Зеленски плаћа Западу данак у крви

Памте Руси веома добро како су у Великом отаџбинском рату готово три године ослобађали Украјину од нациста, понављајући исту географску и идеолошку конфигурацију сада, као и пре осам деценија

Дуго чекана офанзива украјинске армије је започела! Под контролом украјинских снага сада је чак 400 квадратних километара (20 пута 20) „деокупиране“ територије, саопштио је Амерички институт за проучавање рата, док украјински штаб јавља да је реч о читавих 700. Трећи извори то већ подижу на хиљаду, а неки и на две хиљаде квадратних километара (45 х 45), одакле је „протеран руски окупатор“! Чак и да су ови последњи у праву, сваки тај квадратни километар степе плаћен је бар једним изгубљеним животом „ослободилаца“ (реално је то и до десет пута више), имајући у виду да се процене украјинских губитака, укључујући и стране плаћенике из САД и других НАТО земаља, крећу између 2.000 и 5.000 људи. Руско Министарство одбране износи податак да су само од 6. до 10. септембра кијевски губици у области Харкова и Николајева износили више од 4.000 убијених и преко 8.000 рањених бораца. Кијевска пропаганда истиче да је реч о херојима, што би вероватно и било тачно – да није реч о узалудном жртвовању, где се с људима поступа као с топовским месом. С друге стране, чак ни украјински, британски или амерички извори не саопштавају о великим губицима међу Русима, јер их није ни било. Они су се организовано и уз доста варки пребацили на друге локације, ојачали фронт и настављају своју операцију у самом Донбасу.

[restrict]

КАТАСТРОФАЛНИ ГУБИЦИ УКРАЈИНСКИХ СНАГА Штавише, амерички државни медиј „Радио слобода“ објавио је наслов: „Не желе битку и само се повлаче“. То се односи на руске снаге које су се током три дана „кијевске офанзиве“ организовано прегруписале и пустиле украјинске трупе да уђу тај простор у троуглу градова Балаклеја (27.000 становника пре рата), Купјанск (28.000) и Изјум (46.000). Међутим, посебно када је о самом Изјуму реч, ради се о „спрженој земљи“, где је и пре последње украјинске офанзиве остало да живи веома мало људи (већина се иселила у Русију), и у врло тешким условима, под непрестаним украјинским гранатирањем. То су градови које је руска страна заузела у првим данима и недељама специјалне војне операције – Купјанск је узет већ 27. фебруара, Балаклеја 3. марта, а Изјум 1. априла. Градови су претрпели велика разарања, јер су се украјинске снаге криле у стамбеним рејонима и привредним објектима, одакле су истеране силом. Сада им је допуштено да поново уђу, али уз тешке жртве, и за њих је право питање – шта су добили овим самоубилачким акцијама и шта и како даље?
Не треба, такође, сметнути с ума да су декларисани циљеви украјинске операције били велики градови Херсон (279.000 становника који још увек тамо живе и спремају се за референдум о припајању Русији), као и Мелитопољ (150.000 житеља), али од тога нема ништа. Сви напади на ове велике проруске градове који су на почетку специјалне операције доспели под контролу Москве, одбијени су, а украјинске снаге су и на овом правцу доживеле катастрофалне губитке. О некаквом освајању Доњецка, Луганска, Маријупоља, или евентуално Крима, апсолутно нема ни назнака. Стога су Пирове победе и заузимање разорених варошица које су неколико пута током рата прелазиле из руку у руке, једино чиме председник Украјине Володимир Зеленски и Запад могу да се похвале, док многе украјинске мајке носе црне мараме. Посебно су упечатљиве сцене где украјински војници, који говоре чистим западноукрајинским језиком, подижу своје заставе над сабласно празним рушевинама градова у којима је живело стопроцентно руско становништво. И никога нема на Западу да се бар на тренутак замисли и запита – а кога они то ослобађају? И од кога?
У таквој ситуацији једини, условно речено, добитник је управо Зеленски који је „одржао реч пред западним савезницима“ и покренуо „контранапад“, пославши у смрт више хиљада својих бораца, које је током неколико дана руска армија уништавала из даљине артиљеријом и авијацијом, на брисаном простору. Да су их истеривали из стамбених блокова и индустријских зона по Харкову и околини, требало би им знатно више времена за такав учинак. Друштвене мреже преплавили су бројни снимци тела украјинских младића који су заувек остали да леже у степама у околини Балаклеје и Изјума. Али зато је Зеленски добио од Американаца још 1,5 милијарди долара зајма за куповину „европског“ гаса. Наравно, тај новац ће преко „пријатеља“ и посредника уплатити Кремљу и „Газпрому“. Плус, добиће још оружја и муниције од америчких произвођача, кроз уговор о најму и зајму, па ће генерације Украјинаца отплаћивати ову „несебичну помоћ“. Не само што су у рату изгубили своје синове, очеве и мужеве него ће и њихови унуци и праунуци бити дужни хрпе долара Вашингтону. Управо ова чињеница наводи на помисао да украјинска држава неће преживети овај сукоб, јер би тиме и дугови били брисани.

НА ЗАПАДУ НИКО НЕ ПОСТАВЉА ЛОГИЧНА ПИТАЊА Тако је Зеленски, плативши Западу прескуп данак у крви хиљадама живота својих војника који уопште нису морали да буду жртвовани, купио себи још извесно време на власти – јер су његови западни покровитељи и спонзори постали веома нервозни и нестрпљиви: зашто већ месецима нема никаквих војних успеха, упркос десетинама милијарди долара уложених у ратне напоре Кијева. А и њима самима, западним лидерима, као оаза у пустињи била је неопходна макар каква украјинска „перемога“ (победа), или било шта слично што би, пропуштено кроз пропагандне филтере западних медија, могло да се представи таквим. То што је украјински народ платио крваву цену ових амбиција, западним лидерима је најмање битно. За њих је важно да пред својом јавношћу покажу да милијарде нису улудо бачене или, не дај Боже, покрадене – ко би уопште могао и да помисли да би поштени украјински олигарси могли да завлаче руке у џепове европских, америчких, али и сопствених пореских обвезника?
А поготово им је битно да ти исти обвезници не постављају превише питања, зашто су цене струје, гаса, нафте, хране и свега другог поскочиле до небеса. И да се праве да је сасвим нормално када, на пример, власти Швајцарске нуде 200 франака награду за оне који потказују пријатеље и рођаке ако повећавају температуру у својим становима изнад прописаних 19 степени Целзијуса! Јер треба их одржати у уверењу да је Зеленски велики војсковођа, да доноси победу у рату који Европа – подмећући за сада само украјинске руке и главе – води против Русије и да су ради тога све жртве апсолутно оправдане. И да нико не постави основно и најлогичније питање: шта ми то радимо, зашто и против кога ратујемо, ако се зна да Москва никада није угрозила ниједног грађанина Швајцарске, Британије, Немачке, Пољске, Шведске… И зашто смо се одрекли вишедеценијске уносне сарадње с Русијом, па морамо да прогласимо „крај ере благостања“ и учествујемо у туђим ратовима? А да ли ће, можда, у неком тренутку и нама самима, у налету ратног заноса, неко тутнути у руке пушку и послати нас на неки нови Стаљинград?
Сва ова питања ваљало би, са аспекта западних „државника“, избећи и зато је Зеленски морао да оствари бар неку „победу“, па макар му цела армија изгинула под Изјумом и Купјанском! Занимљиво је да у тој пропагандној хистерији Москва готово да није ни трепнула, нити битно кориговала своју стратегију. Памте Руси веома добро како су у Великом отаџбинском рату готово три године ослобађали Украјину од нациста, понављајући сада практично исту географску и идеолошку конфигурацију у борбама, као и пре осам деценија. За њих је ово, могло би се рећи, нека врста „римејка“ 1942. у 2022. години. А најважнији задатак руске врховне команде је да сачува што више живота, што за сада успешно и чини.

НАТО СЕ УКЉУЧИО У ОПЕРАЦИЈЕ – КАО СТРАНА У СУКОБУ А могао је и Владимир Владимирович Путин, као врховни командант, да нареди „победоносне јурише“ и освајања по Украјини без обзира на жртве и цену која се плаћа, на исти начин као што то чини Зеленски са својим западним партнерима. Тада би бар пола Украјине већ било под руском контролом, али би на десетине хиљада руских живота више биле изгубљене. Могао је да, уместо 150.000 војника, на Украјину пошаље 650.000, као што су учинили Зеленски и Запад, па да направи кланицу невиђених размера. Могао је, као што Украјинци раде, да регрутује младиће и шаље их директно на фронт, уместо што се ослонио искључиво на специјалне снаге. Могао је и стратешком авијацијом да поруши (не само) центар Кијева, како то ради „војсковођа Володимир“ у Доњецку и другим проруским градовима, или као што је НАТО чинио у Београду 1999. године. Па би могао да шаље диверзанте да ликвидирају виђеније Украјинце и подмећу бомбе у цивилне квартове украјинских градова, баш као што то чине лидери у Кијеву, праћени бурним аплаузима из Брисела, Вашингтона, Лондона и других престоница „цивилизованог света“.
Охрабрени тиме што руски државни врх није све ово учинио, ипак оставивши Украјини наду да се релативно брзо опорави после окончања борбених дејстава – Запад од Кијева очекује нове ратне победе. Па да коначно падну и Доњецк и Херсон. И, наравно, Крим и Москва. Као да нико не примећује да се у свом ратном амоку НАТО готово у потпуности укључио у ратне операције, као једна од страна у сукобу. Ратни штаб алијансе израђује планове акција за украјинску војску, интензивно их обучава и снабдева свим врстама наоружања и војне опреме, а све више и више НАТО бораца се директно укључује у борбена дејства, за сада у форми плаћеника. Већ су се јасно показали и амерички плаћеници из злогласне компаније „Академи“ (бивши „Блеквотер“), а ту су и хиљаде других милитаната из западних земаља. Ако се овако настави, мало-помало, нови Стаљинград постаће реалност. То може да се спречи једино ако народ Украјине одлучи да не жели више да плаћа Западу данак у крви. Свака нова „победа“ Зеленског убрзаће њихов пут до коначне спознаје.
А да брже прогледају, и Украјини и Европи помоћи ће председник Владимир Путин који је прошле недеље на великом Источном економском форуму у Владивостоку поручио: ако наставе овим путем и помисле да могу да ограничавају цене за руске енергенте, Москва ће потпуно престати да испоручује тим земљама и нафту, и гас, и угаљ, и мазут. „Нећемо им баш ништа испоручивати ако је то супротно нашим интересима“, поручио је руски лидер, подсетивши на стари совјетски цртани филм када је лукава лисица наговорила вука да гурне реп у ледено језеро и тако „лови рибу“. Док је чекао да „загризе“, лед се стврднуо и остао је без рибе – и без репа. А лисица се смејала из прикрајка. Тако и Европа сада чека да Зеленски „улови победу“. А лед се полако стеже, и у Кијеву, и у Бриселу.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *