Хиловање Србије

Западни моћници и домаћи западњаци нас убеђују „да је наш интерес да се одрекнемо својих интереса“, и чуде се како ми то не разумемо

Међудржавна сарадња између САД и Србије постаје приоритет, бар тако каже амбасадор Кристофер Хил приликом разговора са српским председником Александром Вучићем. Истовремено, сличним саопштењем обраћају се наш амбасадор у САД Марко Ђурић и Габријел Ескобар, изасланик америчког председника за Западни Балкан. Српски народ са зебњом процењује да ли је ово смиривање невероватних притисака са Запада у вези са „Косовом“ и санкцијама Русији, или најава неке нове дипломатске игре која би требало да нас уведе у нову превару и изигравање српских интереса. Амбасадор Хил воли да се представља као човек који решава проблеме, али је извесно да су управо његова решења нанела много зла српском народу у недавној прошлости. Зато, није немогуће, али је веома тешко да стекне наше поверење када говори о пријатељству и бољим међудржавним односима САД и Србије. Знамо да је он био специјални изасланик САД за „Косово“ у једном од најтежих периода српске историје, током ратних 1998. и 1999. године. На то место га је предложила нама по злу позната државна секретарка САД Мадлен Олбрајт, а био је човек од највећег поверења, Србима исто тако с добрим разлозима мрске особе, Ричарда Холбрука у реализацији његове „шатл дипломатије“. Хил након повратка на место злочина има разлога да „бежи“ од прошлих времена, од којих Србија и да хоће, не може побећи, а проблеми који сада тако снажно притискају Србију део су и његовог „минулог рада“. Одбија сваку анализу и разговор о томе шта се дешавало у прошлости и каква је била његова улога у свему томе: „Не бих поредио 1999. и 2022. годину. Србија мора да крене напред.“ Говори то тако као да је Србија стајала у месту до његовог неочекиваног повратка. Међутим, наша земља је у међувремену имала динамичан развој који он сада игнорише и дрско инсистира на промени чврсто дефинисане спољне политике Србије – политике суштинске независности и војне неутралности. Ни са Ескобаровим изјавама се нисмо усрећили. Он каже да „заједница општина са српском већином не сме да буде у супротности са Уставом Косова“.

[/restrict]

Хилов антисрпски став има континуитет и у времену када се није службено бавио Србијом. На пример, пре неколико година каже: „Жао ми је што 2019. године и даље имамо чланице Европске уније које нису признале Косово. Разумем разлоге, јер искрено свако има своје Косово.“ Он друге савршено, дакле, разуме, али Србију не може или неће. Зато је погрешна свака помисао да је Кристофер Хил променио нешто у свом погледу на Балкан и на Србију. Додуше он то и не тврди, него тврди да су се променила времена и околности које Србија „мора“ узети у обзир. Недипломатска и увредљива узречица „Србија мора“ постала је главни део скоро сваке његове званичне изјаве: „Србија мора да се окрене Западу. Србија мора да размисли да ли је одрживо да се држи неутралне позиције. Србија је одабрала пут у Европску унију и мора да донесе важне одлуке.“ Хил је очито дошао с намером, или са задатком, да притисцима и претњама промени спољну политику Србије, тако да је мешање у наше унутрашње ствари постао његов свакодневни посао. Никога више не чуди када он каже: „Прозападна влада у Србији је једина опција.“ А сви знамо, када он каже „прозападна“, да не мисли на сарадњу са Западом, него на послушност и поданост Западу. Да смо на „погрешном“ путу, он нам свакодневно појашњава, без устручавања: „За разлику од прошлости када је Србија мислила да постоји трећи пут, да Србија није ни Исток ни Запад, да је некако посебна, да иде својим путем, сада већина Срба мисли да постоје ’прави’ и ’погрешан’ пут, и желе да изаберу прави пут. У животу морате да правите избор, и ово је такав тренутак. Постоји само један пут, и то је на Запад.“ Амбасадор је или погрешно информисан, у шта је тешко поверовати уз ЦИА, ДИА и друге агенције које вршљају Србијом и које га филују информацијама, или намерно изврћу истину. Зна он да већина Срба није наклоњена Западу, не само због догађаја из прошлости већ и због актуелних притисака и претњи у којима и сам учествује.

Забрињавајућа сличност некадашњег и садашњег наступа америчке дипломатије

Иста матрица карактеристична је и препознатљива у наступу западне дипломатије коју сада предводи Кристофер Хил и оне коју су 1998. године предводили Мадлен Олбрајт и Ричард Холбрук. Могло би се рећи да је био добар ученик. И онда и сада најпре су тајно радили на томе да створе проблеме, до нивоа да то изгледа као да нема излаза и нема решења, а онда су се појављивали као спасиоци и једини који могу проблеме да реше. Наравно, увек на штету Србије која је процењивала да је боље и попустити и учинити неке уступке него да до сукоба дође. Сличности су забрињавајуће. Како су тада наоружавали и обучавали терористичку ОВК, тако то данас раде с Косовским безбедносним снагама које полако али сигурно претварају у приштинску паравојску која ће бити наоружана и утренирана по НАТО стандардима. Како су онда Тачи и Харадинај слушали углавном Американце, тако и данас само они могу да обуздају Аљбина Куртија који отворено прети ратом, и сваких неколико дана креће у отворене војне провокације на север Косова и Метохије. Како су онда игнорисали безбедност и све друге интересе Срба и Србије, тако то чине и данас. И тада, и данас, убеђују нас да је наш највећи интерес да се одрекнемо својих интереса, па и својих пријатеља. Хил каже: „Русија није пријатељ Србије. Србија жели да буде део Запада, и треба да схвати ко су јој пријатељи.“ На Западу све може да се купи, па и пријатељи. Да ли нам то Кристофер Хил нуди да купимо њихову наклоност и пријатељство? Цена је Косово и Метохија, Република Српска и пријатељство с Русијом и Кином. Прескупо. Једино нам остаје да се надамо да се велика сличност у наступима њихове дипломатије неће, као некада, и сада завршити ратом. А сигурно је, након оштећења оба гасовода Северни ток, да не презају ни од глобалног тероризма, тако да ће нам неким новим регионалним терористичким акцијама, преко приштинске паравојске (бивше ОВК), сигурно правити озбиљне проблеме и латентну безбедносну претњу.
У најновијем дипломатском дисциплиновању Србије Хил покушава да се представи као „добар полицајац“, који наводно помаже српској власти, али неке ситуације користи да истакне своју моћ. Тако је, на пример, након што је српски МУП забранио одржавање геј параде у свом познатом стилу „мора“ рекао: „Србија мора одржати Европрајд.“ И он је одржан. Додуше спорно је да ли је било шетње, јер власт тврди да није него само контролисаног премештања масе у дужини од 150 метара, али су прајдовци, са Хилом на челу, носили транспарент „Шетамо и шетаћемо“.
Затим је уследила права антисрпска хистерија с кишом конкретних претњи када је наш министар иностраних послова Никола Селаковић потписао План консултација министара спољних послова с руским министром Сергејем Лавровом. Ништа нису вредела објашњења министра Селаковића ни председника Вучића да се ради о техничком документу. Већ само изнуђено објашњење и објављивање потписаног документа у стилу неког правдања нарушава наш суверенитет, а Хил је такав утисак појачао када је изјавио да он „очекује објашњење од Србије“. Нешто касније, изјавом да „у документу нема ништа спорно“, прекинуо је европску хистерију и поново демонстрирао своју моћ. Испада да нам је помогао. Зато не чуди што је одмах након тога разговарао са српским председником „о очувању мира и стабилности на Балкану“. За сваки случај из Стејт департмента стиже саопштење да је „потписивање споразума са Русијом за САД изненађујући корак Србије у погрешном смеру“.
Саставни део координираних притисака је нови „невидљиви“ нон-пејпер, ко зна који по реду у покушајима испитивања пулса српске власти и узнемиравања српске јавности. Куриозитет је у томе што су овога пута „документ“ донели специјални представник ЕУ за дијалог Београда и Приштине Мирослав Лајчак, и саветници Шолца и Макрона задужени да помогну Лајчаку, с намером да га предају председнику Вучићу. Председник је схватио о чему се ради, прочитао је документ и одбио да га званично прими. Тако им је јасно дао до знања да нове „папиранате преваре“ Срба и Србије неће бити. Схватили су и они јер сада тврде да никаквог „папира“ није било. Превара је била у томе да Србија сада дозволи улазак „Косова“ у УН а да званично признање одгоди за 10 година. Тешко је рећи да ли је у питању дрзак, наиван или глуп поступак саветника, а можда је и јасно пошто га се сада и они одричу. Нова идеја је да се Србија блокира на европском путу док не уведе санкције Русији на чијој реализацији здушно ради Хрватска. Утисак је да је ова претња најмање забринула грађане Србије којима је јасно да је Србија на том путу давно блокирана, тако да још јена блокада не мења ствари него их само разјашњава. То што је Србија под лавином притисака унапред саопштила да неће признати резултате референдума у Донбасу мало је смањило притисак, али сви знају да то неће дуго трајати.

Домаћи „западњаци“ у офанзиви

Домаћи „западњаци“ пажљиво прате ситуацију и виде своју шансу да поново буду устоличени на власти. Пажљиво усклађују своју причу са западним менторима и инсистирају на ономе што и они траже – „да ми треба да гледамо само своје интересе“, што суштински значи – да се одрекнемо својих интереса. Имају стотину аргумената да нам је место баш тамо где нас неће, и да су нам заправо непријатељи пријатељске државе које с нама сарађују на равноправној основи, само што ми то не примећујемо. Одбијају да виде да диктат и принуда више нису на Истоку, него на Западу. Пребацују нам утицај и диктат Русије, а ми смо званично осудили „руску агресију“ на Украјину и они нам то нису замерили. Сада смо унапред рекли да не признајемо резултате референдума у Донбасу, и они разумеју зашто смо то урадили. Прихватају наше право да сами доносимо суверене политичке одлуке и ставове по међународним питањима. А која то данас држава на Западу сме да одбије нешто што предлажу и намећу САД? Уводе санкције које и њима стварају огромне проблеме, групно протерују руске дипломате, масовно хапсе руске „шпијуне“, по директиви шаљу оружје Украјини а немају га ни сами итд.
Није тешко проценити шта сада западни моћници покушавају да остваре у сенци рата у Украјини – потпуну контролу Балкана, што подразумева прозападну власт у Србији и гашење Републике Српске. При томе ослонац на унутрашње снаге које прихватају потчињавање Србије је најбољи пут да то остваре без нове агресије. Зато и у Србији праве некакав минијатурни, али веома бучан и насилан антируски фронт, који има задатак да сатанизује Русију у очима српског народа и Србију окрене према Западу. Присутни су у свим структурама, од најнижих, па до министара у влади. Обезбеђен им је значајан простор у медијима, па и онима које на Западу називају „прорежимским“. Код већине њих се јасно види да су прошли некакве обуке наступања у јавности и пред масом и да имају редовну и широку инструктажу како да потенцирају значај догађаја који им иду у прилог и минимизирају и игноришу оне који су штетни за пропагирање њиховог прозападног става. По њима, за све проблеме које имамо крива је Русија – „Руси желе и подстичу сукоб на Балкану како би гинули Срби за руске интересе“, „Руси нам нису пријатељи, место нам је на Западу, у ЕУ и НАТО-у, то ће нем донети просперитет, висок стандард и благостање“. Сада им је основни „адут“ да Русија више неће моћи да брани наше интересе у УН јер ће „бити избачена из Савета безбедности УН, чиме ће изгубити право вета“. Толико су фанатизовани у пропагирању тог става да је тешко приметити да ни сами не верују у оно што причају. Јер тешко да и они не схватају да државе које западни моћници силом натерају да им се придруже не могу да буду с њима равноправне, него само потчињене. Ипак, најважнија ствар код њих је што су махом спремни на насиље, и под страним утицајем и подршком лако би се одлучили за планску дестабилизацију Србије. Зато јесу опасни и могу бити велики проблем ако се не зауставе на време.

[/restrict]

Један коментар

  1. Naša sudbina je u našim rukama, za razliku od devedesetih. Najveća opasnost po nas, je onaj dio koje zovemo domaći izdajnici. Zbog budućnosti naše Drzave i Naroda, zbog poštovanja prema našim pretcima i zbog budućih pokoljenja, izdajnike trebamo tako dotući, da u budućih 100 godina, nikome nikada ne padne na pamet da trguje Drzavom i Narodom, tj. da izda !!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.