ДАН КАДА СУ СЕ РОДИЛИ ЉУБАВ И СМРТ И НОВИ БРИТАНИЗАМ

Заједнички рођендан икона британске културе – Џејмса Бонда и „Битлса”

Петог октобра 1962. године „Битлси” су објавили свој први сингл „Воли ме”, а у биоскопе је стигао акциони филм „Др Но” у коме се први пут појавио лик суперагента Њеног величанства Џејмса Бонда. Истог дана су стицајем околности комерцијално рођене две иконе британске културе које су током потоњих деценија постале и тамошњи најлукрaтивнији културни подухват, али и средство и разлог да се на Острву поново осећају империјалистички супериорно, светски утицајно и важно

Недавно је обележен занимљив јубилеј у свету поп културе. На дан 5. октобра било је тачно шездесет година од „рођења“ Џејмса Бонда и „Битлса“. Тог дана, наиме, 1962. „Битлси“ су објавили свој први сингл „Воли ме“, а у биоскопе је стигао акциони филм настао по романима углађеног и уштогљеног „Типичног Енглеза“, итоновца Ијана Флеминга, „Др Но“. Да, тада је започео своје вишедеценијско постојање најдужи филмски серијал у историји, онај посвећен најчувенијем измишљеном британском тајном агенту Џејмсу Бонду. Тог 5. октобра, наиме, многи мисле тако, не само да је британски удео у омасовљавању њихове културе подигнут на највиши ниво већ су поменуте две иконе те њихове нове, младалачке, „ослобођене“ културе отвориле пут за копање темеља свега онога што се данас подразумева под западном индустријом забаве с једне стране и глобалистичког подметања те културе широм света као примера за либерални систем нових вредности. Ово потоње, ипак, дошло је много касније. Али су шездесете као године ослобођења у култури нових нараштаја Запада много дуговале управо појави „Битлса“ и Бонда, барем када је реч о британском огранку западне забаве за масе. А те деценије је британски удео у омасовљавању нових вредности у култури био убедљиво највећи и најснажнији. Свет се брзо и радикално мењао под утицајем онога што су нудиле нове музичке и филмске иконе.

Кључни састојци новог „британизма”

Али није тада, тог 5. октобра пре шест деценија, нико ни слутио шта тај датум може евентуално да значи за њихову културу, а да је и знао, не би се тако широко обазирао на последице појаве два културна гиганта на читав ондашњи, али и данашњи свет. Британци су тада добили прилику да себи доказују нешто своје супериорно, локално, а с надменим, моћним и свеобухватним последицама на читав свет. Као што то беше некада, када су се осећали моћно и важно као најснажнија империјална сила света. После Другог светског рата, међутим, постајали су све мањи и неважнији, а свакако више нису били колонијална сила. Отуда су деценију и по после завршетка Другог светског рата, с поменутом петооктобарском појавом „Битлса“ и Бонда, почели да добијају толико неопходни и прижељкивани нови идентитет у сопственим очима, а још (им)важније и на светском нивоу. Иако по свему, на први поглед, супротстављене вредности које носе „Битлси“ и филмови о Бонду, баш су ти скривени или сасвим екстровертни и самим тим за најшире слојеве британског друштва с почетка шездесетих година веома прихватљиви састојци новог „британизма“ пронађени у суштинском културном доприносу ова два острвска поп-арт гиганта.
Занимљиво је како је тај синхроницитет, како га представљају коментатори седме деценије прошлог века у културној историји Британије, наизглед тривијалан и безвредан у обликовању друштва и његових кључних вредности, а камоли идентитета нације, данас постао управо то – признати иницијатор успостављања новог идентитета Британије оног доба, али, интересантно, и данашњег. Да ли су „нове вредности“ данашњег „британизма“ узрочно-последични исход појаве Бонда и „Битлса“ у острвској култури, остаје да о томе дискутују најпре они сами. А то и раде. Поводом овог „веома значајног“ датума који дуго нико није ни примећивао, а камоли да му је давао било какав значај, недавно је британски аутор Џон Хигс написао књигу од преко пет стотина страница („Воли и пусти да умру: Бонд, Битлси и британска психа“) која управо настоји да објасни не само временску подударност изласка на тржиште „Битлса“ и Бонда већ и њихов појединачни, међусобно наизглед опречни, а онда и заједнички пионирски инпут у стварању новог британског поносног самопрепознавања као опет моћног и утицајног лидера врлог новог света. Па макар то било само у култури, а не, као раније, у свему. И јесте, не може се рећи другачије, појава ове две велесиле поп културе била је историјска и лукративна и културно-политички подстицајна. Сама чињеница да обе те силе и данас једнако добро освајају публику широм света, довољно говори о импресивној доминацији британске културе која је почела тог 5. октобра пре шест деценија. Не само да су „Битлси“ и Бонд створили услове за нови идентитет Британије и њених житеља већ су им индиректно, па нека је и само подсвесно, омогућили да наставе да буду, макар то било само у области културе, империјална сила.
„Битлси“ су у својим ванвременим песмама остали у центру пажње публике као непревазиђен стандард, безброј пута имитиран, омажиран, рециклиран, а никада надмашен. И како је свеукупна западна цивилизација почела да се урушава губећи све вредности, па са њом и музика, како више нико није имао да понуди ништа истински ново и квалитетно, тако су старе вредности добијале на цени. Постајале још вредније окружене безвредним копијама новог доброг. И како је недавно Пол Макартни приметио, појавивши се на још једном од ко зна колико својих опроштајних концерата, „Битлси“ никада нису били популарнији! И заиста, чак је и он на тим концертима изводио готово искључиво песме „Битлса“ запоставивши чак и свој каснији опус који није мали. „Битлси“ су током шездесетих отворили врата безбројним такође веома квалитетним ривалима окупивши ондашњу, не само британску, младост око идеје о хедонистичком животу потпуне слободе и константне забаве. Имали су чак и, дакако далеко од истине, ореол добрих момака (за разлику од демонских „Ролингстоунса“), толико добрих да би свака мама дозволила да им ћерка крене са неким од њих. А и мама би то радо учинила. Створена је културна сцена, на позајмицама од црног блуза мочварног, лепљивог и меланхоличног америчког црног Југа који је као непресушан извор „чудног ритма и духа“ „побељен“ управо уз помоћ „Битлса“ („Ролингстоунса“ још више), као и стотина њихових следбеника или имитатора, тај жанр је освојио младост и још увек то доминантно чини на музичкој сцени целог света. „Битлси“ су, међутим, у другој половини те деценије, а и свог постојања, у свој звук и његов дух посебно, унели индијски утицај, највише по жељи покојних Џорџа Харисона и Џона Ленона. Тај индијски утицај је потом био један од главних састојака хипи сцене, чија је хедонистичка идеологија била нешто најближе истинској слободи коју је толико волео да истиче, посебно када је није било, западни систем вредности. „Битлси“ су убрзо нестали са сцене, хипи покрет је одрастао и слободу коју је досезао уз помоћ дрога и секса заменио је јурњавом за новцем, имањем, технологијом која им је узела и заменила и сам живот. Све, додуше, уз хитове „Битлса“ и бројних њихових колега који нису заборављени. „Битлси“ су током времена изједначени са љубављу, док је Бонд био симбол смрти. Ипак, ретко коме је сметало да их и једне и друге поштује, воли, конзумира, па и обожава. И љубав и смрт истовремено!

Архетип новог британског конзервативног духа

Филмови о агенту Џејмсу Бонду су, с друге стране, феномен који је далеко теже објаснити, али и много лакше разумети. Његове авантуре, увек за спас света, увек успешне, увек уперене против актуелног најстрашнијег непријатеља (најчешће је чучао иза гвоздене завесе, тамо на истоку), његова заводљивост, промискуитет, добар укус у одевању и пићима, лежерна порочност у прихватљивој мери, па и типична британска блазираност, арогантност и самољубивост (у неопходној мери), учинили су да овај лик, иначе током времена све даљи на платну од онога како га је Флеминг представљао у својим делима, постане архетип новог британског конзервативног духа. Али и не само конзервативног, па и Макартни је говорио да би волео да буде Бонд. Ратовао је за свет, али најпре за своју краљицу. Освајао је жене свих боја и култура и борио се западну правду у име целог слободног света, а што му је отворило врата глобалистичких назора данашњице која га је, међутим, први пут од његовог постојања започетог тог петог октобра пре шездесет година, у овом последњем филму, готово цинично насловљеног „Није време за умирање“, убила! Да, Бонд је мртав. И живео Бонд. Односно, сходно новим временима, Бондица. И то црна! То следи. Време од рођења ове две британске културне иконе, и два убедљиво најуноснија посла њихове индустрије забаве, донело је нашем свету и његовој мултикултурној комбинаторици безброј козметичких промена, а суштински се упорно одвијао регресивни пад у декаденцију и повлађивање злу. Колики је удео модерне културе у томе, па чак и ових поменутих икона, можда ће показати то ново време новог ослобођења које се толико најављује и наређено прижељкује.