ЖИВЕТИ У „ИМПЕРИЈИ ЛАЖИ“

ЗАПАДНА СИМУЛАЦИЈА МОЋИ

Руски председник Владимир Путин назвао је читав Запад (САД плус НАТО) „империјом лажи“. Ништа није тачније од тога. Лаж је овде постала модус вивенди. Оно што важи за Европу, још више важи и за Америку. И тамо је на власти лажна, антинародна елита, која је способна још једино да измишља реалност. Прво и најважније је сакрити несумњиве и очигледне чињенице пада америчке империје, а који је већ извесно време у току

Како примећује Пепе Ескобар, Европа, предвођена „групом неподношљивих медиокритета“ – попут креатура Фон дер Лајенове или Бореља, или оног „норвешког комада дрвета које се одазива на име Столтенберг“ – може још само сањати да живи у ери пре 1914, када се овај део света налазио у центру светске политике. Ствари су се отада промениле: Европа више није центар светске политике већ само жалосна периферија (америчке) периферије. Данас је свима јасно да „центар више не може да издржи“ (Јејтс) и да је Европа захваћена вртлогом. Дебакл колективног Запада, додаје Ескобар, „можемо замислити као ракету, која се креће брзином већом од брзине слободног пада, урањајући у вртлог црне празнине тоталног друштвено-политичког колапса“.
Постоје и „физички аспекти овог пада“: штедња, инфлација, недостатак топле воде (на пример, за туширање) и „смрзавање у знак подршке неонацистима у Кијеву“. Али физичком паду претходиле су „сумпорне ватре духовног пада“; сваки пад има превасходно духовни узрок. Овде се не ради (само) о економији. Али сада пропаст поприма економске обрисе и већ се јасно показују стрме контуре европског економског пада.
Шта за то време раде „еврократе“ и њихови „трансатлантски наредбодавци“? Они су заузели позу олимпских богова. Све што раде јесте да не допуштају чак ни сумњу да су можда погрешили. „Како се усуђујете да се ругате ’вредностима’ из доба просветитељства? Ако се не поклоните пред овим блиставим културним олтаром, ви сте само варварин који мора да буде спреман на то да ће бити оклеветан, тужен, поништен, прогањан, кажњен и – уз помоћ ’хајмарса’ – уништен.“ Заправо, „њихова опсесија потребом да виртуелна стварност увек побеђује дубоко је патолошка: на крају крајева, једина активност којој се они посвећују јесте измишљање лажне стварности. Нажалост, Бодријар и Умберто Еко више нису с нама да разоткрију њихове језиве планове“.

[restrict]

Бодријаровска симулација реалности

Влада Зеленског у Кијеву несумњиво спада у ту бодријаровску симулацију реалности. Зеленски се редовно оглашава из свог бункера у Кијеву, али за његова суманута јављања, чија је једина сврха да распламсају и продуже овај рат, заинтересовано је све мање људи. Други, опет, с гађењем окрећу главу и напуштају салу у којој се преноси његово обраћање. О чему прича овај кловн? Можда је то последица чињенице да се и сам Запад уморио од Украјине.
Свеједно, шоу се наставља. У тој представи, у којој Зеленски има улогу ратнохушкачког „Бодријаровог трансродног хибрида“, украјинске оружане снаге стално побеђују и само што нису заузеле Москву. „Победоносна украјинска офанзива“ (рецимо на Херсон) овде почиње сваког дана изнова; руске снаге су у хаосу, без морала, муниције или опскрбе. Зар нису Руси остали без свега тога најкасније крајем марта? Како онда уопште напредују? Као што примећују аутори текста на блогу Евросинергије: „Једина украјинска стратегија за победу је победа у пропагандном рату. Цела Украјина је постала позорница на којој главни јунак Зеленски глуми рат у нади да ће окупити стране силе за ’своју ствар’.“ А та нада је до сада сасвим ископнила. И шоу се наставља по пукој инерцији, зато што Запад за Украјину једноставно нема боље решење.

За то време, украјински војници стварно гину, преузимајући на себе улогу топовског меса (Путин). Украјина, чак и уз издашну западну војну помоћ, у виду чудесног наоружања које ће „променити ратни исход“, не може да добије овај рат, али ово је постмодерни рат, рат који се на Западу води путем медијске симулације. Украјина, такође из дана у дан, нестаје с политичке мапе света. Читава земља се претвара у неку врсту бодријаровске медијске симулације: постоји, али искључиво на начин на који постоје ствари у шоу-бизнису. Коначно, „није случајно што су личности из шоу-бизниса и њихови медијски производи толико заступљени у кабинету Зеленског. А није случајно ни то што се професија глумца некада сматрала инфериорнијом од професије проститутке“.
Шта то мења у оној правој реалности? Баш ништа. Суочавање с реалношћу ће бити болно, али, пре свега, оно је неминовно и лековито. С прецизношћу хирурга, који одваја болесно ткиво од здравог, Руси настављају да спроводе своју „специјалну војну операцију“, не обазирући се превише на ову врсту лудила. Како упозорава Скот Ритер: Руси имају најбољу армију на свету и било би боље да престанете да их потцењујете. Колективни Запад почиње да личи на вриштећи хор из луднице, којим диригује једнако луди диригент. У Вашингтону је на власти само једна партија: сенилна и луда геронтократија која, с дементним Бајденом на челу, у најмању руку има поремећен однос према реалности. Или за њих можемо рећи оно што је рекао Дмитриј Белик за украјинске политичаре: да се понашају као неко кога је већ обузео делиријум тременс?

Зима која почиње у августу

Вратимо се назад у Европу. Шта се данас дешава с овим континентом, који је некада представљао „политички центар света“? Ти дани су одавно иза нас. „Мени ово више личи на зиму која почиње у августу“, пише француски писац Никола Бонал. „За почетак, хотели у Мадриду се празне јер више не могу да обезбеде да температура у собама буде испод 27 степени.“ Али то је само почетак.
Све у свему: „Путин је покушао све да спасе свој народ, избегавајући рат, али ништа од тога није успело. Добили смо амерички рат, планиран, негован и прижељкиван, и добили смо санкције, чија је сврха да нам наметну ресетовање, а не да ослабе Русију. Било како било, Донбас или не, они би извршили свој напад. Тај суманути догађај им је омогућио да наметну ову геноцидну агенду, а то су учинили Гејтс, Финк, Сорош, Шваб, Ротшилдови и други.“ Једном речју: „Милијардерска, космополитска, наднационална, антинародна елита преузела је власт у Америци и Европи, припремајући се да нас ликвидира.“
Можда ово читаоцу звучи претерано? А можда и не, ако имамо у виду ко је данас на власти, широм такозваног Запада: дословно антиљудске елите. „Никада више нећемо имати бензин“, тврди Бонал. „Санкције су свршена ствар, осим ако се не деси пораз Русије или побуна у Европи.“ Наравно, овде није у питању само бензин, један од симбола тог старог, комфорног начина живота, који сада нестаје без трага. У питању су и друге, много елементарније ствари, попут млека и меса. У Холандији је избила побуна фармера, једна врста сељачке буне очајника. Читалац може помислити да се Бонал нада побуни Европљана, али није тако. „Због тога ће (Европљани) ове јесени остати без млека и меса, али, осим шачице сељака (…), сви други су у еуфорији.“

Самоубиство Запада

Заправо, Европљани су се, сматра Бонал, већ помирили са сопственим нестанком. Штавише, они се томе, на неки перверзан начин, чак и радују: „Ликвидација Европљана путем вакцине, или, ове године, путем санкција, сада постаје доказана чињеница, осим за масу идиота и мањину која их води на губилиште. Просечан Европљанин себе види затвореног, упропашћеног, ликвидираног, лишеног свега, али он није у стању да се томе одупре.“ Уместо закључка: „Западни зомбирани народи, убеђени да представљају ’светлост света’, дозволиће на крају да их одведу у кланицу.“
Руски председник Владимир Путин назвао је читав Запад (САД плус НАТО) „империјом лажи“. Ништа није тачније од тога. Лаж је овде постала модус вивенди. Оно што важи за Европу, још више важи и за Америку. И тамо је на власти лажна, антинародна елита, која је способна још једино да измишља реалност. Прво и најважније је сакрити несумњиве и очигледне чињенице пада америчке империје, који је већ извесно време у току. Ако „храбри Украјинци добијају рат“, ако је руска армија заиста неспособна и деморалисана, као што се то представља на Западу, зашто онда изостаје „јуриш америчке коњице“? Зашто се у рат у Украјини не умеша свемоћни НАТО и не прогласи, макар за почетак, зону забране лета, као што је то на почетку овог рата тражио Зеленски? Није ли уосталом америчка армија недавно срамно побегла из Авганистана? Сећање на ово бекство још је свеже широм света. Западни медији прећутали су ову тужну годишњицу. Али то је само последњи ексер закуцан у ковчег империје: америчка империја сахрањена је у Авганистану, на „гробљу империја“. Време када је америчка војска рушила државу за државом – прва у низу била је Југославија – неповратно је иза нас. Неће га вратити фанатични, повампирени амерички неоконзервативци, нити ће славу империје обновити дементни Бајден. Мада Бајден не одлучује ни о чему, стално ментално погоршање здравља које прати овог председника верна је слика империје на умору.
Преостаје још једино симулација реалности: на првом месту, симулација (бодријаровска) америчке војне моћи. Америка остаје униполарна светска сила, пожељни и неупоредиви хегемон, али само у (западним) медијима – и још само на неко, веома кратко и ограничено време. Америка је и даље „прва и незамењива нација“, али искључиво на начин на који ствари постоје у шоу-бизнису. Ево како садашње стварно стање описује Џим Фицџералд, на блогу Антивор: „Америчка хегемонија је још жива. Специјалисти интензивне неге и даље покушавају да реанимирају умирућег пацијента. Његова породица и пријатељи тврде да се он још бори. Међутим, гробари овог умирућег поретка већ су стигли и налазе се пред вратима: први се зове Русија, а други Кина.“ Парафразирајући Мишела Онфреа, француског филозофа, можемо рећи да је узалуд обраћати се мртвацу очекујући да он устане: стара исцрпљена дртина неће учинити ништа да оспори дијагнозу.
Управо је руска „специјална војна операција“ ставила тачку на америчку хегемонију. СВО значи и смртну пресуду америчком униполарном свету (Сергеј Шојгу). Добро дошли у нови свет мултиполарности.

Колапс (западног) капитализма

Шта ће се даље дешавати с оваквим, ослабљеним и суштински промењеним Западом, који се данас налази у повлачењу (а Запад никад није био ништа друго него САД, плус простор који контролише НАТО, још један џин на умору)? То није тешко погодити. Он клизи у тоталитаризам, у „челични вестернизам“, ка некој врсти фашистичке алтернативе. Све кризе, већ неко време, служе једном истом циљу: да прикрију основну чињеницу, а то је, како тврди професор Фабио Виги, колапс капиталистичког западног економског система. Глобалне претње нису ништа друго него „идеолошка пројекција унутрашњих граница и непрестаног распадања капиталистичке модерности“. Такозвана левица на Западу то не види, или се прави да не види. Они не виде ни нацизам у Украјини ни на Балтику, као ни свуда тамо где је он постао реалност… Сада се на Западу влада искључиво уз помоћ ванредних ситуација, а те ситуације се непрекидно производе. После пандемије и украјинске кризе, која представља рат који је Америка хтела а на концу и добила, искрснуће нова криза, потом следећа: „Слике непријатеља више нису конструисане да оправдају ширење империје, већ да сакрију банкрот (пре)задужене глобалне (западне) економије.“
Капитализам (или капитализам на западни начин) већ је неко време мртав (најкасније од 2008). Запад ће наставити да се самозаварава, али с некадашњим изобиљем је завршено: пад прати стално осиромашење, а западњаци сада треба да се привикну на живот у оскудици. Ово се правда „борбом против вируса“ или „борбом против Путина“, али то је савршено свеједно. Шта је следеће? Битна чињеница је да Западу сада прети изолација коју је сам себи наметнуо.
У „остатку света“ померања су тектонска. Како констатује британски аналитичар Алистер Крук: сада можемо видети „Западну Азију како се спрема да своју позицију окрене ка Истоку. То, међутим, није једноставно географско померање ка другој кардиналној тачки. Ово је делимично реакција одбијања на напад санкцијама и заплену имовине… земаља које беже од ’фабрике санкција’ ЕУ. Али прави катализатор овог наступајућег заокрета је одлучујућа сила привлачности глобалне визије коју је Русија бацила на сто Велике игре“.

Други успон Хартленда

С једне стране, постоји одбијање, за које су у великој мери заслужне државе Запада; с друге стране је огромна привлачна моћ Истока. „Државе Хартленда су овим заинтригиране и привучене.“ У атмосфери се осећа мирис новог Бандунга, Бандунга 2.0 – новог Покрета несврстаних, окренутог борби против западног пљачкашког неоколонијализма.
Или, према речима Пепеа Ескобара, сада се „испоставља да је крај западног наратива историјски убрзан процес с бројним разгранатим везама“. Будућност Запада је „дистопија, изазвана штедњом и финансијализмом“, оно што се обично назива „великим ресетом“; у тој дистопији, наводно, „нећете имати ништа и бићете срећни“ (Клаус Шваб).
Уверење да Запад још има моћ да „велико ресетовање“ наметне читавом свету пре подсећа на халуцинације и конвулзивне грчеве умирућег. А заједно са Западом умире и стари евроцентризам, са својом „нарцисоидном самоопсесивношћу“. За то време, на Истоку се дешава оно што Ескобар назива „другим успоном Хартленда“: „Хартленд“ се враћа у својој пуној снази, „претећи Западу да достигне плеонексију у мочварама безначајности“.
Другим речима, неће бити никакве велике побуне на Западу. Велико здање је дотрајало и склоно је паду. Биће само крвавих комешања, из којих се неће родити ништа, или ништа заиста значајно. Труљење ће се наставити, део по део, све док не достигне свој зенит, у неком облику ужасавајуће дистопије. Ми смо сведоци смрти једне цивилизације или нечега што је само у својим спољашњим аспектима имитирало цивилизацију. Запад је, пре свега, веома самодопадна, нарцисоидна, у себе заљубљена идеологија. А умирање Запада – САД, заједно са вазализованом Европом – биће болан, иреверзибилан и можда дуготрајан процес, лишен сваког вишег смисла и сваке трансценденције. Западњаци су за њега најзад потпуно спремни.

[/restrict]