ИЛИ-ИЛИ И ПОСЛЕ ТОГА: Шта би Јован Ћирилов данас рекао

БИТЕФ је још од „мајке“ Мире Траиловић мрестилиште принципа. Јован Ћирилов је читав живот посветио томе, и управо зато је поводом овог фестивала данас важан одговор на питање: Да ли би он пролазио поред мишљења свог народа као поред турског гробља?

БИТЕФ је најавио да ће се ове године концентрисати на угрожена радна права човека у савременом свету. Отуд и наслов „Ми – јунаци рада свог“. Из заносног стиха из доба радничке државе: Подигнимо увис чела, / Ми – јунаци рада свог, / Наша биће Земља цела, / Нек нам живи, живи рад. Лепо. Авангардно и ретро. Мира Траиловић и Јован Ћирилов би били поносни на подмладак.
Али не лези враже… Ко данас може да буде на „европском путу“, којем год, а да прво не пљуне Русију, Русе, Путина итд.

БИТЕФ-ова СЕСТРА МАРИНА Наравно да БИТЕФ, чија се јавност протеже од Бајлонијеве пијаце до Градске скупштине, није могао да се не придружи херојском напору Европе. Добро, нису успели да нађу атентатора/ку на Дарју Дугину, али ту бејаше Марина Давидова, позоришна критичарка, која се огласила као противник „театралности“ Путинове Русије у специјалној операцији у Украјини, е да би била – радо примљена у Берлину. Ко је обавезнији да заштити културу Десног сектора, Азова и сл. од оних где су оригинали тих „хероја“ настали.
Да, а Марина јесте „јунак рада свог“. О апсолутној већини грађана, до јуче, своје земље говори све најгоре. Горе и од Немаца. Те перформансе ће изводити у Берлину. И где год треба. Јер у Немачкој и уопште на Западу нема важнијег посла од – активне русофобије.
Нема везе што све то изгледа као шићарџијски дисидентизам. Јер Марина Давидова може да пореди Путина са Стаљином – историјском личношћу првог реда – али њу нико ни у сну не би могао да пореди да Солжењицином, Зиновјевим, Берђајевим… Њени уметнички, а и побуњенички домети, просто су врло скромни. Без обзира што она себе пореди с Керенским. Маса Руса на које ће утицати њени ставови вероватно би могла стати у два аутобуса.
Готово је забавно како она као професионалац драматизује – свој прелазак руске границе. Питали су је: Куда иде? И зашто? А она се домишљала. Храбро, наравно. Само што их није шамарала. Наводно су се на крају укључила страшни „чекисти“… Тројица њих! Па то је могло да буде изведено на БИТЕФ-у!
И? Мора да су је мучили као оне Арапе у Гвантанаму? Сигурно и горе. Јер оно су демократски мучитељи, а ово су Путинови тоталитарци… Не. Пустише је. Иди у Берлин, заради неки евро. А кад им не будеш више употребљива, па те отпусте – опет се врати и изнова ради на томе да те Руси протерају. Вредеће то, ко зна колико још.

[restrict]

УКРАЈИНОМ ПРОТИВ НЕОЛИБЕРАЛИЗМА Тако је прогоњена Давидова стигла да отвори БИТЕФ. Нема данас тежег удара на радног човека него да те Руси протерају у Берлин.
Кад се уметнички директор БИТЕФ-а Иван Меденица, акрибичан какав је, спремао да опише тему овогодишњег фестивала, није могао да избегне да каже неку реч о (нео)либералном капитализму – „прекаријат, губитак посла, неофеудални видови експлоатације, изнуђене преквалификације итд.“. Добро, није на уметничком директору да то нешто озбиљно заоштрава – неће се он држати Харолда Пинтера ко пијан плота – али мора мало да драшка. Тако се БИТЕФ-ова узвишена интелектуалистичка брига о праву човека на достојанствен рад и жртвама (нео)либералног капитализма претворила у брижност над – угроженим радним правима надтеатарске критичарке.
Е, ту је Марина Давидова, БИТЕФ-ов „кец на 11“. Добитна комбинација. Јер „ово друштво (мисли се на српско) нема времена и ми морамо под хитно да успоставимо праведан однос према рату у Украјини“. Конкретно: „Не сме се сметнути са ума ко је први почео“, баца најјачи адут прва глава БИТЕФ-а.
И то врло одлучно.
Много је чињеница објављено о америчком демократском уређивању света. Од 1945. директно су покренули 33 рата на туђим територијама, а само два пута је СБ УН одобрио те операције, што их чини правно допустивим. Кад се томе додају слање и организовање парамилитаристичких војски са најбестиднијим битангама и убицама, тајни упади, преврати у обарању легалних влада, „обојене револуције“, онда Оливер Стоун тај број подиже до сто. Али неће БИТЕФ да се губи у таласима историје. Како год били показивани. Он дела сад и овде. Дакле, Украјина! Нема ништа пре, не занима нас шта може бити.
Принцип је важан. БИТЕФ је још од „мајке“ Мире Траиловић мрестилиште принципа. Јован Ћирилов је читав живот посветио томе.

РУСИ СУ ПРВИ ПОЧЕЛИ, СРБИ СУ ПРВИ ПОЧЕЛИ И у чему је проблем Ивана Меденице данас? У његовом, српском народу. Исти као и Марине Давидове. Њој с њеним народом. (Додуше, њој је лакше, она је Јерменка чија је породица у време распада СССР-а, спасавајући живу главу, побегла у Русију из Бакуа, Азербејџан.) Отуд је та сагласност изузетна. „Пучина је стока једна грдна“, те никако не може да схвати изузетне (либералне) уметнике… Али они то носе. На парама те „пучине“, додуше.
И, јасно, Путин је први почео у Украјини, а кад је бомбардована његова земља, Меденица зна: одвратни српски народ је „први почео“. Коме то није јасно следи медено објашњење. Човеку који води БИТЕФ између Сцила и Харибди „постаје јасније зашто грађани Србије у толиком проценту подржавају Путинов режим. То је тако зато што политичке елите у Србији од 5. октобра нису дозволиле да као грађани, уз мање осцилације у време Ђинђића, сагледамо зашто смо 1999. године бомбардовани“.
И пошто ми то нисмо сагледали, лутамо од Путина до Орбана, од Трампа до Сија.
А сад пажљиво. Капитална студија: „Зашто смо ми били бомбардовани?“ Одговор: „Шта је Милошевићева Србија радила на Косову? То код младих генерација почиње да се губи из свести… Просечан грађанин Србије у недостатку правих информација прави невероватну симплификацију.“
Ужас! Поред овакве БИТЕФ-ове школе, још пролазе „невероватне симплификације“. И не само то него наш добри Меденица ужасно пати кад га сарадници из иностранства питају „одакле толика подршка Путину у Србији“ а он са интелектуалном мучнином, коју мало које биће у овој одвратној земљи разуме, мора да одговори да грађани Србије сматрају да „Путин води рат против НАТО-а који је нас бомбардовао 1999, а да је Украјина ту колатерална штета“.
Страшно! Па коме то може да падне на ум?
Само идиотима!

фото: Медија центар Београд

ИЗДАЈА ГЕНЕРАЛА КИНА Ево, рецимо америчком генералу Џеку Кину. Овај није од оних одметнутих него генерал који говори на Фокс њузу, што није проруски андерграунд. Вашингтон је за свега 66 милијарди долара успео да добије „Украјину која уместо Америке ратује против Русије“, вели он. „САД су од фебруара ове године у кијевски режим инвестирале 66 милијарди долара за наоружавања Украјине и мотивацију јавности за рат против Русије… И та инвестиција поприлично је исплатива јер за релативно малу суму, из угла Америке, у рату са Русијом не гину Американци већ Украјинци.
„Поједини републиканци сумњају у исправност наших трошкова, међутим, наш буџет је шест билиона долара, па и неколико стотина милијарди више. То значи да смо у Украјину инвестирали ситниш – свега 66 милијарди. То је 1,1 одсто буџета, а шта све за то добијамо.“
„Направили смо на граници с Русијом озбиљног противника који ће се супротставити руском руководству да шири утицај на Источну Европу, посебно на земље бившег СССР-а. То ће онемогућити руском лидеру Путину да реализује амбиције у присвајању појединих совјетских република. Да се то догодило, да је Русија заиста присвојила неку бившу совјетску републику, НАТО би покренуо рат“, навео је. „Тај рат би био далеко већи него овај који се одвија, али ту је ризик од нуклеарног рата, па самим тим и последице су непредвидиве. Конвенционални рат две нуклеарне силе – то је нешто што смо избегавали током Хладног рата. Зато је инвестиција у Украјину, која се у интересу Америке бори против Русије, поприлично исплатива“, закључио је генерал Кин.
Иван Меденица свакако неће обратити пажњу на ово. Као што није обратио пажњу ни на Ђинђићев обрт – у интервјуима пред крај живота.
Имајте и ви разумевања. Шта би он радио кад би ове озбиљности узео за озбиљно. Он иде на другачије брифинге. Американци су латинску Quod licet Iovi, non licet bovi, за оне које они зову корисни идиоти, до краја поједноставили: Do whаt we say! Not what we do! И онда их брифери третирају као они психолози који уче шипанзе да четкицом перу зубе. Кад успе да имитира тридесет посто радње, добија и аплауз, и банану.

ПРАВА СТРАНА ИСТОРИЈЕ „Чини ми се“, дубоко промишљајући вели Меденица, да „српско друштво има врло мало времена да стане на праву страну историје и тако избегне бар други морални и политички суноврат у последњих тридесет година.“
Што генерал Кин и слични појашњивачи на тему „о чему се овде ради“ буду више појашњавали, то јаче „на дешњаку меденице звечи“.
Уосталом, ту никад није било дилеме. Наравно да ни Ивану Меденици није могло да промакне да је у току бомбардовања Срба, који су 1999. „први почели“, и Хенри Кисинџер писао да је оно што су тада говориле меденице (а ево и три деценије касније исти рефрен) – бесмислено.
Последњег дана маја 1999. Кисинџер је у „Њузвику“ објавио текст насловљен New World Disorder. У поднаслову би: Погрешно промишљен рат на Косову је подрио односе с Кином и Русијом и изложио НАТО опасности. Кисинџер се чудио како се у Вашингтону пре бесловесног закључка да ће рат потрајати неколико дана нико није запитао: „Али шта ако Србија, земља која се тукла с Турском и Аустријском империјом и пркосила Хитлеру и Стаљину на врхунцима њихових моћи, не попусти? Колико смо ми спремни далеко да идемо? Без копнене интервенције, што је објављено на самом почетку, наводили смо Милошевића да тестира издржљивост непрестаног бомбардовања.“
Нисам упознао Миру Траиловић, али сам годинама сусретао Јована Ћирилова. Чак сам и говорио на промоцији његове књиге Реч недеље, како се у ствари звала изузетна стална рубрика у НИН-у. Не, никад не бих рекао, да би Јован Ћирилов пристао да не види и ово што говоре генерал Кин и Кисинџер, или још оштрије Харолд Пинтер. Не верујем ни да би Ћирилов пролазио поред мишљења свог народа као поред турског гробља.

БИТЕФ НЕ РАЗУМЕ СРБЕ Баш ових дана су обелодањени резултати пројекта Национални интереси Србије – од оспоравања до легитимизације, који подржава Фонд за науку Србије: осам од десет грађана Срба мисли да је национални интерес одређен и јасан. И „национални интерес обухвата и српски народ ван Србије“. Преко 85 одсто је „за“ очувања КиМ у саставу Србије; 81 одсто је одлучно „против“ увођења санкција Русији, 8 одсто мисли као БИТЕФ-ова глава „да треба“, а 12 одсто „не зна“. А кад су их питали на кога би Србија могла да се ослони „кад дође стани-пани“: 44 одсто верује да је то Русија, 17 одсто ЕУ, а на Американце типује – три одсто. Наравно да Меденицу за то није брига, јер парице које стижу из градског и државног буџета не дели народ него они који, као и он, разумеју да је три веће од 44. И слажу се да „српско друштво има врло мало времена да стане на праву страну историје“.
И та сила која дели паре разуме да БИТЕФ има да се одржава баш онакав каквим га Иван Меденица представља на конференцији за медије а пред шефом за информисање, комуникације и медије Делегације ЕУ у Србији, директором British Council-а за Србију и Западни Балкан, директором Гете института (шта би и Ј. В. Гете на све ово рекао?) и директором Француског института Stanislas-а.
Ту, пред тим главама изузетним, БИТЕФ-ова глава није пропустила да подржи и врло омиљену приредбу у његовом народу – недавно одржани Европрајд. За таквог сарадника и Делегација Европске уније у Србији ће издвојити неки евро. И плус, Иван има да иде да виђа европске узоре где год и кад год. То није скупо нипошто.
А ја, ја стварно не верујем да су оснивачи тако замишљали БИТЕФ. Али то, док не ликвидирамо Путина и Русе, није ни важно. Кад би БИТЕФ мислио о народу, био би недемократски, а то се не сме допустити ни по коју цену.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *