Једноставно – воле Русију

НАД КЊИГОМ „А ВИ ТАКО ВОЛИТЕ ДОСТОЈЕВСКОГ“ (ИЗДАЊЕ НИД НОВОСТИ)

Овде приказан начин размишљања руских интелектуалаца никако није званичан нити високопозициониран у престоничким културним структурама. То ће се, на срећу, ваљда, променити, али свакако је чињеница да ови сјајни текстови творе нови дух преломног времена

Деценијама сам слушао бројне старије рођаке и очеве пријатеље како изговарају сличне реченице у стилу не волим ја Русију због режима него због књижевности, музике, руске душе и Достојевског. Ваљда је то био стечен рефлекс из доба Информбироа. Поготово због тога што се скоро нико од њих није одликовао неким великим читалачким и музичким склоностима. Једноставно – волели су Русију. Било је то, болно али честито, довијање поменутих генерација како да одвоје, или чак супротставе руску културу руској држави да би избегли да отворено признају своју велику и неупитну љубав.
Запад је покушавао да своју отворену вишевековну мржњу према Русији – царској, бољшевичкој, путиновској – прикрије извлачећи из ње огромне материјалне добити. Ширена је бестидна пропагандна прича како се НАТО на Украјину агресивно војно не шири него брине о универзалној безбедности и миру у свету. Не боре се против Русије и руског народа него против Путиновог недемократског режима који угрожава демократски уређену Украјину, којом, иначе, владају банални и брутални и јавно декларисани нацисти и фашисти из либералног шињела.
И да скратимо: онда су све маске пале и Запад се препустио тоталној распомамљеној русофобији. Сопствени „отказ културе“ складно се спојио са забраном свих руских класика и руске културе уопште.
Један од аутора блиставих текстова у књизи која је пред вама Игор Караулов („Прихватите забрану као благослов“) пише: „Раније су супротстављали руску културу и руску државу. Као, Путин је једно (и пре тога сви руски/совјетски владари, осим Петра Трећег, Горбачова и Јељцина), а сасвим друго је дивни Чајковски, који нам је написао најбољу божићну музику. Сад им је откривена разочаравајућа истина: и Чајковски, и Чехов, и Левитан, и Стравински, и Маљевич, и Бродски су из истог тима као Јермак, Потемкин, Суворов, Ермолов, Скобељев, Жуков…“
Судбина руске културе је „неодвојива од судбине руске државе, чак и тамо где јој се супротставља“.
Не треба сметнути с ума да рат мајдановских украјинских нациста против руског народа у Донбасу, и не само тамо, траје пуних осам година, и да је у њему побијено преко 18.000 цивила, а руска специјална војна операција у Украјини траје тек нешто више од шест месеци. Прошло је пуних осам година терора званичног Кијева који нико на Западу није хтео да види. Тачније, здушно су то помагали и подстицали. А и овде код нас је тек понеко нешто хтео да зна и сазна о томе. Али, за невољу, и у Москви је било скоро исто тако.
Стога је велики руски књижевник Захар Прилепин, иначе добровољац (ополченик) у Донбасу, написао пре више од шест година књигу под карактеристичним насловом „Није туђи рат“. Покушавао је да пробуди успавану свест московских интелектуалних и политичких владајућих кругова. Дакле текстови који се налазе у овој књизи почивају на релативно дугом искуству, а не само на оном од последњих шест месеци. То је и важно, чини ми се, да се разуме да ово нису ствараоци који се намах одазивају на неки догађај или јубилеј па пишу пригодне текстове или поруке подршке. Поготово треба имати на уму да овде приказан начин размишљања руских интелектуалаца никако није званичан нити високопозициониран у престоничким културним структурама. То ће се, на срећу, ваљда, променити, али свакако је чињеница да ови сјајни текстови творе нови дух преломног времена.
Они, како би полемички рекао Прилепин у поменутој књизи, „све гледају очима оног народа којем имају част да припадају“.
Пробуђена и препорођена Русија суочила се са западним светом који довршава процес потпуне ревизије историје. Руски народ и његова држава и култура сврстани су на гору страну света и проглашени највећим светским злом. Све жртве пале за победу добра у Европи проглашене су нехуманим завојевачима. Светом су овладале инверзије и порицања очигледног.
Суочени са оваквом ситуацијом, Русија, а посебно ови руски интелектуалци немају више потребу да се правдају пред било киме, нити да одмеравају по туђинским и тобоже либералним и неолибералним, правим или лажним, критеријумима своје добро, успехе и неуспехе. Владе и јавно мњење на Западу у Русији виде само енергенте и бескрајни „неправедно“ заузети простор који би јој требало одузети када на том путу не би стајала моћна и снажна Војска Русије. Западне владе не показују да уопште мисле о „дану после“ оружаног сукоба у који се све дубље увлаче, нема ни једног јединог мировног плана нити сличног покушаја.
Зато се на евроазијском простору, као и на другим континентима помаља не тешка конкуренција постојећем безумљу него – права и велика алтернатива коју је још увек тешко потпуно схватити и уобличити, али која охрабрује и искушава.
Да за крај поново цитирамо Игора Караулова: „Саблазан самопонижавања дуго је прогањала образоване Русе, од ’грађанина кантона УРИ’ до совјетских интелектуалаца који су се заљубили у Пољску и балтичке државе, до снова постсовјетске средње класе да се преселе у миран европски град са лепим крововима. Сад се под тим крововима веселе украјинске избеглице, док се Русима показују врата. И то је дивно, јер се иза ових врата налази завичајни простор, који чезне за радницима и ствараоцима.“

(Предговор књизи „А ви тако волите Достојевског“)

О АУТОРИМА

Герман Садулаев (Герман Умаралиевич Садулаев, рођ. 1973, Шали, Чеченска Република) – приповедач, публициста, правник, политички радник. Аутор култних књига „Ја, Чечен!“ и „Готска писма“. Лауреат награде „Јасна Пољана“. Живи и ради у Санкт Петербургу.

Лав Пирогов (Лев Васильевич Пирогов, рођ. 1969, Ставропољ) – књижевни критичар, публициста. Главни уредник часописа „Лучик“. Аутор веома запажених књига „Хоћу да будем сиромашан“ и „Први после Пушкина“.

Захар Прилепин (Евгений Николаевич Прилепин, рођ. 1975, Иљинка, Рјазанска област) – романсијер и приповедач, аутор низа бестселера („Патологије“, „Сањка“, „Грех“, „Обитељ“, „Осмица“…) и добитник многих руских и интернационалних награда. Дипломирао на Филолошком факултету Нижњегородског државног универзитета. Учесник ратова у Чеченији и Донбасу.

Анатолиј Васерман (Анатолий Александрович Вассерман, рођ. 1952, Одеса) – политички радник и публициста, познат као учесник ТВ интелектуалних игара. Посланик у државној Думи.

Андреј Ткачов (Андрей Юрьевич Ткачёв, рођ.1969, Љвов) – свештеник Руске православне цркве, митрофорни протојереј, проповедник и мисионар.

Борис Мјачин (Борис Викторович Мячин, рођ. 1979, Мичуринск, Тамбовска област) – историчар, публициста. Завршио Историјски факултет СПбГУ. Живи у Санкт Петербургу.

Андреј Коробов-Латинцев (Андрей Коробов-Латынцев, рођ. 1987, Чита, Забајкаље) – филозоф, предавао на Вороњешком државном универзитету и Православном универзитету светог Јована Богослова. Дисертација: „Достојевски и руски филозофски егзистенцијализам“. Аутор књиге „Филозоф и рат“, Санкт Петербург, 2021. Официр народне милиције ДНР.

Марина Хакимова-Гацемајер (Марина Гатцемайер Хакимова, рођ. 1972, Казањ) – публициста, завршила Институт социјално-филозофских наука и масовних комуникација.

Сергеј Черњаковски (Сергей Феликсович Черняховский, рођ. 1956, Ливно, Орловска област) – политички филозоф, политолог и публицист. Професор на катедри историје и теорије политике факултета политологије МГУ М. В. Ломоносова.

Александар Дугин (Александр Гельевич Дугин, рођ. 1962, Москва) – филозоф, геополитичар, зачетник идеје новог евроазијства. Професор на Московском државном универзитету Ломоносова, члан Саветодавног одбора председника Думе.

Александар Проханов (Александр Андреевич Проханов, рођ. 1938, Тбилиси, Грузија) – писац, публициста, сценариста, друштвени и политички радник. Главни уредник часописа „Завтра“. Добитник књижевне награде „Национални бестселер“ 2002, за роман „Господин Хексоген“.

Максим Кононенко (Максим Витальевич Кононенко, рођ. 1971, Апатити, Мурманска област) – новинар и програмер, блогер. Завршио Московски институт радиотехнике, електронике и аутоматике. Аутор многих интернет-пројеката.

Дмитриј Соколов-Митрич (Дмитрий Владимирович Соколов-Митрич, рођ. 1975, Гатчина) – писац, есејиста и новинар, оснивач и генерални продуцент компаније „Однажды“. Добитник награде „Златно перо Русије“ (2018).

Олга Андрејева (Олга Андреева, рођ. 1967, Тула) – публициста. Одбранила дисертацију о проблему времена у филозофији и естетици руског симболизма. Ради у часопису „Руски репортер“. Живи у Москви.

Марија Захарова (Мария Владимировна Захарова, рођ. 1975, Москва) – директор Одељења за информисање и штампу Министарства спољних послова Руске Федерације.

Виталиј Трофимов-Трофимов (Виталий Трофимов-Трофимов) – социолог, консултант, експерт Центра Лава Гумиљова за права народа и националну политику. Аутор бројних радова посвећених проблемима етнополитике и конфликтологије.

Александар Ходаковски (Александр Сергеевич Ходаковский, рођ. 1972, Доњецк) – војни и политички аналитичар. Председник организације „Патриотске снаге Донбаса“. Ратни командант бригаде „Восток“.

Андреј Полонски (Андрей Валентинович Полонский, рођ. 1958, Москва) – песник, есејист, преводилац, историчар.

Павел Рјабов (Павел Рябов) – независни финансијски аналитичар. Води блог под ником Spydell.

Алексеј Чадаев (Алексей Викторович Чадаев, рођ. 1975) културолог, новинар. Завршио Државну академију словенске културе. Генерални директор Аналитичког центра „Московски регион“. Аутор књиге „Путин. Његова идеологија“.

Игор Караулов (Игорь Александрович Караулов, рођ. 1966, Москва) – песник, публициста и преводилац, лауреат Григорјевске поетске награде.

Владимир Можегов (рођ. 1968) – политолог, американиста, експерт Изборског клуба, колумниста листа „Взгляд“. Аутор књиге „Светски грађански рат“.

Алексеј Џермант (Алексей Валерьевич Дзермант, рођ. 1979, Галгар, Казахска ССР) – белоруски филозоф, публициста и коментатор, присталица евроазијства. Шеф Центра изучавања и развоја континенталне интеграција „Северна Евроазија“.

Платон Беседин (Платон Сергеевич Беседин, рођ. 1985, Севастопољ) – писац, књижевни критичар и публициста. Победник премије Словенске традиције у номинацији „Мала проза“.

Један коментар

  1. Маторац

    У реченици с почетка текста “Деценијама сам слушао бројне старије рођаке и очеве пријатеље како изговарају сличне реченице у стилу не волим ја Русију због режима него због књижевности, музике, руске душе и Достојевског”, недостаје и оно што је такође врло важно, можда чак најважније, – због православља. То се некако подразумева, али треба да се истакне.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *