Зечевизија – Неке Титове жене

Шта је разлог учесталом подгревању Брозовог култа на Јавном сервису Србије? Да ли је реч о хотимичној програмској оријентацији на оживљавања „великана са људским ликом“ и „хуманом димензијом“ које је постало део неке загонетне стратегије на РТС-у?

Збиља, коме је на Јавном сервису Србије пало на памет да у ударном термину, 30. августа ове године, реемитује документарац од пре три године под насловом Титове жене у коме је Броз представљен као страстан и нежан љубавник, али и брижан отац и муж, осећајно биће од главе до пете – не зна се, али су се већ сутрадан усијале друштвене мреже. Један познати „твитераш“ рекао је тим поводом: „Тито и његове жене… па стварно… следеће Пинки је видео Тита?! Па онда Лукс, па струг на коме је радио, кувао је себи кафу ничим изазван…“ Најдаље је ипак отишао Владан Вукосављевић, који је на свом фејсбук налогу написао: „РТС, Тито, Титове жене у ударном термину… Окултна веза прегломазног, непрофесионалног и анационалног медијског мастодонта на самрти, са отровним духом некрофилског обожавања ратног злочинца и ноторне битанге непознатог порекла и стварног имена а добро познатих крвавих трагова у српској историји. РТС је јавна саблазан која изазива мучнину код сваког иоле пристојног човека.“ Необичан дискурс за недавног министра културе и информисања, али има и доста истине у овој екскламацији о очигледно хотимичном и учесталом подгревању Брозовог култа, о коме смо овде опширније писали. Ово не може бити нечији превид, већ је пре подвлачење очевидне програмске оријентације оживљавања „великана са људским ликом“ и „хуманом димензијом“ које је постало део неке загонетне стратегије на Јавном сервису Србије (Броз се поново појавио као заштитни знак документарног програма РТС-а). Тим пре што је све то прожето или пристрасношћу или прећуткивањем или неподношљивом количином манипулација у корист описаног мрцварења са већ отужним апокрифним представама, несагласним налазима историчара и уопште релевантним сазнањима о Брозовој личности и делу.

ЕРОТСКИ ПАНОПТИКУМ Да је Тито био велики женскарош и еротски пустолов већ је уврежени стереотип, с протоком женскиња најразличитијих фела кроз његов живот, од фамозних сестара Грбић, од којих је Јованка добијала нервне нападе, и једне совјетске глумице, која је своју наклоност скупо платила у годинама после 1948, до загребачке оперске диве, дискретно проткане кроз приватност комунистичког диктатора. Ауторка овог необичног филма Светлана Јанићијевић концентрисала се, међутим, на три венчане и две не (сасвим) венчане Титове жене, што је у складу са жељеном титоистичком парадигмом, као и на неколико историчара, међу којима главна места заузимају Рус Никита Бондарјов (докторирао на Брозовим „московским годинама“) и академски шоумен Јоже Пирјевец, чувени сакупљач живописних анегдота, из Трста. Ипак, није се нимало макло од стереотипа, што је остало у складу са жељом наручиоца овог апокрифа о људском лику „највећег сина наших народа и

народности“. Бондарјов је сабрао готово све чему се у Москви могло засад приступити, иако то није цела истина о Брозу, која је, из нама непознатих разлога, још недоступна. Шта Руси знају о његовом стварном идентитету, као и о правој природи његових веза, лежи тамо и даље закључано. Бондарјов је рекао све до чега је дошао о два Титова совјетска брака (с тинејџерком Полком Белоусовом, са којом је имао сина Жарка) и о збиља несрећној Луцији Бауер, младој и недужној немачкој комунисткињи, чија је језива судбина сахрањена у хотелу „Лукс“ на Тверској, уз покајнички „донос“ друга „Валтера“ НКВД-у, у коме се вади да није био „довољно будан“ са овом шпијунком Гестапоа. Ту Бондарјов није издржао: „Валтере, Валтере, како си могао? Оцрнио си вољену жену да би сачувао сопствену кожу. Сањаш ли је још?“
Уосталом, Тито је идентично поступио према сваком свом земљаку о коме је Лубјанка тражила „карактеристику“, укључујући и свог најближег друга Владимира Ћопића, похрваћеног франковца-комунисту, који га је, до краја живота, задојио србофобијом. Десило се то оне кошмарне ноћи када је „потпуно оседео“ пред својим НКВД инструктором, Бугарином Караивановом. То су биле Титове речи, неопрезно изговорене пред несуђеним својим првим званичним биографом, америчким левичаром Лујем Адамичем, од кога је Дедијер преузео већину грађе за своју биографију. Адамич, пореклом Словенац из Долењске, а у души чисти Американац, склон независном приступу и чињеницама, није хтео да пристане на „штрихове“ које му је тражио Тито и цео рукопис о њему је дошао под ембарго, да би касније био стављен на располагање Дедијеру, који је тада био толико кооперативан да до краја живота није престао да објављује нове „прилоге за Титову биографију“ не би ли се некако опрао од штимовања једног сасвим другачијег живота од оног, који је, под Брозовим диктатом, описао.
Други један Словенац, Јоже Пирјевец испоставио се тек у наше време као водећи брозолог. И у овом филму гледамо и слушамо овог консиљереа од Сан Ђуста како нам проповеда истрошене и подгрејане анегдоте из кардељевских кулоара као вајну историографију, трудећи се да увек испадне духовит, чак жовијалан и „телевизичан“. Има, међутим, код Пирјевца и озбиљних историјских прозревања као што су она о штетном утицају обе Српкиње у Брозовом животу, Даворјанке Пауновић и Јованке Будисављевић, обе „хистеричне и параноичне“ и уопште прогањане егоманијом (као и сви Срби), а благотворном дејству културне и европеизоване Словенке Херте Хас на маршалову личност. „Нажалост, она није остала уз Тита“, јадикује Пирјевец, иначе би судбина Југославије могла изгледати сасвим другачије, по прилици асиметрично, у духу Europa zdejle, какав је одувек био словеначки пут. И то све на основу рекла-казала аброва, које је Пирјевец слушао и бележио по кухињама негдашње резиденције принца Павла.

ЖЕНА СЕЉАЧКОГ ИЗГЛЕДА И МАЛИ МУШКАРАЦ С ВЕЛИКИМ СТОМАКОМ Испливали су, однекуд, и холивудски аброви. Поводом Титових жена огласила се и „Блицова“ Жена с рециклираним интервјуом Ричарда Бартона, одавно датом неком америчком листићу за картон вискија. „Мадам Броз дочекала нас је у вили. Крупна жена врло сељачког изгледа, крајње шармантна са разорним осмехом и мали мушкарац са великим стомаком… Да није, заправо, Елизабет Тејлор одушевљена снагом и славом свега тога, дао бих све од себе да прекинем и побегнем, тако је огроман напор отрпети досаду, посебно бескрајне преведене разговоре“, казује тамо Бартон. „И Тито и мадам Броз причају дуге приче, за којих не допуштају да их преводиоци прекидају, па након што последњи заврши, човеку је сасвим свеједно о чему се говори.“ Овакву Бартонову мрзовољу према Брозовима лист објашњава изненадном симпатијом најлепше глумице Холивуда према маршаловом абдомену, што је подстакло Бартонову наводну љубомору, „јер је Елизабет Тејлор уживала у Титовом друштву. Њој је Јосип Броз био забаван, светски човек лепих манира, а Тито херојски лик. Своју је наклоност, могуће је, истицала и претерано, како би Бартона направила љубоморним. Обоје су били болесно љубоморни док су били заједно. На крају је Ричард Бартон признао како Тито и није баш сасвим досадни безвезњак“. Зближила их је узајамна склоност ка вискију, коју им је усадио заједнички идол Винстон Черчил. У време снимања Сутјеске Бартон је од раног јутра пио литар-два вискија дневно, па је већ око подне тешко могао да стоји на ногама. Док смо радили на његовој биографији, Бата Живојиновић ми је причао да је било врло тешко снимати с Бартоном због његовог свакодневног опијања: „Што урадиш с њим до подне – урадиш, јер око дванаест је већ био неупотребљив. Често сам морао да га носим по кадру. Појма није имао шта треба да ради.“ Отуд ваљда и она фамозна анегдота о Титовој опаски приликом посете снимању филма Сутјеска, када је, угледавши Бартона како трештен бауља по објекту, сасвим озбиљно добацио: „Па богаму, нисам ваљда био толико пијан на Сутјесци.“

БЕЗ МЕРЕ, УКУСА И СМИСЛА Очигледно је да Јавни сервис Србије упорно истрајава на ритуалном понављању стереотипа о Титу као митском хероју коме ништа људско није било страно. По ко зна који пут гледамо хорске рефрене без трунке мере, укуса и смисла, који се ни у чему не разликују од идеолошког испирања мозга, чега смо се наситили за Титовог живота. Као да је време стало 1980. и као да нашим духовним обзорјем и даље влада најцрњи вид титоистичке пропаганде стваран и дотериван готово пет деценија. Без мере – јер Броза узноси и слави у одсуству сваке критичке концепције, естетске организације, сразмере, равнотеже и појма о целини. Без укуса – пошто то чини неуко, неодмерено, сирово, простим гомилањем и претрпавањем речи и слика, управо у духу дефиниције кича, коју је дао Абрам Мол. Без смисла – зато што се не види ниједан разлог за ову идолатрију после четири деценије, које смо имали на располагању да о његовој владавини трезвено размислимо.
Управо та упадљива и потпуна неисторичност главни је узрок што се контекст и овде своди на идолопоклонство. Уместо пресека једне епохе, за шта су не само наша историја него и уметност нудили савршен материјал (сетимо се само овде поменутог Бате Живојиновића у филму Лепа села лепо горе и његовог антологијског дубоко проживљеног монолога о Старом), стално слушамо одјеке миракула Ивана Ивањија, Титовог тумача и жреца: „Кад иде Тито, пред њим се, као пред Мојсијем, раствара Црвено море.“ Влада и даље потпуно ћутање о масовним злочинима чији је Броз био виновник (др Срђан Цветковић сматра да се ради о од шездесет до седамдесет хиљада жртава), о полувековном систематском комадању српске земље и народа, чак и о крвавом распаду државе, коју је сам створио. Просто осећамо како се лавина историје сручује и на ову слабоумну шарену лажу и носи је бестрага. Али то је судбина сваке кривотворине. Истину потврђује њена очита лаж, као што се и овде догодило.