Естетика Источне Немачке

Кристоф Хајн: Само сам свирао танго, превод с немачког Душан Николић, „Радни сто“, 2022

Овај роман, заједно с претходним романом Кристофа Хајна, потражиће читаоца који је волео естетику филма Збогом, Лењине и који је начелно заинтересован за, никад довољно истражене, теме о Источној Немачкој

Година 1968. данас се чини далека и наивна са својим покретом за остваривање слобода – грађанских, академских, личних. Оно што се, међутим, показује као наивно, заправо је вредност идеје побуне, која је у садашњости само идеал и сећање. Кристоф Хајн (1944), немачки писац из времена Немачке Демократске Републике, о чијем роману У вези са странцем смо писали раније у „Печату“, у кратком роману Само сам свирао танго, који је недавно преведен, не пише директно о преломној 1968. години, али импулси тих тежњи и промена које је ова револуционарна година донела – одређују и атмосферу и стање главног јунака.
Мотив интелектуалца који након одслужења политичке казне излази из затвора и пред којим се налази пут ресоцијализације, али и свођења рачуна с колегама, некадашњим истомишљеницима, у савременој немачкој књижевности био је заступљен у роману Викенд Бернхарда Шлинка. Док је у том језгровитом Шлинковом роману посматрана ова револуционарна или чак терористичка 1968. година из перспективе „западних“ Немаца, код Кристофа Хајна тежиште је, разумљиво, на процесима у Источној Немачкој. Разлог због којег његов јунак, универзитетски професор, доспева у затвор делује као недовољно озбиљан, али представља сигнал опште друштвене климе ове полицијске државе. Реченица „Само сам свирао танго“, која се готово рефренски понавља у роману, својеврсна је одбрана и самоодређење главног јунака. Замољен да учини услугу својим студентима и у њиховом кабареу замени сталног пијанисту на једном наступу, доцент Ханс Петер Далов оптужен је од Штазија као део групе која је изводила нумеру с провокативним стиховима. Одлежати у затвору две године због музике, због танга, због уметности, парадигматична је ситуација на коју указује Кристоф Хајн овим романом. Међутим, њега много више занима послезатворски контекст, понашање заједнице, у овом случају универзитетске, према свом члану, неправедно оптуженом и кажњеном. Ситуација одбацивања, „прања руку“ и заузимања позиција оног ко је одбачен, на коју својом нарацијом указује Хајн, у једном слоју има друштвено-политички карактер, али у највећој мери одраз је личног и колективног морала који су у таквим околностима прегажени.
Одређена кафкијанска атмосфера која обузима јунака у данима и месецима након изласка из затвора, када не успева да добије ниједан нискоквалификовани посао због процеса опструкције који из позадине воде штазијевски чиновници с којима је одбио да сарађује, показатељ је универзалног осећања тескобе, присиле и немања контроле над сопственим животом. Покушај јунака да ту контролу преузме представљају најпре случајни а потом тражени сусрети са судијом који му је изрекао казну. Одмеравање снага између онога ко има моћ а који зна да је погрешио, и оног ко је лишен било какве моћи али је правичан, има карактер борбе Давида и Голијата. Та неравноправна борба добија своју сврху онда када онај ко је немоћан покаже моћ. Моћ доцента Ханса Петера Далова постаје његова равнодушност.
Острво Хидензе на Балтичком мору, на којем су се настањивали својеврсни дисиденти Немачке Демократске Републике, својеврсна је оаза опште равнодушности настале након покушаја отпора тоталитаризму. Даловљев одлазак на Хидензе да обавља посао сезонског конобара не значи никакав „нови почетак“, већ представља израз презира и равнодушности према друштву које га се лако одрекло. Симболичне, али и стварне историјске и политичке импликације овог острва Кристоф Хајн, зачудо, не развија више у свом роману, као што је то, на пример, урадио Луц Зајлер у чувеном делу Крусо, о којем смо такође писали у „Печату“, могуће због тога што се подразумева да је немачком читаоцу тог доба само помињање овог острва више него индикативно. Уједно, оно и јесте постављено као привремена станица на Даловљевом животном путу и уклапа се у географски и друштвено-политички мозаик којим се овај јунак креће.
Овај роман, заједно с претходним романом Кристофа Хајна, као и с делима помињаним у овом тексту, потражиће читаоца који је волео естетику филма Збогом, Лењине и који је начелно заинтересован за, никад довољно истражене, теме о Источној Немачкој.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.