Чудесни троугао српске књижевности

Чудо српског језика и свих његових опробаних могућности, Радован Бели Марковић не би могао тако успешно да иновира и увек изнова креира, да није у свему постојао његов одабрани митологизовани простор – нуклеус из кога је црпео сва своја надахнућа, а то је његов ужи завичај, простор у троуглу: „бело Ваљево“, Лајковачка пруга, село Ћелије, топоси који су већ постали не само заштитни знак његове поетике већ и трајно учитани у савремену српску књижевност

Данас се, под овим светим сводовима, сећамо Радована Белог Марковића, једног од највећих књижевника савремене српске књижевности, који је угледао дање светло на данашњи дан.
Један од живих класика, кога сам имала част и сама да познајем, нажалост, ненадано нас је напустио. На прошло Богојављење.
Сазнање да сам прва добитница књижевне награде са његовим именом, испуњава ме, стога, помешаним осећањима – и радошћу и тугом, али и поштовањем и огромном одговорношћу награђеног, пред његовим именом и вишеслојним, волуминозним делом.
Доиста, редак је, и у светским књижевним оквирима, тако доследно исписан митопоетски свет, један књижевни универзум, створен особеним лексичким и синтаксичким системом, какав је у српској књижевности остварио Радован Бели Марковић.
Чудо српског језика и свих његових опробаних могућности, Радован Бели Марковић не би могао тако успешно да иновира и увек изнова креира, да није у свему постојао његов одабрани митологизовани простор – нуклеус из кога је црпео сва своја надахнућа, а то је његов ужи завичај, простор где смо управо сада, у троуглу: „бело Ваљево“, Лајковачка пруга, село Ћелије, топоси који су већ постали не само заштитни знак његове поетике већ и трајно учитани у савремену српску књижевност.
То и јесте врлина писца – да језиком обоготвори и створи властити свет, односно одређени простор универзализује и тако га остави у залог вечности.
Поигравајући се и наративним стратегијама и временима, различито их именујући – развреме, осем времена време и сл., као и позицијама и онтолошким статусима својих јунака, учествујући, хуморно, аутоиронијски често и сам као литерарни јунак у свом делу, приповедајући на до сада невиђен начин у српској књижевности, пре свега – о људском поразу и узалудности сваког човековог прегнућа – теми старој још од Гилгамеша – Радован Бели Марковић истовремено демонстрира и једну меланхолију према укупном искуству живота, који је тај и такав, и људима – такви какви су – у свом вишеслојном делу.
Живот ради приче и причања, сањања у несаницама, изгледа, једино и постоји и вреди да се живи, као да поручује његов целокупан опус.
„Не будите ме из моје несанице“, каже на једном месту Радован Бели Марковић.
И стога, бескрајно је уживање у његовој вишеслојној реченици, у којој су понекад сабијене све три временске димензије, али и више од тога – огроман и свеприсутан дослух са целокупном српском књижевном и језичком традицијом, како оном – усменог постања, у финим иновирањима и трансформацијама фолклорне традиције, нарочито фолклорне фантастике, односно демонолошких предања, тако и писане српске књижевности, настајале у последња два и по века, кроз често хуморну мистификацију, интертекстуалност, цитатност и интерполацију, у којима начас препознајемо Стерију, Јакова Игњатовића, све до најчувенијег Ваљевца, реалисте Милована Глишића, или пак Крлеже, али и Гогоља, Томаса Мана и других књижевних великана – са којима Радован Бели Марковић, незлобиво мада понекад хуморно, драгоцено, продуктивно води непрестани дијалог, уносећи фантастично, гротескно, ониричко и религијско и кроз своја дела остварује на тај начин читав један српски књижевни космос!
И не само то: у овом књижевном универзуму, као сводно апсолвирање двоиповековне српске књижевне традиције, моћно корачају и бројни литерарни јунаци из класичних дела српске књижевности, измешани заједно са својим творцима-писцима, од којих напомињемо тек чувеног вампира Саву Савановића из Глишићеве приповетке, који је егземпларан пример његове поетике фантастичног и хуморно-гротескног.
И најзад, на језичком плану, Радован Бели Марковић начинио је највећи искорак – уводећи у своју прозу раскошну, барокну реченицу, мелодијски и лексички ослоњену на књижевну традицију српског 18. и почетака 19. века, али је непрестано прилагођавајући свом властитом изразу, из чијег амалгама се изнедрио и лексички (кроз кованице и неологизме) и синтаксички јединствен свет његове прозе. На тај начин јасно издвојен из данашњег, све заморнијег колоквијалног идиома, језика који се не разликује у литератури од штампе (и којим се пише већина модерних романа), Радован Бели Марковић, остајући доследан оваквој стилско-језичкој и лексичкој игри, понајвише је заокружио своје дело као јединствену лексичку тврђаву, ми бисмо рекли и митско уточиште за писца, у чијем простору је једино и могао да осмисли и очува сав овај свој књижевни универзум.
Често сам размишљала – где су корени и генеза развоја овако јединственог и доследног митопоетског света, какав је остварен у опусу Радована Белог Марковића?
Срећом, у већ за живота добро изученом делу овог књижевног великана, чини ми се да сам одговор пронашла у две изузетно акрибичне и аналитичке студије Слађане Илић – „Државна животиња“ и „Анђели и страшила“ – тачније, у његовој првој књизи под насловом: „Паликућа и Тереза милости пуна“, у којој лежи, можда кључ целокупног и чудесног преокрета, који се догодио у писцу након ове приповести.
Наиме, у том делу ишчитава се једна страховита траума дечака у послератним, суровим идеолошки репресивним временима, али и злостављању и у приватном простору (идеолошки такође детерминисаном), и из тог односа жртве и злостављача ниче јединствен механизам психолошко-уметничке спознаје – да се ова траума могла превазићи само уметношћу, и то далеко, мимо задатог времена, у простору откривених и неслућених могућности имагинације и матерњег језика, чију је подстицајну основу представљао српски језик у разним епохама свог развоја, као и целокупно српско (усмено и писано) књижевно наслеђе.

Након ове приповести настаје радикалан уметнички заокрет тад младог писца Радована Белог Марковића, из чега ће настати његов чудесни, и сада већ довршени опус, који је од тада, мимо реалног времена и класичне нарације, заронио у све чаробније могућности испитивања језика, концентрично ширећи његова поља значења, у сновидним просторима, без наизглед додира са стварношћу и историјом, а поготово идеологијом – али са увек будном свешћу, да све то и те како стоји и постоји, одмах ту, и претеће – односно да је у корену људске историје и постојања, нажалост, доминирајуће зло, а у чијем делу је од тада за Радована Белог Марковића пре свега – толико хуманости, лепоте, хуморности – као „божанске надмоћи“ уметника пред злом и људском несавршеношћу.
И стога се у случају Радована Белог Марковића дивно понавља оно древно правило – да је уметност једино место где влада добро, и да се лепотом надвладава свака (па и лична) траума и зло.
Заљубљен у речи и трагач по дубинама српског језика, Радован Бели Марковић је остварио дело које ће тек добити своје нове димензије у српском канону (иако већ сада о њему имамо две докторске дисертације, више студија и зборника радова, као и његова Сабрана дела).
Ако бих се усудила да поредим његову поетику са својим награђеним романом, Шапати Мале Влашке, онда бих могла рећи да су главни јунаци наших проза – ПРОСТОР И ВРЕМЕ. И наравно – језик, речи.
Док је код Радована Белог Марковића то митопоетски свет западне Србије, фокусиран на троугао Лајковац–Ваљево–Ћелије, измаштану Горњу и Доњу Псачу, свет мог романа фокусиран је на Западну Славонију, и један такође митски троугао око планине Папук: Каменски крај и Пакрац, све до манастира Ораховице, који је на турским картама из 16. века називан и Мала Влашка, што је означавало готово стопроцентну насељеност Србима, а где данас, након пет векова, нема ниједног живог села, и скоро ниједног становника.
За разлику од сновидног простора „белог Ваљева“, Лајковца и околине, Радована Белог Марковића, са митопоетском сликом којом га литерарно заувек чува у вечности, свет Мале Влашке је већ поодавно празан и пуст простор, без живе енергије његових становника, који је заувек нестао – и од којих су остале само речи и јединствен језик (говор), који такође све више изумире.
Језик, речи, јединствене и непоновљиве, које сам имала срећу да слушам у добром делу свог живота, одједном су постале оно једино што представља траг да је тај народ икада постојао, а ја постала страствен трагач за њима, боље рећи, спасилац речи – имајући срећу да будем потомкиња једне премудре старице, из које је избијала меморија векова, кристалисана мудрост, и читав митски универзум, који није смео да нестане. Било је изванредно тешко вратити те речи у њихов живи, изворни контекст, и све то повезати у романескно живу и уверљиву нарацију. Књижевна архитектоника куће – соба – и речи – које су у њима изговорене, где су испричане многе приче, а у коју улази нараторка после много година након 1991. године, показала се издржљивом да прими у себе сав тај лексички фонд и већ изумрли фолклорни универзум – од кога почиње и свака писана књижевност, и који се и овде, на складан начин преплићу и допуњавају.
И сада трагам за тим речима јединственог српског, славонског говора, а неке проналазим и након изласка овог романа из штампе, и упорно их записујем, да не потону и не врате се у онај тамни вилајет коначног заборава и нестанка, из којег су изненада никле.
Сновидни простори у књижевном делу, остварени особеним језиком – стога су оно једино и последње уточиште које уметник изнова проналази, када је и тај стваран простор одавно девастиран и нестао – где нам је увек лепо, а души удобно. У језику и речима је отклон од зла историје, али често и ругобне и контаминиране стварности.
И може се назвати симболичном копчом – као доказ да ништа није случајно – да као мото на почетку мог романа стоји баш реченица Радована Белог Марковића, као мантра која ме је увек призивала, кад год бих поклекла пред својим наумом, а која гласи: „У МЕЖДУВРЕМЉУ, НЕК ЗНАШ, ДАЊИВАМ ТИ И НОЋИВАМ У ЈЕЗИКУ СВОМЕ!“
На моје велико задовољство, путеви су нам се укрстили, сада, на оном вишем, метафизичком плану.
Захваљујем жирију који ми је указао част и поверење, да се Шапати Мале Влашке, као први, овенчају наградом са именом Радована Белог Марковића.
Надам се да нас данас БЕЛИ гледа са ових сводова и једино жалим, што није дочекао овај роман, за који је знао да га пишем, и коме би се, верујем, радовао.

Беседа лауреата на уручењу прве књижевне награде „Радован Бели Марковић“