ЗЕЧЕВИЗИЈА – Српско-јерменска открића

Српско-јерменска сарадња у многим облицима културног повезивања, која се ослања на дугу традицију пријатељских веза два народа, манифестовала се крајем августа организовањем „Српског дана“ на Осмом међународном фестивалу документарног филма „Дрво кајсије“ у Уџану, у близини Јеревана

После успеле и веома посећене вечери српског документарца – на Осмом међународном фестивалу документарног филма „Дрво кајсије“ у Уџану, амбасадорка Србије у Јерменији Татјана Панајотовић Цветковић, иначе вишеструко заслужна за припрему овог догађаја, приредила је пријем у част српских гостију и њихових домаћина и том приликом истакла да представљање културе Србије не започиње случајно управо класичним српским документарним филмом јер он представља трајну и међународно признату вредност и најкраћи пут до још бољег разумевања два пријатељска народа. Приказана су дела Душана Макавејева Парада (1962), Печат Бране Ћеловића (1965), Уљез Крста Шканате (1965), Дан више Влатка Гилића (1972), Маљ Александра Илића (1977) и Балегари Петра Лаловића (1982), док су у другом делу вечери представљени филмови младих аутора из Србије, међу којима и остварење Маје Новаковић А сад се спушта вече (2019), који је на овогодишњем фестивалу у Уџану награђен специјалним признањем жирија. Говорећи о класичном и савременом српском документарцу, истакао сам да је сарадња Србије и Јерменије започела одмах по оснивању Републике Јерменије, пре тридесет година, приликом посете Српско-јерменског друштва Јеревану, 1991. Као резултат ове посете је у београдском Центру „Сава“ одржана репрезентативна смотра класичног и савременог јерменског филма, што је било прво самостално представљање ове кинематографије у свету. У исто време пада и заједничко откривање богате заоставштине светски познатог аутора Сергеја Параџанова, од које је настао садашњи Музеј Параџанова у Јеревану, стециште бројних посетилаца из целог света, чије је прво гостовање у Новом Саду привукло ширу пажњу и утицало на међународну промоцију овог већ класичног аутора. Коначно, Дан Јерменије на 30. Фестивалу етнолошког филма у Београду, у октобру прошле године, представио је сродни фестивал у Уџану и панораму савременог јерменског документарца, међу којима је био и филм Затворска уметност о до сада непознатом стваралаштву Параџанова у украјинском затвору седамдесетих година прошлог века, а на крају и промовисао нову књигу Писма из зоне јереванског професора и Параџановљевог пријатеља, једног од првих чланова Српско-јерменског друштва Гарегина Закојана.

ФЕСТИВАЛ НА ПУТУ СВИЛЕ Уз бројне књиге и гостовања, све то је допринело даљем зближавању два народа и њихових култура. У присној атмосфери поникао је ове године и меморандум о оснивању заједничког фестивала документарног филма, о коме се, између осталог, каже: „Будући да смо свесни огромне улоге и значаја документарног филма у данашњем визуелно презасићеном информационом простору, у циљу супротстављања потрошачкој комерцијалној филмској индустрији, као и очувања разноликости националних идентитета и културе наших народа стварањем повољних услова за међусобно разумевање и зближавање различитих и специфичних култура, ми, организатори и учесници Осмог међународног филмског фестивала ’Дрво кајсије’ у Уџану, донели смо једногласну одлуку да ујединимо своје напоре и организујемо међународни филмски фестивал non-fiction филма ’Нови пут свиле’. Структура, статут и механизми Фестивала биће разрађени приликом наредног заједничког већа представника свих страна.“ Међу иницијаторима Фестивала су, за сада, Јерменија, Србија и Иран, а позвани су да се придруже и Индија и Грузија, још две велике и богате културе и кинематографије. Манифест су потписали директор фестивала у Уџану Гарегин Закојан, директор програма у Уџану Артур Вардикјан, српски филмолог и критичар Божидар Зечевић, директор Међународног фестивала етнолошког филма у Београду Саша Срећковић, програмер документарног фестивала „Cinéma vérité“ у Техерану Леила Хосеини и Сејед Хосеин Табатаби, директор Иранског културног центра у Јеревану. Оснивачки састанак и потписивање овог документа догодили су се у прелепом и уникатном амбијенту етно-центра „Silk Road Hotel“ у центру јерменске престонице, у аутентичном амбијенту у коме се ткају ћилими и припрема традиционални домаћи хлеб „лаваш“. Свему овоме претходио је Округли сто о положају документарног филмског стваралаштва у поплави дезинформација и манипулација на великим и малим екранима данашњег света, на коме су учествовали аутори и критичари из Јерменије, Србије, Ирана, Шведске, Француске и САД.

СТАРА ЗАГОНЕТКА МОЈСИЈА ХОРЕНСКОГ Иначе, српско-јерменска културна сарадња тече разноврсним токовима, у које спадају и нека давна међусобна сазнања о пореклу и коренима два узајамно блиска народа. Издавање незаобилазне Историје Јерменије средњовековног јерменског историчара Мовсеса Хоренација (Пешић и синови, Београд, 2021), кога сматрају каменом темељцем јерменске културе и цивилизације, отворило је нова интересовања за питања дубоко урасла у нашу узајамну старину. Хоренаци је био високи интелектуалац свога доба (V век наше ере), образован на најблиставијим изворима укупног знања антике и касног Римског царства, пре свега у Александрији, затим и у Риму, Константинопољу, Едеси и другим местима и веома одговоран према основним принципима тадашње историографије (Херодот и Тукидид не беху једини његови узори), оставио је осим ове Историје још дела, међу које спада и његова Географија, о чијој се изворности још воде полемике у научној јавности. Управо у том делу налази се једно место, које упорно избегавају данашњи званични историчари критичке или нордијске школе, углавном игноришући навод који нам је, одвећ експлицитно да би био прескочен, оставио први јерменски историчар. Тај пасус односи се на старобалканско, аутохтоно становништво централног дела Хемског полуострва, где Мојсије Хоренски (словенизовано име нашег писца) још у V веку проналази Словене и то као староседеоце – дакле пет векова пре ромејског цара Константина Порфирогенита, чија нарација о досељавању Словена у VII столећу важи и данас као званична. Ево тог места: „Земља Трачана лежи источно од Далмације код Сарматије и Тракија има пет малих провинција и једну велику у којој је пет словенских родова, у чија седишта су се доселили Готи; има и брда, градова, мора и острва, а као главни град срећни Константинопољ.“

ТВРД КАМЕН У ЦИПЕЛИ Овај пасус превео је са оригинала на молбу Павла Шафарика угледни писмознанац Арсеније Антимосјан, члан Мехитаристичког реда из Беча (истог оног реда који је штампао Вуков Српски рјечник, 1818). Збиља – гром из ведра неба! – али само за заступнике Порфирогенитове (или њему приписане) теорије о сеоби Срба, тезе која није старија од X века, а према многима потиче тек од ватиканског преписа и издања истог рукописа из XVII столећа. Ако је ова вест Хоренског тачна, онда пада у воду цела упорно понављана теорија о досељавању Срба тек на позив ромејског цара Ираклија 626. године наше ере (када Византија више није поседовала те земље), о чему, уосталом, нема речи ни у једном другом извору, осим Порфирогенитовом. Она, даље, објашњава велики број српских топонима на описаном простору у писаним изворима касне антике (Србица, Чермен, Лепен, Велебит, Кавица, Велес, Лаб, Струга, Белазора, Миларека и др).
То је још више уздрмало званичну теорију о досељавању Срба, прихваћену од српске академске елите тек у XIX веку под утицајем бечко-берлинске школе, у периоду када се цела обреновићевска Србија налазила (као што је и сада случај) под јавним и тајним притисцима Запада (тада Аустроугарске, а данас њених наследница). „Порфирогенитова теорија“ заведена је силом у српским школама тек после Берлинског конгреса 1878, за време министровања Стојана Новаковића. Од тог, релативно скорог доба, „Порфирогенитова теорија“ још одолева на стакленим ногама у београдским академским и универзитетским круговима, али је све више отворених питања на које не може да пронађе одговор, нити задовољавајуће научно објашњење. Сведочанство Хоренског представља непријатан „камен у ципели“ нордијске теорије и то је разлог што се и данас игнорише, превиђа или безобзирно и једноставно – не узима у обзир. Постоје чак и покушаји да се аутентичност Хоренацијевог списа генерално оспори или протумачи накнадним уметањем (баш онако како је у новије време настајала Порфирогенитова прича). С друге стране, јерменска страна ради на свестраном научном расветљавању овог извора. У Јеревану смо, овом приликом, упознали неке од научника, који су нам указали на тврдоглаву индикцију чињеница према којој је стари јерменски извор – неоспоран!

ДУБОКА СТАРИНА СРБА НА БАЛКАНУ Пре свега, Хоренски је помно проверавао материјалну истину и ваљаност својих извора за догађаје и чињенице којима сам није био сведок, ослањајући се, у принципу, на неупитне ауторитете свог доба. Што се тиче најстарије историје Балкана у Александрији V века, поред Херодота, Птоломеја, Плинија и других класичних извора била му је на располагању доцније изгубљена Хорографија александријског географа Папуса (IV век) из које, према налазима палеографа, и потиче цитирани пасус. Ово је, посредством мехитариста, знао и Павел Јозеф Шафарик, први наш озбиљан истраживач ране словенске прошлости, који је Хоренацијевој вести поклонио пуно поверење. „Аутор извода гарантује изричито на два места да је узео своју скицу из хорографије Pappus-а, сада изгубљене, који је живео под Теодосијем Првим (379–395) у Александрији… Хоренски је поклонио посебну пажњу хорографији чувеног александријског математичара и донео у изводу на употребу арменских читалаца. Ипак ћемо се окренути ка овом запису и превода и цитираћемо његов садржај. У истом је набројано шест провинција Тракије, очито Европа, Тракија, Хемимонт, Родопи, Мезија и Скитија, чије прво оснивање пада у време Диоклецијана (284–313), што је и потврђено у доба Константина (306–337).“ Још Шафарик отворено сумња у вредност Порфирогенитове приче на основу које су нордијски, језуитски и хрватски и (нажалост) многи српски академичари створили једну лажну историју. „Ова претпоставка тешко да се слаже са стварним чињеничним стањем“, пише још 1823. Шафарик. „Пред нама се налази барем једно јасно сведочанство Мојсеја од Хорене, које овоме противречи.“
Савремена истраживања јерменских палеографа могу ускоро потврдити чињеницу до које су дошли многобројни истраживачи ране српске историје, а та је да су корени словенске старине на Балкану знатно дубљи него што рутински тврди званична наша историографија и даље у знаку германске школе, која већ читав век свесно замагљује и искривљује питање етногенезе Срба и њихове старине на Балкану из јасних, чисто политичких разлога: да бисмо оно што наши непријатељи желе мислили сами о себи. Први који је то уочио био је отац српске археологије и откривач Винче, проф. др Милоје Васић, који је још 1955. поставио питање: „Постоји ли диригована наука?“ и одмах одговорио: „Нажалост, још и данас“. Васић ту наводи да се од средине прошлог века појавила та „нордијска теорија“, која је подметнула тезу да је култура у југоисточној Европи поникла у Германији, одакле се раширила на југоисток. „Има ли лека против ове очевидне заблуде?“, питао се, даље, Васић. „Наравно да има, али је он скуп и скопчан са дугим и напорним радом. Ја сам по дужности морао овим редовима скренути пажњу само на велику празнину у нашој историјској науци која још не успева да одговори захтевима садашње међународне науке!“ Хоће ли давни јерменски записи и недавна открића у Јеревану помоћи да се испуни ова вапијућа празнина?