Др ДРАГОЉУБ ПЕТРОВИЋ – ЛИНГВИСТИКА И АПОКАЛИПСА (други део)

Професор др Драгољуб Петровић, лингвиста, србиста и слависта, аутор низа драгоцених стручних, критичких и полемичких књига о нашој и светској стварности (чије наслове смо споменули у првом наставку овог интервјуа), за Печат говори о стању српског језика данас и потрази за дубинским узроцима кризе света и Срба у том свету

Осамдесетих година 20. века, када се Титотопија претварала у Недођију Која Нестаје, судили су вам због једног чланка, који је био залагање за окончање грађанског рата у нас и реално сагледавање историје Другог светског рата у нас. Ишли сте и на робију – два месеца, тек толико да се зна, иако је интелектуална јавност била уз вас и уз слободу говора. Сада су вас, због „дискриминације“, оптуживали џендер-тоталитарци, савезници НАТО прајдоваца. Како се Титов комунизам претворио у НАТО-прајдизам?
У време које помињете постало је извесно да се у нас стара „револуционарна памет“ примиче крају и да иза себе оставља једино оно што је и донела – пустош и безнађе. Америчка демократија, у Вилсоновој режији и у изведби Троцког и Лењина, комунизам је извезла у Русију, а кад је он, после двају великих светских полома, најавио да ће се „вратити својим творцима“, они у њему „нису препознали своје дело“, неколико његових најистакнутијих представника „посадили на електричне столице“, а 24. августа 1954. својим председничким декретом Ајзенхауер га ставио на листу забрањених идеологија: комунизам је измишљен за разарање других, али није предвиђен „за домаћу употребу“. После се, међутим, показало да се свет може разарати и „префињенијим“ средствима (без „брда пепела и костију“ – како су то чинили Хитлер и неки њему слични), тј. „изнутра“, тј. разарањем омладине, морала, обичаја, традиције. И тако је свет доведен до онога што означујете као НАТО-прајдизам, Бајден је то дефинисао „као саму срж демократије“, а наше оштећене прајдуше законом прописале да и њихови „партнери“ морају бити трудњаци – ако већ њима није дато да буду труднице. Таквом памећу, наиме, покренуто је урушавање Највишега Природног Поретка на коме је засновано понашање 98-99% нормалних представника људске врсте и тиме истакнут „захтев“ да се понашање те већине мора ускладити с оним што „прописује“ оних 1-2% мањине, за коју је међу Србима остала реч да је на њу „пао прародитељски грех“, тј. да ју је „Бог обележио“. За неке представнике те врсте, ваља то посебно поменути, и медицина се оглашавала надлежном, али су Гордана и Зорана то средиле с неком Америчком психијатријском асоцијацијом и отуд најпре уклониле хомосексуализам, а потом и педофилију и садизам и сад „прописују“ да се граница дозвољеног сексуалног насиља над децом спусти испод десет година. Наше прајдаче најбоље ће нам објаснити оно што је можда могло остати нејасно иза Бајденовог тумачења да се педерастија своди на демократију или иза Кинсијевог педофилског закључка да на вриштање двомесечног силованог детета треба гледати као на „оргазмичко испољавање његове сексуалности“. Таква „оштећена врста“ има право да се поноси оним што му је природа одредила да на њему седи и тамошњим издувним вентилом као најбитнијим обележјима сопствене личности и сопствене памети; има право да „на одређеним местима има измењен волумен коре великог мозга“ и да због тога не зна којим ће „својством“ бити обележен, тј. хоће ли бити хомосексуалац или педофил; има право да не зна је ли мушко или женско, али и право да то двоје не разликује; има право да буде биран за председника владе или министра иако не зна ни шта је једно ни шта је друго; има право да се дичи оним чега су му се преци стидели и да на то гледа као на дуг „Србији која се на овај начин пење на лествици друштава која поштују људска права и биће вероватно 49. или 50. земља на планети“ која ће усвојити закон о заштити генетског ексцеса. И сви се такви зналци регрутују међу оним примерцима људске врсте који сопствени статус у оквиру заједнице нису умели решити по неким рационалнијим правилима (или су закаснили да то учине „за вакта“ бавећи се неким „много важнијим“ пословима).

[restrict]

Свет је ушао у фазу коју многи препознају као апокалиптични сукоб: победи ли колективни Запад, с вештачком интелигенцијом и трансхуманизмом, историја се ближи крају; победи ли Русија са релативно слободним земљама човечанства, историја се, као могућност слободе и спасења, наставља. Има ли наде?
У народном је искуству записано све што се човеку могло догађати па и то да – нада умире последња. Давно је, међутим, речено и нешто друго: да је Запад остао и без душе и све што је отуд стизало, током много последњих векова људске историје, само је потврђивало истину да за душу тамо места није остајало колико ни за било који други облик људскога морала и људске честитости. И све је то, према наводима Ги Метана, на Западу почело да се као русофобија „негује“ макар који век пре Раскола. И то је утолико чудније што Русија никад није ничим показала да против тога Запада има било какве намере које би се могле разумети као непријатељске, а Запад се у свеукупну светску историју уписивао једино злом и злочинима. И у последњих двеста година неколико пута „кретао на Русију“ (најпре Наполеон, после Јапан, па двапут Немачка), при чему су три рата у прошлом веку планирана најпре с циљем да се пресече свакоруки успон Русије (а последњи и са тим да се, узгред, успостави и јеврејска држава). Предвиђало се, наиме, да ће тридесетих година прошлог века Русија од Запада преузети економски примат и да ће двадесетак година касније имати више становника него сва Европа заједно и тај је успон прекинут слањем Троцког и Лењина да тамо изведу „револуцију“ – која је позобала више десетина милиона бољих руских глава и сад је већ извесно да се Русија од тога губитка није опоравила (а мали су изгледи да ће јој то икад поћи за руком) па са зебњом треба очекивати и оно шта ће јој донети садашње „војевање“ у Украјини. Ваља овде подсетити и на то да је пре „револуције“ у Украјини било 90% Руса, али је сурова „украјинизација“ уредила да се тај проценат драстично смањи и да се данас Украјина сведе на полигон за изнуривање Русије, при чему се, на сваки знак руске дефинитивне превласти у том сукобу, може очекивати да ће Запад пре увести свет у катастрофу него се одрећи својих пројеката о завођењу господства над целим светом. Ту су памет давно прозрели „велики људи Запада“, ја бих од њих овде могао поменути Хердера, ви му додајете Шпенглера и Шубарта, неки помињу Легутка (а има их много више, с некима сам се и сусретао) и сви ће они потврдити Шубартов навод да је „Запад поклонио човечанству најсавршеније форме технике, државности и комуникације, али га је лишио душе“; и та ће епоха (колико сам разумео – управо према вашим наводима) бити замењена епохом „Светог Јована Богослова, коју ће обликовати народи склони месијанизму као свечовечанском братству“, а такви су [православни] „Словени и њима припада будућност“. Јер, по овом православном Немцу, „Енглез хоће да види свет као фабрику, Француз као салон, Немац као касарну, Рус као цркву; Енглез тражи профит, Француз славу, Немац власт, а Рус – жртвовање“.


Зашто је колективни Запад упао у овакву агресивну хистерију кад је Русија у питању?
Поменуте нас „различитости“ доводе до суштине проблема о коме говоримо: Енглези, Французи и Немци, удружени с Американцима, и за Русе и за све Словене имају посебне „пројекте“ (познати су као „Харвардски“ и „Хјустонски“) и њима је „предвиђено“ затирање макар триста милиона „словенске стоке“ (овде „треба подсетити на то како су западни „научници“ истумачили етимологију појма „Словен“ – „роб“, али не као бесплатни радник већ као животиња, као човек без воље, нечовек, „роб по суштини“), уништење балканског православља, „Хјустонски пројекат“ искључиво је усмерен против Русије, коју је Запад планирао да подели на мале државе и у тој се „расподели“ отворено наводи да би Сибир преузеле САД, северозападну Русију Немачка, Југ и Поволжје Турска, а Далеки исток – Јапан, а „ови грандиозни задаци биће реализовани у неколико етапа“, при чему се „већ сада 85% обале Северног леденог океана налази у нашим рукама (шири круг становништва још није свестан тога), захваљујући замршеним и народу неразјашњеним договорима који су закључени током власти Горбачова и Јељцина“. О механизмима по којима ће бити изведено уништавање „словенске стоке“ многе појединости разјашњене су на другим местима, а овде би се могла поменути једна „неусаглашеност“ међу овим пројектима, али и неке крађе које у њима нису поменуте.
Оно прво тиче се предвиђања да ће „кроз 20–30 година бити потребно размишљати о пресељењу огромних маса цивилизованих народа у северније делове од места где они тренутно живе. У то време, на Кубану, у Ростовској области, у Украјини, биће изузетна суптропска клима, а у Чернозему и на северу Украјине, клима садашњег Преткавказја. Ако се сетимо историје, треба признати да су те земље у ствари исконске земље древне јудејске Хазарије, то јест Израела, које је освојила Кијевска Русија у 10. веку. Словени су овде привремени гости и они подлежу исељавању. Ми ћемо вратити ту територију и на тој благодатној земљи ћемо саградити Велику Хазарију – јудејску државу исто онако како смо пре 50 година саградили Израел, потискујући Палестинце. Овде ћемо преселити део Израиљаца, а словенску стоку ћемо прогнати далеко на север, иза граница Москве. Тамо ће бити мала северна територија – резерват са компактним становништвом, сличан индијанским резерватима у Америци“ (рабин Менахем Мендел Шнерсон: vizionarski.wordpress.com/2013/04/29/ционистички-планови-за-словене/. У вези с овим умовањем ваља најпре рећи да је потпуно „шупља прича“ о томе да су то „исконске земље древне јудејске Хазарије“ јер су тамо, према неким много чвршћим сведочанствима, први преци данашњих Руса и Украјинаца забележени пре педесет векова, да су они тамо дошли са Балкана, тј. са данашњих српских простора, да су се после проширили до Урала, отуд се запутили у Индију, један крак стигао до Ирана, а један до Саудијске Арабије и Етиопије. И тако је до Индије стигао санскрт, а Хазари могу проверавати изворе о томе како их је „освајала Кијевска Русија у Х веку“ и како се један велики злочин може „планирати“ на великој лажи.


Словени су вековима страдали на европском простору. Како и зашто?
Кад је, међутим, реч о крађама које помињемо, ваља нам признати да се макар за једну најуспешније квалификовала Немачка тиме што је Загонетка подунавске цивилизације у Хармановој интерпретацији сведена на „откриће најстарије високо развијене културе Европе“, а нигде се не примећује да је та култура утемељена у доњем Подунављу, тј. на Хелму, тј. на Илиричком полуострву, тј. тамо где су се међу „словенским“, тј. српским, племенима нашли Грци у неко нејасно време пре Христа, крајем седмог века после Христа дошли Бугари, два века касније Мађари, петнаестак деценија после њих Арнаути, што може једино значити да за све што је у (доњем) Подунављу створено током више претходних миленијума мора бити уписано у „словенске“, тј. српске, тековине. И за све то време за Немце се није знало ни у „Немачкој“, а камоли у Подунављу: 70–80 процената свога садашњег државног простора Немци су „освојили“ током средњег века затирући Словене почев од Алзаса и Баварске на југозападу па према североистоку и њихове су геноцидне злочине успели преживети тек последњи Лужички Срби. А ти су Немци, ваља се присетити, на Берлинском конгресу (1878) „одлучили“ да су се Срби „јуче“ населили по Балкану и да они, Немци, имају право да их и ту затру као што су то чинили са Словенима по целој „својој“ данашњој територији. Као проверен злочиначки народ, према ономе како се може разумети и Хердер, Немци нису имали времена за узлете духа и зато су се, према налазима других истраживача, и нашли на зачељу стварања модерне цивилизације.
Често се помињу и кривотворења наше историје. О чему је реч?
Друга је крађа знатно старија, за њу је главни заслужник Ватикан, по чијем су налогу три генерације свештеника, током XVII и XVIII века, из свих европских библиотека, архива и других извора сабирали све помене о Илирима и преносили их у Музеј Илирика у Болоњи. И све се то тамо, без икаквога трага, „изгубило“ – да се не би потврдило да су и они, тј. Илири, били макар један стари српски огранак. И да би се тиме и Харману и Немцима помогло да успешније лажу и – краду најстарије српске културне тековине. Ватикан је, дакле, могао склонити сведочанства о Илирима, али се показало да се неке битне чињенице о европским језицима нису могле „убити“: етрурски језик у северној Италији „дешифрован је у словенском кључу“ (Будимир би му могао дотурити „сабински“, а Соларић „сикулски“), за италијански језик Томецоли наводи да се почео уобличавати око 1500. године, а да се венетском старост тешко може утврдити, да се у баскијском налази 30-40 процената српских речи, да се келтски налази у основи и енглеске и француске етногенезе (а са српским сачувао најчвршће лексичке сродности), да су се Немци од Келта „малкице измакли“, али су им „виндске свиње“ (тј. windische Schwein) сасвим успешно легле и у основе језика и у основе националне генетике. Језик, наиме, сведочи о ономе што се не да ни сакрити ни забранити: сви данашњи Европљани (осим оних за које се поузданије зна да су нови досељеници) прошли су „кроз словенско решето“ и од те чињенице, по много чему судећи, они ће се све теже моћи бранити. Па је, тако, један стари зналац формулисао тврдњу да су грчки, латински и немачки настали из српског (после се „поправио“ тврдњом да су им основе заједничке), други додали да Викинзи имају више јужнословенских гена него „домаћих“, трећи утврдили да међу оним одсељеницима који су одовуд стигли до Индије (и тамо однели санскрт) није било ниједног „Западноевропљанина“ и да су се „Словени“ нашли у основи актуелне европске цивилизације, а да они који „размишљају о пресељењу огромних маса цивилизованих народа“ по просторима са којих хоће да истребе триста милиона Словена улазе у ред оних представника хумане врсте који најбоље успевају на западним моралним и интелектуалним ђубриштима. Тј. они који ће „повлачити конце онако како је потребно, у циљу остваривања грандиозне замисли покоравања свих племена и царстава и потчињавања нашем наднароду, кога је изабрао Бог Израиљев“.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *