исписане о „Операцији Гладио“, коју је ЦИА организовала у сарадњи с другим антикомунистичким структурама (утицајни истраживач Пол Вилијамс међу ове структуре убраја као секундарне Ватикан и мафију, те сателитске обавештајне службе западноевропских земаља) после Другог светског рата, а у сврху организације спавачке гериле („позадинске војске“) које би служиле у случају инвазије Совјета као прва линија отпора и последња линија одбране од завојевача. Заправо су ове структуре служиле да искористе страх од „црвене пошасти“ како би консолидовале америчку контролу над европским континентом. Како је геополитика неумољив и цинични негатор идеологије, не чуди што је велики број бивших стаљиниста и бивших нациста био укључен у „аранжмане“ са ЦИА тих дана, о чему пише Флоренс Стонор Саундерс у својој студији поетског наслова „Ко је платио свирача“.
„Свирач“ који је наследио Палмеа био је Карл Билт, човек чије је највеће достигнуће у томе што је први светски државник који је дипломатску ноту разменио електронском поштом – са америчким председником Вилијамом Клинтоном. Авај, сведочење Билтовог најближег сарадника Ларса Кристијансена из 2018. године указује да је шведски „умерењак“ имао мрачнију страну. Био је блиски сарадник „позадинских војски“ ЦИА од шездесетих година. То су управо године које је обележила сарадња Теда Палма, шведског обавештајног официра, и Вилијама Била Колбија, директора ЦИА који је предано радио на развоју „Гладио“ програма. Дакле, убиством Палмеа је човек који је спреман на сарадњу са Совјетима замењен човеком који је био сарадник ЦИА.
Амерички истраживач Џон Прадос у својој оксфордској студији „Изгубљени крсташки поход“ сугерише да је у склопу „Операције Гладио“ Шведска третирана као прва линија фронта према Совјетима. Ова доктрина, међутим, није новијег века. Неки је приписују пољском државнику Пилсудском, који је сањао о Интермаријуму као заједници држава између Црноморја, Балтика и Јадрана, а на трагу пољских државних традиција на овим просторима, које резонирају унутар славне прошлости пољско-литванског комонвелта. Током претходне деценије економско крило НАТО-а Европска унија покушала је да оживи ову традицију, организујући „Иницијативу три мора“, која је своје самите одржала у Дубровнику, Букурешту и Варшави. Ипак, овој идеји је данашњи смисао удахнуо амерички географ и политичар Исаија Боумен, у књизи „Нови свет“ коју је објавио 1921, након што је као човек од поверења Вудро Вилсона обликовао његов програм у четрнаест тачака.
Боуменова логика је била да ће нове „слободне државе централне и источне Европе представљати најбољу брану против бољшевизма“, тј. Руса, за које је сматрао да су после Октобарске револуције неповратно ушли у „средњи век“. Две тачке које би тај „санитарни кордон“ морао да спаја у циљу обуздавања Русије биле су Скандинавија, из које су Руси истерани са Октобарском револуцијом, и Цариград, ког се Лењин као ратног циља одрекао. У том смислу, присуство Руса у Шведској, или Скандинавији уопште, било би катастрофално по америчке интересе и представљало би пораз доктрине чији су темељи стари колико и представа о „Америчком веку“.

Радек Сикорски

ТЕНК ЈУ, ЈУ-ЕС-ЕЈ Ревитализацију ове доктрине на терену је гласно обзнанио бивши пољски министар спољних послова и националне одбране Радек Сикорски, који је на вест о цурењу гасовода „Северног тока“ од прошле недеље захвалио Сједињеним Америчким Државама. „Хвала, САД“, клицао је на свом Твитеру садашњи европски посланик Сикорски, мада је напослетку обрисао објаву. Ово пољско радовање није дошло без најаве. Још у фебруару је председник Бајден сугерисао да ће у случају напада Русије на Украјину САД „ставити тачку на ’Северни ток’“. „Ако Русија нападне Украјину, на овај или онај начин, обуставићемо доток гаса ’Северним током’“, изјавила је Викторија Нуланд у јануару ове године.
Америка је показала спремност да и даље буде бескрупулозна сила која ће у својим традиционалним сферама интереса безусловно потврђивати свој утицај.
Зато је битно имати у виду ситуацију у земљи која је колевка америчке „историје бешчашћа“ у Европи – Италије. Такве прошлости је свакако свестан и политички ветеран Силвио Берлускони. „Правосудни систем је потпуно полудео“, коментарисао је жовијални италијански премијер у новембру 2002. одлуку суда у Перуђи да бившег премијера Ђулија Андреотија осуди на 24 године затвора.
„Божански“ Андреоти је епитет заслужио јер је својом метеорском личношћу евоцирао сећања неодољивој помпи склоних Италијана на Цезара. Али испоставило се да је и „божански“ Андреоти склон паду. Директни пренос италијанске лиге је прекинут јер је стање у земљи било алармантно, док је полиција јурила да заштити судије које су засипане претњама смрћу. Андреоти, бивши премијер, il divo, „пао је“, јер је доказано да је наредио мафијашком босу Гаетану Бадалaментију да убије новинара Мина Пикорелија 1979. године. Разлог је било Пикорелијево бављење убиством Алда Мора, Андреотијевог политичког саборца и бившег италијанског премијера, 1978. године.

Јозеф Пилсудски

Пол Вилијамс и Данијеле Ганзер, истраживачи који су своје каријере посветили бављењу операцијом Гладио, сагласни су да је веза између Ватикана и ЦИА тих година неспорна чињеница. „И Христос је био разапет пре васкрсења“, грмео је кардинал Фиоренцо Ангелини о ухапшеном Андреотију, те 2002. године. Наравно, Андреоти је напослетку пуштен на слободу, да би своје дане мирно провео у политичкој пензији, али као римски принцепси од старина награђен је чашћу „доживотног сенатора“.
Судбина његовог сарадника Алда Мора није била толико срећна. Слично свом шведском колеги Улофу Палмеу Моро је превише кокетирао с комунистима. Још 1963. Алдо Моро је „дозволио“ италијанским социјалистима учешће у влади Италије, а у складу са изборном вољом грађана. Председник Кенеди је поздравио овај заокрет Италије ка левици, допутовавши у Рим, где су га окупљени грађани одушевљено поздравили. У јулу је Кенеди посетио Рим, а у новембру је убијен. Његово противљење директору ЦИА и државном секретару да интервенишу у Италији и спрече „лево скретање“ медитеранске републике више није било препрека да „гладио“ посече неподобне.
У операцији „Пијано Соло“ генерал Ђовани де Лоренцо, командант паравојних карабинијера, а уз подршку Ђулијана Андреотија, добио је зелено светло да се разрачуна са социјалистима. Хапшења, разбијања демонстрација и бомбашки напади за које су лажно оптуживани комунисти су уродили плодом. Након састанка премијера Алда Мора и генерала Де Лоренца у Риму, у позадини војних маневара које је НАТО изводио под пуном ратном опремом на улицама „вечног града“, а тобож у славу сто педесете годишњице оснивања карабинијера, постигнут је политички договор. Године 1964. коалициона влада демохришћана и социјалиста удављена је у колевци.
Ово је била само једна од многобројних епизода у којима је премијер Моро морао да бира између мира и демократије у земљи, а по диктату својих сарадника који су били на америчким уздама. Одсудна је била његова решеност да након избора јуна 1976. уведе, упркос „америчком вету“, комунисте у владу. Комунисти су на тим изборима освојили 34,4% победивши демохришћане, и Моро је смогао снаге да им понуди политичку сарадњу. На путу до зграде италијанског Парламента, на мартовске иде 1978. године, аутомобил којим је Моро ишао пресрео је бели фијат. Морово обезбеђење је побијено одмах, а ташна у којој је Моро носио документа о „историјском споразуму“ демохришћана и комуниста је нестала. Моро је отет и држан као талац 55 дана, да би био коначно враћен његов леш, изрешетан и остављен у колима, симболично: на пола пута између зграде седишта демохришћана и комуниста.


Године 1995. званична сенатска комисија под управом сенатора Пелегрина је послала службени допис ЦИА о њеној умешаности у убиство Алда Мора. „ЦИА не може ни порећи, нити потврдити, да располаже доказима о теми која је садржана у вашем упиту“, одговорила је америчка агенција.
Берлускони, колико год био наклоњен председнику Путину, сасвим сигурно зна судбину италијанског политичара који је био спреман да пактира с Русима, као и судбину оних који су били спремни да се с Американцима нагоде. Оно што важи за италијанску, свакако важи и за шведску политичку елиту, које су стицајем околности имале трауматичне примере таквих „експеримената“ у блиској прошлости.
САД ће себично чувати супремацију у традиционалним зонама свог утицаја. Победа деснице јесте назнака могућег мењања идеолошке парадигме на Западу. Али геополитичке импликације ће остати исте. Са истим жаром су на Москву марширали и тевтонци и Пољаци, и револуционарна Наполеонова војска и здружене снаге европских сила и Османлија у Кримском рату, и нацисти и фашисти у Другом светском рату и НАТО по рушењу Берлинског зида. Русија је постављала границе њиховом досегу.
У овом тренутку заокрет ка десници не делује као радикална промена унутар европске политике већ пре: као весник радикализације досадашње европске политике.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *