Hilovanje Srbije

Zapadni moćnici i domaći zapadnjaci nas ubeđuju „da je naš interes da se odreknemo svojih interesa“, i čude se kako mi to ne razumemo

Međudržavna saradnja između SAD i Srbije postaje prioritet, bar tako kaže ambasador Kristofer Hil prilikom razgovora sa srpskim predsednikom Aleksandrom Vučićem. Istovremeno, sličnim saopštenjem obraćaju se naš ambasador u SAD Marko Đurić i Gabrijel Eskobar, izaslanik američkog predsednika za Zapadni Balkan. Srpski narod sa zebnjom procenjuje da li je ovo smirivanje neverovatnih pritisaka sa Zapada u vezi sa „Kosovom“ i sankcijama Rusiji, ili najava neke nove diplomatske igre koja bi trebalo da nas uvede u novu prevaru i izigravanje srpskih interesa. Ambasador Hil voli da se predstavlja kao čovek koji rešava probleme, ali je izvesno da su upravo njegova rešenja nanela mnogo zla srpskom narodu u nedavnoj prošlosti. Zato, nije nemoguće, ali je veoma teško da stekne naše poverenje kada govori o prijateljstvu i boljim međudržavnim odnosima SAD i Srbije. Znamo da je on bio specijalni izaslanik SAD za „Kosovo“ u jednom od najtežih perioda srpske istorije, tokom ratnih 1998. i 1999. godine. Na to mesto ga je predložila nama po zlu poznata državna sekretarka SAD Madlen Olbrajt, a bio je čovek od najvećeg poverenja, Srbima isto tako s dobrim razlozima mrske osobe, Ričarda Holbruka u realizaciji njegove „šatl diplomatije“. Hil nakon povratka na mesto zločina ima razloga da „beži“ od prošlih vremena, od kojih Srbija i da hoće, ne može pobeći, a problemi koji sada tako snažno pritiskaju Srbiju deo su i njegovog „minulog rada“. Odbija svaku analizu i razgovor o tome šta se dešavalo u prošlosti i kakva je bila njegova uloga u svemu tome: „Ne bih poredio 1999. i 2022. godinu. Srbija mora da krene napred.“ Govori to tako kao da je Srbija stajala u mestu do njegovog neočekivanog povratka. Međutim, naša zemlja je u međuvremenu imala dinamičan razvoj koji on sada ignoriše i drsko insistira na promeni čvrsto definisane spoljne politike Srbije – politike suštinske nezavisnosti i vojne neutralnosti. Ni sa Eskobarovim izjavama se nismo usrećili. On kaže da „zajednica opština sa srpskom većinom ne sme da bude u suprotnosti sa Ustavom Kosova“. [/restrict]

Hilov antisrpski stav ima kontinuitet i u vremenu kada se nije službeno bavio Srbijom. Na primer, pre nekoliko godina kaže: „Žao mi je što 2019. godine i dalje imamo članice Evropske unije koje nisu priznale Kosovo. Razumem razloge, jer iskreno svako ima svoje Kosovo.“ On druge savršeno, dakle, razume, ali Srbiju ne može ili neće. Zato je pogrešna svaka pomisao da je Kristofer Hil promenio nešto u svom pogledu na Balkan i na Srbiju. Doduše on to i ne tvrdi, nego tvrdi da su se promenila vremena i okolnosti koje Srbija „mora“ uzeti u obzir. Nediplomatska i uvredljiva uzrečica „Srbija mora“ postala je glavni deo skoro svake njegove zvanične izjave: „Srbija mora da se okrene Zapadu. Srbija mora da razmisli da li je održivo da se drži neutralne pozicije. Srbija je odabrala put u Evropsku uniju i mora da donese važne odluke.“ Hil je očito došao s namerom, ili sa zadatkom, da pritiscima i pretnjama promeni spoljnu politiku Srbije, tako da je mešanje u naše unutrašnje stvari postao njegov svakodnevni posao. Nikoga više ne čudi kada on kaže: „Prozapadna vlada u Srbiji je jedina opcija.“ A svi znamo, kada on kaže „prozapadna“, da ne misli na saradnju sa Zapadom, nego na poslušnost i podanost Zapadu. Da smo na „pogrešnom“ putu, on nam svakodnevno pojašnjava, bez ustručavanja: „Za razliku od prošlosti kada je Srbija mislila da postoji treći put, da Srbija nije ni Istok ni Zapad, da je nekako posebna, da ide svojim putem, sada većina Srba misli da postoje ’pravi’ i ’pogrešan’ put, i žele da izaberu pravi put. U životu morate da pravite izbor, i ovo je takav trenutak. Postoji samo jedan put, i to je na Zapad.“ Ambasador je ili pogrešno informisan, u šta je teško poverovati uz CIA, DIA i druge agencije koje vršljaju Srbijom i koje ga filuju informacijama, ili namerno izvrću istinu. Zna on da većina Srba nije naklonjena Zapadu, ne samo zbog događaja iz prošlosti već i zbog aktuelnih pritisaka i pretnji u kojima i sam učestvuje.

Zabrinjavajuća sličnost nekadašnjeg i sadašnjeg nastupa američke diplomatije

Ista matrica karakteristična je i prepoznatljiva u nastupu zapadne diplomatije koju sada predvodi Kristofer Hil i one koju su 1998. godine predvodili Madlen Olbrajt i Ričard Holbruk. Moglo bi se reći da je bio dobar učenik. I onda i sada najpre su tajno radili na tome da stvore probleme, do nivoa da to izgleda kao da nema izlaza i nema rešenja, a onda su se pojavljivali kao spasioci i jedini koji mogu probleme da reše. Naravno, uvek na štetu Srbije koja je procenjivala da je bolje i popustiti i učiniti neke ustupke nego da do sukoba dođe. Sličnosti su zabrinjavajuće. Kako su tada naoružavali i obučavali terorističku OVK, tako to danas rade s Kosovskim bezbednosnim snagama koje polako ali sigurno pretvaraju u prištinsku paravojsku koja će biti naoružana i utrenirana po NATO standardima. Kako su onda Tači i Haradinaj slušali uglavnom Amerikance, tako i danas samo oni mogu da obuzdaju Aljbina Kurtija koji otvoreno preti ratom, i svakih nekoliko dana kreće u otvorene vojne provokacije na sever Kosova i Metohije. Kako su onda ignorisali bezbednost i sve druge interese Srba i Srbije, tako to čine i danas. I tada, i danas, ubeđuju nas da je naš najveći interes da se odreknemo svojih interesa, pa i svojih prijatelja. Hil kaže: „Rusija nije prijatelj Srbije. Srbija želi da bude deo Zapada, i treba da shvati ko su joj prijatelji.“ Na Zapadu sve može da se kupi, pa i prijatelji. Da li nam to Kristofer Hil nudi da kupimo njihovu naklonost i prijateljstvo? Cena je Kosovo i Metohija, Republika Srpska i prijateljstvo s Rusijom i Kinom. Preskupo. Jedino nam ostaje da se nadamo da se velika sličnost u nastupima njihove diplomatije neće, kao nekada, i sada završiti ratom. A sigurno je, nakon oštećenja oba gasovoda Severni tok, da ne prezaju ni od globalnog terorizma, tako da će nam nekim novim regionalnim terorističkim akcijama, preko prištinske paravojske (bivše OVK), sigurno praviti ozbiljne probleme i latentnu bezbednosnu pretnju.
U najnovijem diplomatskom disciplinovanju Srbije Hil pokušava da se predstavi kao „dobar policajac“, koji navodno pomaže srpskoj vlasti, ali neke situacije koristi da istakne svoju moć. Tako je, na primer, nakon što je srpski MUP zabranio održavanje gej parade u svom poznatom stilu „mora“ rekao: „Srbija mora održati Evroprajd.“ I on je održan. Doduše sporno je da li je bilo šetnje, jer vlast tvrdi da nije nego samo kontrolisanog premeštanja mase u dužini od 150 metara, ali su prajdovci, sa Hilom na čelu, nosili transparent „Šetamo i šetaćemo“.
Zatim je usledila prava antisrpska histerija s kišom konkretnih pretnji kada je naš ministar inostranih poslova Nikola Selaković potpisao Plan konsultacija ministara spoljnih poslova s ruskim ministrom Sergejem Lavrovom. Ništa nisu vredela objašnjenja ministra Selakovića ni predsednika Vučića da se radi o tehničkom dokumentu. Već samo iznuđeno objašnjenje i objavljivanje potpisanog dokumenta u stilu nekog pravdanja narušava naš suverenitet, a Hil je takav utisak pojačao kada je izjavio da on „očekuje objašnjenje od Srbije“. Nešto kasnije, izjavom da „u dokumentu nema ništa sporno“, prekinuo je evropsku histeriju i ponovo demonstrirao svoju moć. Ispada da nam je pomogao. Zato ne čudi što je odmah nakon toga razgovarao sa srpskim predsednikom „o očuvanju mira i stabilnosti na Balkanu“. Za svaki slučaj iz Stejt departmenta stiže saopštenje da je „potpisivanje sporazuma sa Rusijom za SAD iznenađujući korak Srbije u pogrešnom smeru“.
Sastavni deo koordiniranih pritisaka je novi „nevidljivi“ non-pejper, ko zna koji po redu u pokušajima ispitivanja pulsa srpske vlasti i uznemiravanja srpske javnosti. Kuriozitet je u tome što su ovoga puta „dokument“ doneli specijalni predstavnik EU za dijalog Beograda i Prištine Miroslav Lajčak, i savetnici Šolca i Makrona zaduženi da pomognu Lajčaku, s namerom da ga predaju predsedniku Vučiću. Predsednik je shvatio o čemu se radi, pročitao je dokument i odbio da ga zvanično primi. Tako im je jasno dao do znanja da nove „papiranate prevare“ Srba i Srbije neće biti. Shvatili su i oni jer sada tvrde da nikakvog „papira“ nije bilo. Prevara je bila u tome da Srbija sada dozvoli ulazak „Kosova“ u UN a da zvanično priznanje odgodi za 10 godina. Teško je reći da li je u pitanju drzak, naivan ili glup postupak savetnika, a možda je i jasno pošto ga se sada i oni odriču. Nova ideja je da se Srbija blokira na evropskom putu dok ne uvede sankcije Rusiji na čijoj realizaciji zdušno radi Hrvatska. Utisak je da je ova pretnja najmanje zabrinula građane Srbije kojima je jasno da je Srbija na tom putu davno blokirana, tako da još jena blokada ne menja stvari nego ih samo razjašnjava. To što je Srbija pod lavinom pritisaka unapred saopštila da neće priznati rezultate referenduma u Donbasu malo je smanjilo pritisak, ali svi znaju da to neće dugo trajati.

Domaći „zapadnjaci“ u ofanzivi

Domaći „zapadnjaci“ pažljivo prate situaciju i vide svoju šansu da ponovo budu ustoličeni na vlasti. Pažljivo usklađuju svoju priču sa zapadnim mentorima i insistiraju na onome što i oni traže – „da mi treba da gledamo samo svoje interese“, što suštinski znači – da se odreknemo svojih interesa. Imaju stotinu argumenata da nam je mesto baš tamo gde nas neće, i da su nam zapravo neprijatelji prijateljske države koje s nama sarađuju na ravnopravnoj osnovi, samo što mi to ne primećujemo. Odbijaju da vide da diktat i prinuda više nisu na Istoku, nego na Zapadu. Prebacuju nam uticaj i diktat Rusije, a mi smo zvanično osudili „rusku agresiju“ na Ukrajinu i oni nam to nisu zamerili. Sada smo unapred rekli da ne priznajemo rezultate referenduma u Donbasu, i oni razumeju zašto smo to uradili. Prihvataju naše pravo da sami donosimo suverene političke odluke i stavove po međunarodnim pitanjima. A koja to danas država na Zapadu sme da odbije nešto što predlažu i nameću SAD? Uvode sankcije koje i njima stvaraju ogromne probleme, grupno proteruju ruske diplomate, masovno hapse ruske „špijune“, po direktivi šalju oružje Ukrajini a nemaju ga ni sami itd.
Nije teško proceniti šta sada zapadni moćnici pokušavaju da ostvare u senci rata u Ukrajini – potpunu kontrolu Balkana, što podrazumeva prozapadnu vlast u Srbiji i gašenje Republike Srpske. Pri tome oslonac na unutrašnje snage koje prihvataju potčinjavanje Srbije je najbolji put da to ostvare bez nove agresije. Zato i u Srbiji prave nekakav minijaturni, ali veoma bučan i nasilan antiruski front, koji ima zadatak da satanizuje Rusiju u očima srpskog naroda i Srbiju okrene prema Zapadu. Prisutni su u svim strukturama, od najnižih, pa do ministara u vladi. Obezbeđen im je značajan prostor u medijima, pa i onima koje na Zapadu nazivaju „prorežimskim“. Kod većine njih se jasno vidi da su prošli nekakve obuke nastupanja u javnosti i pred masom i da imaju redovnu i široku instruktažu kako da potenciraju značaj događaja koji im idu u prilog i minimiziraju i ignorišu one koji su štetni za propagiranje njihovog prozapadnog stava. Po njima, za sve probleme koje imamo kriva je Rusija – „Rusi žele i podstiču sukob na Balkanu kako bi ginuli Srbi za ruske interese“, „Rusi nam nisu prijatelji, mesto nam je na Zapadu, u EU i NATO-u, to će nem doneti prosperitet, visok standard i blagostanje“. Sada im je osnovni „adut“ da Rusija više neće moći da brani naše interese u UN jer će „biti izbačena iz Saveta bezbednosti UN, čime će izgubiti pravo veta“. Toliko su fanatizovani u propagiranju tog stava da je teško primetiti da ni sami ne veruju u ono što pričaju. Jer teško da i oni ne shvataju da države koje zapadni moćnici silom nateraju da im se pridruže ne mogu da budu s njima ravnopravne, nego samo potčinjene. Ipak, najvažnija stvar kod njih je što su mahom spremni na nasilje, i pod stranim uticajem i podrškom lako bi se odlučili za plansku destabilizaciju Srbije. Zato jesu opasni i mogu biti veliki problem ako se ne zaustave na vreme.

[/restrict]