Др ЗОРАН АВРАМОВИЋ – ПИСЦИ И ПОЛИТИКА: ЗЛОУПОТРЕБЕ И ОСТРАШЋЕНОСТ

Интересовање за књиге и текстове „другосрбијанаца“, анализиране у Одрођеном књижевнику, подстакао је увид у крупне разлике између њихових речи којима су описивали и „тумачили“ политичку и националну стварност последње три деценије, и саме те стварности. Дубоко су ме зачудили острашћена оскудица и незнање о друштву и политици у једном табору српске књижевне интелигенције, и њихова негација свега у српском националном и моралном бићу

Др Зоран Аврамовић човек је који се, највише у нас, бавио социологијом књижевности. Из те области објавио је низ значајних наслова: Политички списи Милоша Црњанског, 1989; Испунио сам своју судбину – Милош Црњански (приређивач), 2002; Политика и књижевност у делу Милоша Црњанског, 1994, 2007; Одбрана Црњанског, 2004, 2013; Књижевна раскршћа, 2016; Огледи из српске културе и књижевности, 2015; Социологија и књижевност, 2008; Књижевници и политика у српској култури (1804–2014), 2016; Социологија књижевности, 2017; Добрица Ћосић између политике и књижевности, 2019; Добрица Ћосић и политика, 2021. Сада је пред нама његова нова књига, у издању Фондације Група север, под насловом Одрођени књижевник.

Од почетака свог научног рада, поред осталог, непрестано се бавите односима писаца и политике, од Црњанског до Добрице Ћосића. Сада су у ваше видно поље ушли писци које бисмо, сасвим условно, могли звати „другосрбијацима“. Каква су ваша теоријска полазишта кад је ова тема у питању?
Књижевници су у свакој култури прихваћени као уметници речи. Међутим, у српском друштву, у нашој традицији, српски књижевник се мешао у јавне ствари државе и друштва, учествовао је у политичком животу на разне начине: практично, текстом, разговором у медијима. Нема значајнијег писца који се на неки од ових облика деловања није појављивао на јавној сцени. Издвојио бих у том смислу три највећа имена по обиму некњижевних текстова: Лаза Костић, Милош Црњански, Добрица Ћосић. Тема некњижевног ангажмана је неосветљена у нашим истраживањима друштва и књижевности. За теоријску мисао постављају се два питања: какав је сазнајни и значењски однос између њиховог књижевног и некњижевног, политичког текста (одвојеност или прожимање), и каква је вредност тих политичких књига и текстова? У више мојих књига покушао сам да одговорим на ова питања.
Интересовање за књиге и текстове „другосрбијанаца“, анализиране у Одрођеном књижевнику, подстакао је увид у крупне разлике између њихових речи којима су описивали и „тумачили“ политичку и националну стварност последње три деценије, и саме те стварности. Дубоко су ме зачудили острашћена оскудица и незнање о друштву и политици у једном табору српске књижевне интелигенције, и њихова негација свега у српском националном и моралном бићу. Из тих извора потекла је намера да се књигом одговори на такво кривотворитељско „запљускивање“ нашег јавног мишљења.
Која су парадигматична имена наше савремене литературе с којима у књизи полемишете? Колико су ваши полемички осврти основ за насушни дијалог и да ли је, у културном рату који се у нас непрестано води, такав дијалог уопште могућ?
У књизи Одрођени књижевник истраживачка пажња се посвећује критичкој анализи некњижевних текстова неколико српских писаца (Мирко Ковач, Филип Давид, Видосав Стевановић, Бора Ћосић, Драган Великић, Вук Драшковић, Љубомир Симовић). Реч је о анализи 25 књига и већем броју разговора за медије у којима, уз подразумевајуће разлике међу њима, доминира негативна мисао о свим аспектима српства, изражена деструктивно-фигуративним језиком. Циљ ми је био да сазнајно осветлим једну политичку струју мишљења српских књижевника у изузетно тешком времену дезинтеграционог хаоса СФРЈ и стварања националних држава. Другим речима, није у средишту истраживачке пажње њихова политичка мотивација већ последице јавног опредељења против српских интереса, слободе и права. Неке су показане у току ове три деценије, а друге ће се осећати и наредних година. На унутрашњем плану, њиховим „трудом“ остварен је допринос поткопавању српске политичке културе, продубљивању сукоба међу грађанима Србије, криминализовању политичког живота. А на спољашњем, демонској слици Срба. С таквим, екстремно оптужујућим ставовима, какве су заступали књижевници о којима је реч, тешко је водити дијалог.
Некњижевна продукција писаца чија дела истражујете обимна су и тиражна. Текстови припадају различитим жанровима. Који су то описи српства које подвргавате социополитичкој критици? У чему се огледа њихова политичка некомпетенција?
Уз неизбежне разлике у наглашавању, избору српских грехова, речнику писања о Србима, неколико тема је заједничко. Југословенство се брани а српство критикује; чак се и титоизам тумачи као боља прошлост. Српска кривица за ратове на простору СФРЈ је неупитна. С једним изузетком, други књижевници учестало пишу и говоре о српском геноциду над несрпским нацијама, посебно муслиманима у Сребреници. Неки су ишли дотле да пишу о српском народу као фашистичком. Власт је у Србији, и поред десетак избора за демократске органе власти, тоталитарна и диктаторска. С. Милошевић је Хитлер, Иди Амин, Пиноче. Он ратује са „целим светом“ (баш тако – целим светом), он ратује са НАТО-ом, а не обрнуто. Српске патриоте су „балвани“, „племенски бездушници“. Србима је потребна општа лустрација, односно чистка неподобних. При свему томе, није их била брига за отимање Косова и Метохије, за протеривање Срба из Хрватске и са Космета. Нема критике НАТО агресије. За сваког доброг познаваоца прилика, догађаја и личности током протекле три деценије овакве тврдње су хрпа бесмислица на које је морало да се одговори.
Пишући о књижевницима и политичком животу, уочили сте да су наши писци имали значајну улогу у буђењу националне свести, и одбрани основних права и слобода. Шта је људе који бде над језиком, и дају, како рече Маларме, језику племена јаснија значења, у нас будило да крену ка темама које нису изворно њихове?
Време иза нас показало је да се улога српског књижевника и слика о њему мењају брзо и далекосежно. Тешко да постоје заједничке нити између прошловековних и савремених књижевника у погледу српства и његових вредности. Она велика књижевна имена памтимо по томе што су се у свом јавном раду непрестано заузимали за српске слободе и уједињење. Бранили су и развијали националну свест својим књижевним и некњижевним језиком; „руководили се трајним користима своје отаџбине“. Сетимо се С. Новаковића, Ј. Скерлића, Љ. Стојановића, Црњанског, Андрића и других.
Заокрет према анационалним ставовима условиле су нове државне околности, а посебно трагично раздобље краја југословенске државе (1990–2000) и инерција разбијања некад заједничког простора. Једна групација књижевника, о којима је у књизи реч, бранила је умирућу југословенску државу и острашћено критиковала српско становиште као националистичко, шовинистичко, а неки и као геноцидно. Нема ту ни трага давању „јаснијих значења језику племена“. Напротив. Језик емоција, метафорични језик (реч-метак) требало је да надокнади празнину социополитичких знања. О каквој природи критичког мишљења ове групе књижевника је реч на најбољи начин показује језик који су користили. Ту је један мали избор. Србија је „међу најзверскијим државама данас“; Срби су „крезуби, прљави олош поврвео из српске провинције“, али и више од тога „они су пећински људи“; Срби, губећи Косово, губе „заправо само једну мору и једну кап илузија“; реч народ је „злокобна и неодређена“; „Окружени смо лудацима и људима са опасним намерама“; „Србија не воли демократију“. „Меморандум се служи ненаучним и неуметничким речима, академици су говорили језиком демагога, политиканата, манипулатора“; „Добрица Ћосић је Розенберг“; „Српска држава је заснована на злочину и насиљу“; „У крви и хаосу рађа се нови фашизам“; „Патриотизам је последње уточиште протува“; Србија је одговорна за рат против „целог света“; Милошевић је Хитлер, лешинар, злочинац, Иди Амин и Пиноче, „дедињски диктатор“; „Патриоте – злочинци, багра, „креатори Сребренице“; Средства за спас – лустрација, улица скида власт, 6. октобар… И тако даље, и тако више. Зар овај кратак списак не говори убедљиво о каквој страсти и незнању је реч?
Џон Лок је у својој расправи о злоупотреби језика на једном месту написао да неки „сопствено незнање прикривају нерасплетивом мрежом збуњујућих речи“. Само бих уместо речи „збуњујућих“ написао „мрзилачких“ или „антисрпски острашћених“.
Кажу да је Вук Драшковић почетком деведесетих исисао огромну националну енергију. Многима се чинило да је управо он обновитељ нашег монархизма и равногорских демократских традиција, да би се испоставило да је он, у ствари, само још један од оних који цивилизацију сматрају вестернизацијом. Како је дошло до тога?
Макијавели је своју филозофију политике засновао на превртљивој људској природи. Било је и других савремених књижевника који су правили велике политичке заокрете, посебно од комунизма до антикомунизма, али Вук Драшковић је у томе, без сумње, најрадикалнији. У књизи детаљно анализирам, уз помоћ сведочења њему блиских људи, његов пут од страсне одбране српства до страсног напада на српство. Волунтаризам и емотивизам обележавају Вукову српску мисао и дело у коме је неомеђено оптуживање српске власти, у којој је и сам учествовао пре 2000. године (али и у оној после 2000) за све што се догађало на простору СФРЈ. Крајеви те политичке мисли били су у претеривању или поједностављивању оцена догађаја, личности, иностраног фактора. Дакле, ни овде нисам улазио у тајне његове личности и њеног психосоцијалног и моралног састава, већ у последице таквог политичког деловања књижевника Вука Драшковића. А оне су поразне, како за њега и његову странку, тако и за следбенике. Ту се крије загонетка политике: на основу којих мерила грађанин бира свог представника у власти? Како су неки грађани Србије на почетку 1990-их поклонили поверење књижевнику-политичару чији су ставови више били у машти него у чињеницама, који је говорио више неполитичким него политичким језиком? А када је остао без подршке, почео је да изјављује невероватне ствари: да се подигне „меморијал Сребреници испред Скупштине“, да „Срби воле лаж“, да је „Милошевић терориста“, да је „Вуковар Хирошима а Сарајево Нагасаки“, да је Косово „изгубљено“ и много тога сличног. Нема сумње да ће, барем од неких читалаца, и његова књижевност бити одбачена због таквих ставова.
Каква је будућност књижевног ангажмана у политици?
Како време одмиче, значај писца у јавном животу постаје све блеђи, како у српској, тако и у другим културама. Сетимо се „самоуправног социјализма“ и изузетно значајне улоге књижевника у јавности, у критици једнопартијског монопола власти. Сетимо се Француске 7. Били су, баш ти наши писци, најдинамичнија интелектуална групација у Србији. С демократизацијом друштва и стварањем политичких странака, њихова улога се помера према маргини јавног мишљења и деловања. Сувишни су, као појединци и групација, у политичкој арени. Овој промени друштвене улоге књижевника снажан допринос дају мобилни телефони, тзв. друштвене мреже и нови медији, али и јуриш за новцем, водеће вредности друштва оријентисаног на бизнис. Зар због свега тога глас писца није глас који је, после свега, доспео „у пустињу“?