ГЛАС И УДЕС ДУБОКЕ СРБИЈЕ

На стогодишњицу од појаве књига Црвене магле и Утуљена кандила Драгише Васића

У чему лежи самостојност развоја Србије и шта је то образовани човек попут Васића могао заволети у паланачком завичају и тек нешто већој, интимној вароши београдској, у којој су се пре рата, баш као и у паланкама, сви познавали и где се одржао дух егалитаризма: где су комшије бакалин и министар „разговарали и преко ниског плота“ и „где је сваки шегрт познавао аустријског војног аташеа Гелинека“?

Све до чега је Драгиша Васић држао остало је у периоду пре рата, а они „високи, храбри и племенити људи, они Шумадинци“, „прави ко борови“, или су изгинули или одбачени на маргину. Повесни полом изазива културну експлозију, кризу колектива и појединаца морално осетљивих попут Васића, чија је „изванредно упечатљива природа“, по речима Милана Богдановића, била „подложна утисцима до мере која се креће од бескрајних усхићења до потпуне клонулости“.
У опширној фусноти текста „Једно писмо из године 1922“ Мирослав Крлежа даје морални портрет бившег блиског пријатеља, који је на суду срчано бранио атентатора на регента Александра Спасоја Стејића, иначе солунског добровољца: „Бранећи Стејића, Драгиша Васић проговорио је о себи, о својој властитој морално-политичкој кризи, у име једне генерације која је са Солунским процесом доживјела расуло својих политичких идеала.“ У прози на послератне теме Васић се неретко бави невољничким удесима доскорашњих храбрих ратника.
Људи који су издржали незамисливе ратне налоге сада губе компас и самоконтролу, сударају се с посувраћеним односима поратног света. „Човек вреди само у толико у колико је заиста човек. То значи да он једино вреди својим духовним бићем: оно чини њега човеком“, писао је о „васпитању себе“ Васићев земљак преминуо у другој години Великог рата, моралист Урош Петровић: „Величину његову треба дакле мерити према том колико је победу извојевао у њему духовни принцип, у којој је мери он довео у ред и колико држи у својој власти ниже силе материје“. У спису Карактер и менталитет једног поколења Драгиша Васић закључује из истог моралног регистра да се човек и оцењује по јачини „самопрегоревања, самоодрицања, и саможртвовања“.
Прекомерни ратни напори доводили су на тешке пробе тај духовни принцип, у вишегодишњем безусловном трпљењу и подвизима. О томе има ванредно запажање у одбрану пишчевог народа од примене негативних стереотипа. Од свих војски, на Солунском фронту 1917. српска војска је била најспокојнија, сведочи Васић, јер тек тада се од српског војника отпочело „захтевати само оно што се смело тражити од човека и тек у то време он је осетио пажњу која се дугује човеку. Пре тога, од њега се увек захтевало више“. Исти нагласак налазимо и у оцени Слободана Јовановића да је на путу ослобођења Србије народна снага била „напрегнута до прскања“ и да се многима чинило „да ћемо се сломити на једном послу који премаша наше моћи“. Тај став прихвата и Владимир Велмар-Јанковић, у огледу о „београдском човеку“. Београд је, вели он, после Карађорђа, „населио жилав сељачки народ у борби која је често личила на агонију“, „београдски човек, Србија, Српство, ради у XIX и XX веку преко своје снаге“.
Током двадесетих Драгиша Васић израста као не само књижевна него и јавна појава, репрезентативна за српску грађанску средину. Винавер у полемичком тексту из средине тридесетих међу најважније новије појаве домаће књижевности наводи најпре Слободана Јовановића и Драгишу Васића, па тек онда Крлежу, Црњанског, Андрића и Ујевића. За Васића бележи да је „приказао тешку, заинаћену, на махове суморну, на махове раздрагану душу србијанске паланке, и њена колебања“. Појам „паланке“ код других критичара, с левице, носио је сасвим другачије вредносно одређење. Велибор Глигорић, између два светска рата познат по памфлетском приступу, на почетку текста „Књижевне магле“ (1932), посвећеном Васићу, најављује двосмерни осврт и на репутацију реалисте унутар модернизма и на статус „најслободоумнијег човека у Србији“.
У памфлету „Књижевне магле“ изврћу се подсмеху наводне тезе из Карактера и менталитета једног поколења да су српске куће биле „храмови пре рата, српске жене узорне домаћице, српски људи здравих чула, самозадовољне добричине“, да је „рат је оскрнавио храмове, упропастио нерве“, а забушанти „искварили највишу врлину српске патриархалне жене: верност“. Памфлетист до баналности упрошћава исказ који гласи далеко нијансираније: „Српска кућа, пре ратова значила је истински одмор душе, праву чистоту једнога храма, спас од ниских жеља. Оно што је учинило најлепшим Србе у ратовима, то је овај морални инстинкт и ова морална чистота, коју су они понели из куће“. Васић истиче улогу српске куће и породице у довођењу у поредак нагона и стихија њених чланова, у ограничењу домена негативних појава: „Порок се морао крити по мрачним јазбинама где је имао свој простор у коме се кретао, један простор, ограничен, врло ограничен, кужан и презрен.“
„Васићев прозни пут изгледа као узмицање пред искуством модернитета“, примећује Мило Ломпар, односно као „поетичко одмицање од радикалних консеквенци нихилистичког искуства које је сам тематизовао“. Левица је Васића испрва прихватала, искористимо Крлежину синтагму, у његовим „протурежимским декларацијама“. Глигорић евидентира заокрет побуњеног националисте: „Место да иде даље прогресивном линијом, Васић се све стрмоглавије враћа у паланачку патриархалност, у снежну патуљасту идилу.“ У доцнијим карактеризацијама негдашњег српског пријатеља, Крлежа такође негативно потенцира реч „паланка“, са своје аустромарксистичке стајне тачке. У запису „Пијана новембарска ноћ године 1918“, писаном 1942. у ендехазијском Загребу, Крлежа на похвале са Радио Лондона Драгиши Васићу, као једном од равногорских првака, реагује коментаром „поглед на свијет тог декласираног србијанског резервног официра био је одувијек паланачки“. Крлежини епитети су симптоматични. Васић је „декласиран“ утолико што је, због слободоумља, спречаван да, према заслузи, напредује као официр, док предуги ратни стаж Крлежину ознаку „резервног“ официра чини крајње циничном. Да ли је „паланачки поглед на свет“, који му Крлежа приписује, у томе што је, зашао дубоко у шесту деценију, Васић изабрао да рат проведе у слободним српским планинама, а не као Крлежа, заштићен у престоници Ендехазије? У другом дневничком запису овај бивши Васићев пријатељ, с надмоћне средњоевропске висине, помиње Драгишин родни Горњи Милановац као „селендру са ћепенцима и кафаницама, негдје далеко на југу“.
Паланка је, за балканистички дискурс негован у царској Вијени, Аграму или пак одрођеном центру Београда, збирно име за патријархалну Србију, за све што није посве саобразно престижном, западном културном моделу. Обухват појма несметано се шири на целокупну слику предмодерне Србије, у раскораку између Истока и Запада, те се и данас поспешује као наратив којим се обезвређује свако особено српско наслеђе и културни дигнитет. Гранични положај поима се као српско „непотпуно сопство“, као недовршени или недомашени модерни културни лик. Судови о културама којима не припадамо, читамо код Новице Петковића, често су несигурни и искривљени, једнако као што су пристрасни судови о култури сагледани изнутра. Према мерилима западне урбане културе, варошка култура Србије с почетка XX века одиста се може оценити као неразвијена, заостала, али и средина у реално усмереном и поступном развоју.
За међуратну самосвест Србије, пред собом и пред светом еманциповане после велике мучне победе, била је видна тежња да се на своју традицију и културни профил не гледа туђим очима, већ уравнотеженом оптиком нараслог националног самопоуздања. У огледу о „београдском човеку“ Владимир Велмар-Јанковић истиче особеност српског развитка, отпочетог Карађорђевим импулсом: „Човек који се из српске народне револуције развио психолошки и менталитетски, који је примио животну оријентацију Београда као предводника народних циљева, има свој особени став у свету. Човек са тим ставом је београдски човек“, оцењује писац Погледа са Калемегдана и подвлачи: „Пут српског човека до XIX века био је ван европског оквира, према њему самостојан […] имао је своје свеце и своје православље, а ипак није својим народним обележјем цркве демантовао екуменски и универзални карактер хришћанства.“ У датом тумачењу Београд није насеље него симболички врх вековног ослободилачког делања. Много шта у опису предратних и поратних прилика у Србији и Београду смисаоно се поклапа у описима Драгише Васића и Владимира Велмар-Јанковића. То је, у основи, исти наратив о великом прегнућу сељачког народа, чија је усмереност припремила дивјуначке подвиге у Великом рату.
У чему лежи самостојност развоја Србије и шта је то образовани човек попут Васића могао заволети у паланачком завичају и тек нешто већој, интимној вароши београдској, у којо су се пре рата, баш као и у паланкама, сви познавали и где се одржао дух егалитаризма: где су комшије бакалин и министар „разговарали и преко ниског плота“ и „где је сваки шегрт познавао аустријског војног аташеа Гелинека“? „Стари, вековима чувани обичаји нису само спутавали личност“, према речима Новице Петковића, „него су око ње стварали и извесну заштитну сигурност која ју је повезивала са колективом“. Да бисмо још ближе објаснили тај разумевајући поглед на старију српску културу, на чије вредности указује и Васић, добро нам може послужити недавно објављен рукопис краљевског официра и дипломате Радоја Јанковића, Дисовог венчаног кума и занимљивог публицисте, под насловом „Моји записи“, датовани у 1940. годину, које је приредила Даница Оташевић.
Јанковић, шест година старији од Васића, до у детаље, зналачки описује свакодневни живот родне чачанске паланке, суседне Васићевој завичајној варошици. Издвајамо отуд једно општије, истанчано запажање аутора записа о старом Чачку: „Људи се нису волели нарочитом љубављу, али је било међупомоћи, севапа. Осећала се целина, паланачка заједница.“ Целина је кључна реч и у следећем пасажу романа Црвене магле, у којем се јунак осети поистовећен са ратним колективом, са поколењем што је схватило живот као жртву, напојено „духом витештва и традиције, у огњеном, енергичном родољубљу, у невиђеној чистоти и лепоти душе […] То колено било је срце једне целине која се некад била распала, било је нада распалих делова који су хтели да буду једно“. Појединац је и сам душевно цео, онда када се осећа делом шире целине.
Крлежа је, после рата на чијем је крају мученички погинуо Васић од усташке руке, у дневничкој фусноти навео да је гашење међусобних пријатељских симпатија отпочело Шестим јануаром, да би „утрнуле с појавом часописа ,Данас,, када се Драгиша, под кобним утјецајем Слободана Јовановића, свога ментора и предговорника његове књиге новела, запутио трагичном стрампутицом“. Разуме се, оцену шта је пут а шта странпутица, диктирају наши интереси и уверења, као и осећање дужности, уколико постоји. Јовановић је, осим пријатељства и сарадништва, у Васићевом случају могао сагледати егземплар и грађу за проучавање „културног обрасца“ које је трајало много пре позно објављеног текста под тим насловом. Један од кључева за објашњење тога проблема садржан је још у раном Јовановићевом увиду да приповетке Драгише Васића „пружају примере за једну исту идеју – а то је, да се човек лако мења, али под притиском спољашњих чинилаца, који не зависе од његове воље“. А где је истрајност, самосавлађивање и други механизми које човек у себи развија на путу до културног човека и херојске личности? На исту тему, Слободан Јовановић напомиње да у доба друштвених криза појединцу није толико потребно васпитање колико идеологија, јер му само идеологија „може дати снаге за оне напоре и жртве које се тада од њега траже“.
Када је, уочи Другог светског рата, кренуо реченом кобном странпутицом „декласираног резервног официра“, у првим реченицама уводника листу „Српски глас“, непотписаног али свакако писаног руком уредника, Васић варира пређашња виђења епохалних кретања, као и активни одговор на њих, на трагу његовог „паланачког погледа на свет“: „И великим, старим нацијама тешко се снаћи у лавиринту идеја и интереса који сад владају светом […] Стога смо и ми одлучили да се ослонимо на здрави инстинкт српски који је од Београдског пашалука створио Шумадију и Србију, а доцније Југославију.“ Изнова се јавља човек борбене, старе „београдске оријентације“ да би своју поновљену борбу завршио у агонији.
У опсежној монографији о Драгиши Васићу, историчар Милош Тимотијевић наводи и један његов предлог из равногорских година: „Према Васићевој замисли, језгро Равногорског покрета требало је да се очува као заједница људи јаке воље и снажног политичког капитала, због одлуке да подигну устанак и воде рат против окупатора. Крајем лета 1942. Васић је тражио од генерала Михаиловића да се његови најоданији људи окупе на Равној гори и свечано закуну да ,неће никада допустити да се политика Југославије води без њихове контроле,“ Предлог му је остао неуслишен а тако је карактеристичан за став борца од завета у рату и у миру, за личност Драгише Васића чији је делатни образац, у свом динамизму и противречјима, вишестрано узорит у култури из које је био пребрисан читавих пола века владавине црвених магли.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *