Анатемисање Ангеле Меркел

Бившој немачкој канцеларки ништа није помогло што је у првом обраћању јавности осудила „бруталну руску агресију“ на Украјину: све њене касније изјаве, посебно оне да речи и упозорења председника Владимира Путина треба схватити озбиљно, а не као блеф, уз констатацију да нова европска безбедносна архитектура мора укључити Русију, изазвале су, у усијаној русофобији, жустре и жучне медијске и политичке реакције

Све учесталије оглашавање Ангеле Меркел, која је после одласка с канцеларског трона дуго била одсутна из јавности, изазива мешавину иритација и спекулација. Кад је реч о спекулацијама, у оптицају су, најчешће, два питања: да ли се „пензионерка Меркел“ враћа на политичку сцену и, друго, нуди ли се, можда, за мировног посредника између Москве и Кијева. Највероватније, ни једно ни друго. Иако питање јавног ангажмана бивше немачке канцеларке, превасходно у некој од међународних организација, чиме се једно време баратало, није сасвим искључено.
Меркелова је, да подсетимо, давно пре окончања њене дуге – шеснаест година – владавине, саопштила како не жели да је „износе (беспомоћну) из фотеље“. Током четвртог мандата, чиме се изједначила с „вечитим канцеларом“ и њеним политичким заштитником Хелмутом Колом, рекла је: сад је доста. И одржала реч, иако је ништа (уставно) није спречавало да опет покуша. У том часу била је (готово) на врхунцу популарности, а њена странка, Хришћанско-демократска унија (ЦДУ) без озбиљног кандидата за најважнији политички положај у земљи.
Спекулацију о могућој посредничкој мировној и дипломатској мисији подстакао је, добрим делом, мађарски премијер Виктор Орбан, констатацијом како рата у Украјини не би било да је Ангела Меркел остала на власти у Берлину. А кад је реч о посредовању, опет: немогућа мисија. У чије име и с каквим акредитивима би „пензионерка Меркел“ могла уверљиво да наступа у Москви и, посебно, у Кијеву, где је отворено „непожељна“: украјински званичници су је оптуживали, и оптужују, за „погрешну и пристрасну политику“ према Русији.
Уосталом, и Орбан је уверен да се кључеви рата и мира налазе у Вашингтону, у Белој кући, полажући више наде у (могуће долазећег) Трампа него у (извесно одлазећег) Бајдена. Овај други је, упозорава мађарски премијер, сам себи, у том контексту и потенцијалној мисији, драматично сузио маневарски простор драстичним изјавама о руском председнику.

[restrict]

НА ЛИНИЈИ ВАТРЕ С обзиром на то да се бивша немачка канцеларка последњих недеља нашла у сопственој земљи на опасној медијској и политичкој „линији ватре“, и Орбанове похвале Ангели Меркел дочекане су у немачким медијима „на нож“. Мађарски „неомеркелијанац“ Орбан, упозорено је, фалсификује историју када тврди да са Ангелом Меркел рата (у Украјини) не би било. Истина је друкчија, констатује немачки „Меркур“: млаком реакцијом на „окупацију Крима“ и изградњом северних токова дном Балтичког мора охрабрила је, ето, Путина да направи „погрешну процену“, како без последица и безбедно, може да „опљачка остатак Украјине“.
Самој Ангели Меркел ништа није помогло што је, још у првом обраћању јавности, осудила „бруталну руску агресију“ на Украјину, квалификујући је као „највеће кршење принципа међународног права у Европи после Другог светског рата“. Све њене касније изјаве изазвале су, у усијаној (хистеричној) русофобији, иритације, жустра и жучна реаговања. Почев од бенигне, а сасвим рационалне о „дану Д“. Сваки рат се, па и овај у несрећној и трагичној Украјини, кад тада мора завршити споразумом о миру. И да рационална политика треба, и мора, да размишља о „дану после“, што, неминовно, подразумева и формулисање односа с Русијом.
Пригодом отварања фондације која носи његово име, Меркелова се позвала на свог великог политичког заштитника Хелмута Кола: Кол никад, рекла је, није губио из вида „дан после“ када се радило о питањима рата и мира. Примењено на данашњу ситуацију, он би увек размишљао о „тренутно незамисливом“: како поново развијати односе с Русијом. Грмљавина у немачкој јавности се потом само увећавала а с њом све жучније медијско и политичко анатемисање Ангеле Меркел. Права узбуна настала је после њене опаске да Путинове речи (и упозорења) „треба схватити озбиљно“. Не треба их одбацивати као блеф већ се озбиљно суочити с њима. То не би био знак слабости, већ знак политичке промишљености. Политичке памети која оставља маневарски простор за деловање.
Велику „пометњу“ изазвала је констатација Ангеле Меркел да Владимира Путина треба посматрати и третирати као „озбиљног партнера у дијалогу“. Уз упозорење да се не сме „занемарити послератни период“. А потом запаљиве реакције на њену визију нове безбедносне европске архитектуре која, неминовно, „укључује и Русију“. Медијском анатемисању доскора тако високо уважаване, и убедљиво најпопуларније, немачке политичке личности кап жучи додао је, очекивано, сада већ бивши украјински амбасадор у Берлину Андреј Мелник. Одлазећи из Немачке, после готово осам година боравка у њој, он је, на Твитеру, обзнанио како је бивша немачка канцеларка опсесивно опседнута Русијом. И додао: на дан када је Путин отео петнаест одсто Украјине, Ангела Меркел говори о укључивању Русије у европску безбедносну архитектуру. И констатација: Украјинцима то звучи (готово) перверзно…
У одбрани немачке спољне политике према Русији, која је после избијања рата у Украјини изложена радикалној критици и порицању, Ангела Меркел се држи „мушкије“ од њених мушких колега. Док се шеф државе Франк Валтер Штајнмајер, суочен с критикама, и посебно тешким оптужбама из Кијева, „посипао пепелом“, бивша канцеларка је, готово пркосно узвратила: остаје при свим својим одлукама. Па и при оној из 2008, када је на НАТО самиту у Букурешту, резолутно одбила, упркос снажном америчком инсистирању и притиску, да се Украјина, уз Грузију, прими у чланство западне војне алијансе. Знала је какве би то имало последице и какво би било Путиново реаговање.

МАКРОН НА НИШАНУ Није само Ангела Меркел пример да свако искакање из челично успостављеног западног једногласја изазива медијску и политичку анатему. С тим се управо минулих дана суочио (чак) и француски председник Емануел Макрон. На њега се сручило „дрвље и камење“ због изјаве да Француска не би посегла за нуклеарним оружјем у случају руског нуклеарног напада на Украјину. Макрон се при томе позвао на националну одбрамбену стратегију, а тамо је изричито записано да се француско „црвено дугме“ може притиснути само у случају да је директно угрожена безбедност земље. То је тачно, рекли су Бриселу, у НАТО штабу. Али: то слаби јединствени „фронт одвраћања“ и упозорења Путину да се „не игра ватром“. На Макрона су загрмели и с оне стране Ламанша: Лондон је у украјинској драми гласнији и радикалнији од осталих европских суседа.
И канцелар Олаф Шолц је прошао кроз политичку баражну ватру. Оптуживан је, у почетку, да није неупитно солидарисан с Украјином, што је подразумевало, и подразумева, конкретан и опипљив допринос, слање оружја и новца. Да је колебљив и непоуздана карика у том ланцу. Шолц се убрзо осетно „поправио“: од почетног обећања да ће његова земља Украјинцима послати (само) пољску болницу и десетак хиљада шлемова до испоруке убиствених хаубица, модерних противавионских система и – тенкова.
Јединственом „фронту отпора“ Москви и са сваким новим „пакетом“ разорнијих санкција, Шолц је већ на старту приложио велику (највећу) жртву: заврнуо је славину тек завршеном, већ пуном гаса Северном току 2. И драстично смањио увоз руских енергената. То је наравно имало цену. И све очигледније: превише велику цену. Формула импресивног немачког просперитета била је једноставна: немачки економски успех и неупитна планетарна конкурентност почивали су на јефтиним руским енергентима, великом кинеском тржишту и домаћој индустријској ефикасности. Сви ти ослонци, и стубови, сада су уздрмани.
Тренутно је на сцени експлозивна смеша проблема: драматична несташица енергената, баук инфлације, с галопирајућим растом цена, рецесија која прети најснажнијој привреди Старог континента, с тешким последицама које би погодиле не само Немачку него и све друге европске земље. Њихове привреде, укључујући и нашу, готово су егзистенцијално везане за ову земљу.
И већ је почело испостављање политичких цехова. Најновија, поуздана истраживања, која се обављају за потребе јавног телевизијског сервиса, драматично су недвосмислена: две трећине немачких грађана незадовољно је владањем трочлане „семафор“ (црвени социјалдемократе, жути либерали и зелени еколози) коалиције. Грађани, с наглашеном забринутошћу (а она је, према споменутом истраживању, суморно рекордна: 85 одсто), констатују да влада Олафа Шолца, једноставно, „не влада ситуацијом“ у тако драматичним околностима које чине рат у Украјини, енергетска криза, галопирајућа инфлација и забрињавајућа социјална раслојавања.

БОГАТА ДРЖАВА, СИРОМАШНИ ГРАЂАНИ Овом последњем, социјалном раслојавању, „Дојче веле“ посветио је чланак под симптоматичним и упозоравајућим насловом: „Богата држава, сиромашни грађани“. У једној од најбогатијих земаља света, констатовано је у овом извештају, сваки шести грађанин (13,8 милиона) налази се на ивици сиромаштва. Поражавајући податак, упркос чињеници да је Немачка, и даље, социјална држава: нико у њој неће умрети од глади. Расте, међутим, број оних који живе искључиво од социјалне помоћи (Харц 4), увелико их је више од шест милиона. Ту помоћ је 2020. користило нешто више од пет милиона грађана.
Шолца очигледно највише забрињавају две чињенице: наглашено незадовољство грађана због лоше економске ситуације и све снажнија критика политике коју „семафор“ коалиција води (дарежљиво) према Украјини. Чак осамдесет одсто учесника у истраживању о којем је у овом тексту реч веома је забринуто због лоше економске ситуације: дупло више него уочи парламентарних избора у септембру прошле године. Уз уверење да ће следеће године бити горе него што је данас. Кад је реч о рату у Украјини, упадљиво расте број грађана који не подржава владин курс. Тренутно: 57 одсто. Они са забринутошћу гледају на (све директније) увлачење земље у рат. Све су учесталија јавна упозорења канцелару, од удружења занатлија до великих концерна, да „ово није наш рат“.
Незадовољство се још не излива превише масовно на улице. Али би, страхује се, могло с доласком зиме, да постане експлозивно. Влада покушава да то предупреди „финансијским инјекцијама“. За помоћ грађанима и привреди планирано је да се издвоји двеста милијарди евра. Недавно је донета одлука да држава грађанима плати децембарске рачуне за струју и грејање. Доста је, међутим, оних који верују да је све то недовољно.
Кад је реч о струји, у оптицају су суморна предсказања. Крећу се од разложне стрепње до (без)разложне панике. Трагом тога, већ споменути јавни сервис „Дојче веле“ у тексту „Зима и мрак: шта ако Немачку погоди блекаут“ даје реч умирујућој и катастрофичној опцији. И једна и друга упозоравају да су „сви сценарији могући“. Па и онај најгори, као из хорор филмова, с потпуном парализом свега што зависи од електричне енергије, од интернета, до самопослуга и банкомата. И да се опасност од нестанка струје у Европи олако багателише.

[/restrict]