ДОБРИ ДУХ ОНОГ ДОБА

Шћепан Радовић. Шћепо. Велики друг, кум, пријатељ многима, највише гусларима. Близак учесницима НОБ-а, али и књижевницима. Рођак митрополита Амфилохија, значи, из Мораче. Грађанин Београда – све у најплеменитијем значењу. Обожавалац Добрице Ерића и песника уопште. Човек прекрасног рукописа. Његов рукопис звали су Лудачки рукопис… Књижевни јунак прве врсте, већ неколико година почива на Бежанијском гробљу. Био је добри дух свога друштва и свога доба. Било је још таквих – не треба их заборавити

Као да је корона убрзала смену генерација и одлазак многих значајних личности – највише их знамо из јавног живота, пре свега из медија. У пресабирањима ко оде, ко остаде, често сметнемо с ума многа лица, духове, имена која смо неповратно изгубили, а с њима и толике светове и дарове које су они собом однели, и када од њих нису остали филмови, књиге, уметничка дела. И ко има жељу и способност да памти, поремећен је брзином нестајања, при чему највише губитака представљају они најмање познати, а понечему изузетни и драгоцени.
Све ово разматрам да бих описао једну такву фигуру – личност посебног кова, непоновљиву, као што је сваки човек непоновљив, али и посебан у тој непоновљивости.
Шћепан Радовић. Шћепо. Велики друг, кум, пријатељ многима, највише гусларима. Близак учесницима НОБ-а, али и књижевницима. Рођак митрополита Амфилохија, значи, из Мораче. Грађанин Београда – све у најплеменитијем значењу. Обожавалац Добрице Ерића и песника уопште. Човек прекрасног рукописа. Његов рукопис звали су Лудачки рукопис. Љубавна писма која је, земанима, услужно краснописао за пријатеље, учинила су многе љубавне турбуленције…
Фудбалски судија неке београдске приградске лиге.
Стасао је у постскојевском раздобљу, кад су освојене слободе значиле превагу забаве над друштвено-политичким радом, а то је значило да су у средиште друштвеног живота дошле игранке као места провода и похода на супротни пол. Земља је била велика, екскурзије разних врста у моди, искушења познанстава на свим странама.
Памтио је једну екскурзију југословенске омладине на Блед. Из тамошњих доживљаја остала је само песма:

Најљепше је миловање
Кад на снијег бациш грање.

Одјекнула је Шћепова мелодија над тајновитом водом језера.
Било је то време када је посебним чарима светлео сваки, па и мали град. Шћепу и младићима његовог кова најблиставији је био Београд. Београд је привлачио и волео се и с разлогом и без разлога, и зато су сви хрлили у главни град Домовине.
Претходне ноћи, као најписменији, Шћепан је у кули Нишовића, у Морачи, наглас читао о капитализму и емпирокритицизму („било је ту још ријечи које нијесу могле изговорити изједанпут“ – причао ми је) и то покрај велике фуруне са ужареним цепаницама. Пећ је, отвореним вратима осветљавала слова Маркса и Енгелса и лица слушалаца, а неписмени старци су куњали и „образовали се“ обавезном револуционарном материјом… Сутрадан већ грабио је ка Београду, у белим патикама, чију је чистоћу одржавао школском кредом.
Београд је био сајам могућности које су се пружале пред младим човеком. Ко је био тако стасит и леп (као готово сви Радовићи) тај се није морао бринути за преноћиште и за све што уз конак иде: вечера и доручак… До краја живота био је и остао младић. И кад се оженио и изродио децу и добио пензију, нешто ведро и младалачко зрачило је из њега.
Радио је разне послове, упознао радне акције, играо све што људи играју: у црногорском колу, шах, стони тенис… Истицао се у боћању. На крају, запослио се у администрацији једне београдске болнице и тамо угошћавао земљаке, познанике, и сваког коме је помоћ била потребна. Помагао, од срца. Волео је младој познаници да понуди снимање плућа или контролни преглед крвне слике. Ниједна га није одбила.
Велика специјалност били су му говори. Шћепо је био изузетан беседник. На славама и свадбама, на сахранама и мобама, где год су се окупили људи – око владике, или око секретара комитета, око гусала или фудбала – ваљало је послушати и Шћепа: он све рекапитулира и резимира и позлати. Често су га молили, често би сам узео реч. Речи су му биле одабране и сликовите.
Није празнословио, није се понављао, сваком је у својој беседи, из главе, одредио праву меру. У његовим говорима похвале су се чиниле заслужене и оправдане. Упамћено је како је једноме, тамо у нашем крају, где се свака реч слуша и мери, на одру рекао: „Ни дрвета без гране, ни чоека без мане“. То је значило да покојник живот није провео сасвим узорно… Другом је рекао: „Твоја смрт није ни поранила ни закаснила!“ Па се та изрека помињала годинама, ево досад. „Богме, рече му Шћепо истину на окретку!“ (При поласку на Онај свијет.)
Једном је, на Новом гробљу, у Београду сахрањен један земљак, и то без говора. Шћепо је био припремио неколико украса, али га нико није позвао, а он незван, на гробу, не говори. На излазу из гробља, сретне Шћепо Матију, па му се повери:
– Ето, оде без ријечи, а ја сам имао двије-три…
– Неће то теби пропасти, умираће још понеко – рекао му је Бећковић. Тиме се Шћепо посебно поносио.
На свакој седељци узео би реч – узвишену, одабрану, похвалну. Обратио би се домаћину, или најстаријем по годинама или по функцији. Посебни портрет посветио би главном госту. Нашао би лепе речи и за куварицу и за децу у ћошку…
Једном је у Клубу Коларца, после неке књижевне смотре, куцнуо чашом о чашу и обратио се скупу пуном професора и књижевника: „Дозволите ми, поштовани пријатељи, да замолим највећу српску и југословенску пјесникињу Десанку Максимовић, да ми одобри узимање ријечи којом бих се захвалио нашем данашњем домаћину, јер нас је окупио у част – тога и тога…“
– Ју! – рекла је Десанка и то је било одобрење.
Шћепо је поменуо готово сваког учесника протеклог програма, а главном похвалом изненадио остале.
– Чули смо многе дивне стихове и одломке, из пера великана писане ријечи, али ми се, немојте замјерити, највише допало оно како је о смрти свога оца написао Давид Албахари!
Ко је очекивао да похвали Матију, или Рајка, Данила Лазовића, или доајена гусала Бошка Вујачића – преварио се.
Сећам се: 600. годишњицу Боја на Косову обележавали смо великом академијом у Београду, а сутрадан у Смедереву. После програма у смедеревском Дому културе, на вечери у великом броду-ресторану, Шћепан је дигао здравицу и започео:
– Када је великодостојни деспот Ђурађ Бранковић почео да зида славни град Смедерево, наредио је да зидови тврђаве морају бити дебели толико и толико, да пречници отвора за топовске цеви морају бити толики и толики, да канали за воду око тврђаве морају бити…
Поносни на своју историју, још у дане косовске светковине, Смедеревци су били дирнути узвишеним речима непознатог беседника ијекавца. Узвратио му је председник општине – није ни он заостајао у лепим речима.
Кад је Шћепо сео, рекао сам му да је тако чинио Крлежа, који је, уочи неког гостовања, прелиставао енциклопедије и скупљао податке да би се правио важан и свезналица.
– Нијесам, куме, живота ми. Но мој син Раде ових дана учио историју, а ја га преслишавао и научио више ствари, а најбоље ово о Смедереву.
Сакупљао је разна издања Горског вијенца, нарочито стара и ретка. И о својој збирци говорио с таквим жаром, да човек није могао одолети да му не поклони свој примерак.
Знао је многе анегдоте, памтио многе стихове, највише десетерце. С посебним задовољством рецитовао Бећировићеву песму о разговору Његоша са одрубљеном главом Смаил-аге Ченгића: „Дође ли ми, дође, Смаил-ага!“
Пратио је најбоље гусларе, био им секретар – ништа му није било тешко… Умео је и он да „приудари“ у оне чаробне струне, а волео је да се гусларско вече о јунацима и бојевима заврши завичајним напевима, ђилкошким љубавним и слободнијим темама:
Овако су наши стари
Вино пили и пјевали…

Књижевни јунак прве врсте, већ неколико година почива на Бежанијском гробљу. Био је добри дух свога друштва и свога доба. Било је још таквих – не треба их заборавити.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.