У Пекингу су свесни да би „демократизација“, по моделу из протеклих деценија широм света, земљи вратила статус економске и политичке колоније. Тако треба читати и поруке и одлуке 20. конгреса КП Кине
Посматрано из визуре колективног Запада, 20. конгрес Комунистичке партије Кине (КП Кине) политички је забетонирао моћ председника Си Ђинпинга, а на партијско, што у блиској перспективи значи и државно кормило довео људе које медији називају „новом Џиђијанг армијом“.Нова Џиђијанг армија је термин скован да означи лојалне људе који су радили заједно са Си Ђинпингом пре скоро две деценије, када је Си био партијски лидер провинције Џеђијанг на југоистоку Кине, а сада су се, уз Сија, нашли међу седам чланова Сталног комитета Политичког бироа КП Кине (Џиђијанг је поетични назив за шире подручје Џеђијанга).
Посреди су Ли Ћијанг, који је у недељу пред новинаре изашао одмах иза Си Ђинпинга и сматра се да ће он у марту наследити Ли Кећијанга на премијерском месту, затим Цај Ћи и Ли Си (остали чланови Сталног комитета Политбироа су Џао Леђи, Ванг Хунинг и Динг Сјуесјанг).
Први коментари водећих западних медија, који помно прате догађаје на кинеској политичкој сцени, кажу да је председник Си Ђинпинг „чувеном комитету 1922. Конзервативне партије, сер Грејем Брејди објавио одабрао“ најближе сараднике у Политбироу који ће беспоговорно одобравати све његове одлуке, што је поједностављено гледиште засновано на упорном гурању модерне Кине под хладноратовске растере.
Посматрано из кинеске перспективе, да се, сунцуовски речено, до победе никада не долази на исти начин, већ да је потребно стално прилагођавање, може се рећи да је 20. конгрес КП Кине озваничио раније осмишљену и темељно припремљену преформатизацију политичке државне моћи у нову институционалну конфигурацију са Сијем у „језгру“ (core leader) која је, према кинеском становишту, најделотворнија у погледу изазова наставка развоја друштва и економије, али и одлучних одговора на све агресивније геополитичке изазове Запада, посебно оне у вези с кинеским острвом Тајван.
Илустрације ради, вреди поменути чињеницу да је Денг Сјаопинг, уз Мао Цедунга најзначајнији кинески политички лидер у 20. веку, политику кинеског отварања према свету спровео у дело, а да при томе није заузимао ни председничку, ни премијерску функцију. [restrict]
Ли ЋијангБудући кинески премијер Ли Ћијанг рођен је 1959. године и долази из Жуејана у провинцији Џеђијанг. Дипломирао је пословну администрацију у Централној партијској школи. Професионални пут започео је 1976, а КП Кине придружио се априла 1983. године. До избора на нову функцију обављао је посао секретара шангајског комитета КП Кине. |
НИКАДА ВИШЕ КОЛОНИЈА Уколико сумирамо поруке упућене са 20. конгреса КП Кине, видећемо да се оне, уз циљ великог подмлађивања нације, тичу искључиво јединства и наставка аутентичног кинеског развоја, односно довршетка пута ка великој модерној социјалистичкој земљи до 2035. године.
Док на Западу принципе развоја кристализоване кроз ставове Си Ђинпинга о развоју са кинеским карактеристикама посматрају само као установљење култа личности, у Кини је развој с кинеским карактеристикама, без обзира на његову интерпретацију, примарно национално питање. У Пекингу су и те како свесни да би „демократизација“, по моделу виђеном протеклих деценија широм света, Кини вратила статус економске и политичке колоније, односно њене највеће фрустрације и патње у модерној историји. Управо по том кључу треба читати одлуке и поруке упућене са 20. конгреса кинеских комуниста.
Шта се догодило са Ху ЂинтаомСнимак на којем чланови протокола испраћају бившег кинеског председника Ху Ђинтаа из сале током 20. конгреса обишао је свет. Иако док овај текст настаје није јасно шта се заиста догодило и да ли је бивши кинески вођа заиста испраћен из сале због умора, западни медији су сваки гест са снимка покушали да протумаче у контексту могућег политичког неспоразума, тражећи и најмању пукотину у 20. конгресу кинеских комуниста. |
Кина је током протеклих десет година под руководством Си Ђинпинга и Ли Кећијанга успешно трансформисала своју економију. Са привреде засноване на јефтиној радној снази, која је пратила политику њеног отварања према свету, под руководством Си Ђинпинга и Ли Кећијанга Кина је муњевитом брзином прешла на привређивање засновано на знању и најмодернијим технологијама, избегавајући, барем за сада, наду креатора политике у Вашингтону да ће нација упасти у такозвану замку средњег нивоа развијености.
О томе сведоче основни кинески економски показатељи.
Почевши од 2012, закључно са 2021. годином, кинески бруто домаћи производ повећан је са 53,9 на 114 билиона јуана. Бруто домаћи производ по глави становника достигао је 12.500 долара, што је, подсетимо, приближно циљу економског развоја земље који је нацији обећавао Слободан Милошевић на почетку своје несрећно окончане владавине.
У истом периоду, кинеска економија је са око тридесет одсто учествовала у расту светске економије. Глобални индекс иновација показује да се Кина за последњих десет година са 34. попела на 12. место. У међувремену је постала светски лидер у развоју инфраструктуре, нарочито мреже супербрзих возова и мрежних технолошких стандарда пете генерације (5Г), као и космичких истраживања, а нове џепове развоја Пекинг је пронашао у низу међународних иницијатива међу којима предњачи успостављање економских коридора дуж путева свиле и продор кинеских компанија на све континенте.
Резолуције и поруке КонгресаНа 20. конгресу кинеских комуниста, одржаном протекле недеље, учествовало је 2.338 делегата и посебно позваних делегата, присутних на завршној седници недељног конгреса у Великој сали народа у Пекингу. |
САНАЦИЈА АХИЛОВИХ ПЕТА Иако то у Србији и на Балкану није било у значајнијој мери видљиво, протеклих десет година кинеског економског развоја пратио је низ снажних покушаја дестабилизације на подручју Аутономног ујгурског региона Синђанг на северозападу земље, у Хонгконгу и на Тајвану, уз сталне покушаје потпиривања нестабилности на Тибету. Кина је стотине милијарди долара уложила у развој и стабилност у овим, потенцијалним Ахиловим петама свог развоја и стабилности.
Иако је у протеклим, сада већ деценијама, оптуживана за експанзију и ширење свог утицаја, чињеница је да Кина није изазвала ниједан рат у свету и да своју унутрашњу политику држи у равнотежи са спољном, инсистирајући на сарадњи заснованој на обостраној користи и уважавању међународног права, што је квалитет односа који западне земље не нуде у својим концептима интеграција и сарадње.
Питање развоја је несумњиво питање самопоуздања. Нације које прихватају идеју о властитој подређености и немогућности да као аутентичне појаве на историјској сцени остваре иоле значајније домете – осуђене су на таворење и пропаст.
Када Си Ђинпинг на крају 20. конгреса своје партије каже да је КП Кине потпуно самоуверена и способна да створи нова и још већа чуда на новом путовању у нову еру, неко може да исмеје ту реченицу као политички фолклор, а неко може да се осврне на десетогодишње домете његова претходна два мандата.
Једна од највећих заблуда Запада управо потиче од ширења уверења да Кином ексклузивно о свему одлучује само један човек и да је глобални такмац Запада тамошњи комунистички режим.