ЗАВРТАЊЕ РУКЕ УЗ ДИПЛОМАТСКИ ОСМЕХ

Изградња пријатељских међудржавних односа на амерички начин

Напади на Србију са Запада постали су посредни и перфидни, а све треба да изгледа као да нам помажу!

У току је ко зна који по реду покушај нашег државног врха да се успоставе пријатељски односи са САД, и што је посебно интересантно, овога пута то је више на иницијативу америчке дипломатије. За дивно чудо, ту идеју промовише Кристофер Хил, стари каријерни дипломата, добро познат Србима по својој улози у српским страдањима за време НАТО агресије. С Габријелом Ескобаром, изаслаником америчког председника Бајдена за Балкан, постао је главна фигура спречавања сукоба на КиМ, јер дипломатска пракса показује да то само они могу. Политичка и свака друга немоћ европских посредника за преговоре Београда и Приштине у Бриселу постала је толико невероватна да многи мисле да је саставни део свеопште монтаже, како би се решење проблема препустило у најјаче руке, америчке. И они који немају појма о дипломатији знају изреку: „Када дипломата каже ’не’, онда то више није дипломата“, а Лајчак и Борељ отворено кажу да не могу натерати Куртија да поштује Бриселски споразум. Као да им није стало до свог угледа, што значи да је у питању договор и јасна порука коју су сви разумели, да то може само Америка. Што ће рећи, Курти је америчко страшило за Србе, и само они држе конце којима се он покреће на сцени или се „враћа у кутију“.

[restrict]

Ту истину схвата и наш државни врх и користи све дипломатске вештине како би одобровољио Американце да обуздају Куртија. Наравно да бисмо ми волели пријатељство са америчким народом, али на равноправним основама. Нажалост, америчко схватање пријатељства је сасвим другачије. Без обзира што је томе дошао крај, дугогодишња улога једине светске силе у униполарном свету код њих је произвела многе деформације, па тако и у погледу на пријатељство. Ескобар и Хил су своју важну улогу решавања српских проблема, па тако и успостављања пријатељских односа са Србијом, спремно дочекали, али је спроводе тако да више личи на нову специјалну операцију промене стратешког курса Србије. Све личи на њихов устаљени клише: најпре проблеме преко својих послушника тајно сами иницирају, а онда се појаве као једини могући посредници, састављачи споразума и резолуција које касније могу да тумаче како хоће и како њима одговара. Наравно, само они могу да „контролишу“ спровођење споразума које је редовно једнострано – једна страна мора да уради све што је договорено, а друга не мора ништа, јер то није у интересу САД. Има ту само један проблем, све смо то већ гледали много пута и на тај камен се више не можемо спотаћи. Зато није чудо да је и нови покушај већ у старту осуђен на пропаст, због препотентности и недостатка елементарног дипломатског бонтона. Док говоре о добрим намерама, одаје их дрскост која провејава из скоро сваке њихове изјаве, оне крајње неприхватљиве – „Србија мора“, и мало блаже – „Србија треба“. Тако се унапред види да они на успостављање пријатељских односа гледају као на потчињавање Србије (као што су потчињени и сви њихови остали „пријатељи“). Значи, и даље не разумеју традицију српског отпора великим силама, и да у Србији, без обзира што су Американци, не могу бити ни наредбодавци ни саветници, него само дипломате као и сви други.
Тако амбасадор Хил, на пример, каже: „Србија мора да се окрене Западу због своје деце. Многи млади из ње одлазе на Запад, не на Исток. Волео бих да Србија једнога дана донесе одлуку о прикључењу у НАТО. Београд треба да се прикључи санкцијама против Русије због сукоба у Украјини.“ Уз осмех, који више личи на подсмех, дрско нам у нашој земљи „саветује“ да „треба да нормализујемо односе са Косовом, уз међусобно признање“. Помало је и љут што мора да нам упорно сугерише да прекинемо све везе с Русијом и Кином, и чуди се како ми не видимо да је то у нашем интересу. Слично се понаша и Ескобар, када све позитивно и прихватљиво што је изјавио у погледу америчко-српских односа, помножи с нулом и изјави: „Мислим да морамо да заборавимо наратив да је Косово Србија и да пређемо на наратив да су Косово и Србија заправо Европа.“ За њега је оно што је за Србе „срце Србије“ само наратив. И да буде сасвим јасан, он додаје: „На крају ћете имати добре односе са Косовом“, што треба да схватимо као његову велику услугу Србији. Има ли у америчком прилазу нашем пријатељству нешто нејасно? Порука је сасвим јасна – бићемо пријатељи ако испуните оно што вас нисмо могли натерати ни ратом, ни специјалним ратом. Члан истог америчког дипломатског тима, лажни амбасадор у лажној држави Косово, потпуно разјашњава њихов план и актуелне дипломатске напоре: „Слобода кретања, па међусобно признање Србије и Косова. Слобода кретања је од суштинског значаја за коначни споразум о међусобном признању.“ Значи, ово што сада раде је само механизам за остварење њиховог и Куртијевог коначног циља. Као што је речено, препознатљив клише, у смислу – треба да испуните све што од вас тражимо, и добићете мир, везаћемо нашег пулена.

ИМА ЛИ КУРТИ СТРАТЕГИЈУ? Већ дуже време се покушава одгонетнути ко стварно стоји иза насилног понашања Аљбина Куртија. „Осумњичене“ су земље Квинте, али и ту има дилема, јер се због прљавих тајних игара ватром, споља чини да једни потпаљују а други смирују. Сада се чини да потпаљују Британци и Немци, а да Американци гасе, али немојте да се зачудите ако већ сутра провалимо да је ствар обрнута. Та сумња лута од једне до друге велике западне силе, а не треба заборавити да је ту и Турска. Сви у руци коју видите држе маслинову гранчицу, а у другој, иза леђа, упаљач. Коме ту веровати, ако знамо да су америчке и британске тајне службе толико повезане и усклађене по свом деловању, да је тешко прихватити да у било којој регији света делују супротно? Најбоље је не веровати никоме. Или, да се, ако већ морамо, а морамо, и ми мало претварамо и правимо наивни, као да ништа не разумемо, и да верујемо у њихове добре намере. Ако им кажемо да нам је све јасно, то би их могло озбиљно наљутити и страшило против Срба ће опет бити на сцени.
Курти од првог дана сукоба у Украјини покушава да представи Србију као опасност по мир на Балкану, као продужену руку Русије, а председника Вучића као „малог Путина“, и на основу тога инсистира да велике западне силе бар део негативног набоја који је усмерен према Русији окрену према Србији. Он никада није споменуо речи „мир“ и „стабилност“, и док прети ратом и својом паравојском коју Квинта и даље упорно наоружава, он успева да представи Србију као општу опасност по регион. Налази поводе за агресију који заиста могу испровоцирати оружану реакцију Србије – ако буде новог погрома или егзодуса Срба с КиМ. Ко га је то научио? Знамо да он сам свега тога не може да се сети, а камоли да одлучује о рату и миру на Балкану. Да ли су га то научили Хрвати, да ли Бошњаци или Црногорци, који такође свим силама кидишу на Србе и Србију и прихватају исту мантру о „малим Русима“ на Балкану које треба дисциплиновати и покорити? Или их је, што је заиста логично, све заједно обучио и усмерио центар за вођење хибридног рата против Србије који заиста постоји.
Сви они у овом судару НАТО-а и Русије преко Украјине виде историјску шансу да заокруже своје стратешке циљеве, о којима у нормалним околностима могу само да сањају. Њихови циљеви су без изузетка на штету Срба и Србије, а велики проблем је што је Србија ојачала и војно и економски, па рачунају да је једино велике западне силе могу сломити и поново учинити неспособном да се брани. Другим речима, покушавају да употребе НАТО армаду за остварење својих циљева, али то им сигурно неће успети јер она не постоји да испуњава њихове жеље, него стратешке циљеве великих западних сила. Резервна варијанта је да колико-толико својих циљева уграде у планове НАТО-а за Балкан, и зато звоне на сва звона и кукњавом привлаче пажњу како би већ постојеће планове алијансе кориговали у своју корист. Са стране, рекло би се да игру воде Курти и његова парадржава и да све зависи од тога да ли ће својом паравојском кренути на Србе отворено, у одлучујућу акцију елиминације и етничког чишћења, а опет, свакоме је јасно да он не може о томе одлучивати ни у сновима, а камоли у реалности. Зна се ко су господари рата и мира у свету, па тако и на Балкану, а и они се праве да тешком муком обуздавају Куртија и да је велико питање да ли ће у томе успети. Или, успеће ако Србија попусти и испуни њихове захтеве који су већ свима познати.

НОВИ РАТ НА КиМ ВИСИ КАО ДАМОКЛОВ МАЧ Куртију је јасно (и да ли само Куртију) да директан пут према државности „Косова“ не постоји. Директан пут води само преко УН и преко Србије. У УН је као непремостива препрека вето Русије, а Србија неће признати „Косово“ ни под огромним притисцима наших нових „пријатеља“ са Запада. Значи, јасно му је да мора трагати за заобилазним путем, без обзира како он тежак и опасан био, а очито да га на тај неизвестан пут терају они које не интересују будуће албанске и српске жртве, као што их сада не интересују украјинске и руске. Рачунају да је тај заобилазни пут етничко чишћење Срба са КиМ, и да се етничко чишћење „малих Руса“ с било којег дела Балкана потпуно уклапа у планове НАТО-а о елиминације „руског малигног утицаја“.
У којој фази је био план агресије Куртијеве паравојске на голоруке Србе на КиМ и о каквим се драстичним акцијама ради, најбоље говоре спискови за ликвидацију водећих Срба у српским срединама. Лажирано оправдање за оружани упад на север Косова редовно је наводна борба против организованог криминала. Ликвидације типованих Срба извршили би с дистанце, снајпером, или подметањем експлозива под аутомобиле, и све приказали као међусобни обрачун српских криминалних босова. Када су наше обавештајно-безбедносне службе разоткриле тај прљави план, од њега се није одустало, него су само ангажовани други извршиоци. Одједном су се на северу појавили Чечени Ахмеда Закајева, терористе и злочинца који је побегао у Лондон, и некакви Черкези. Већ адреса становања Закајева и азил који је тамо добио, као и његово ангажовање у сукобу у Украјини, сугеришу нам која велика обавештајна служба зна за приштинске терористичке планове.
Шта је у овом тренутку најопасније за Србију, а што наши „пријатељи“ и самопрокламовани посредници користе за уцене и претње? Тај Дамоклов мач је реална претња да Србија преко ноћи може бити увучена у прокси рат с НАТО-ом. Имају дежурног иницијатора чија би паравојска врло брзо била ојачана „добровољцима“ с Балкана, а ако треба из целог света. Наоружавање, обука, логистика сваке врсте, па и обавештајна, већ је у току. Наравно, ни директно уплитање НАТО-а није искључено под оправдањем заштите КФОР-а. Зато чак ни сада нико од њих не приказује Куртија као иницијатора сукоба. Јер ако циљеве не постигну тајном и јавном дипломатијом, под претњама које висе у ваздуху, само је питање времена када ће поново извући Куртија из кутије и наставити тамо где су стали. Зашто би се иначе у пуном замаху проналажења компромисног и мирног решења интересовали за нашу војску и тражили да њихови војни аташеи посете наше две касарне, баш оне које су близу КиМ, у Рашки и Новом Пазару.
Међутим, није све баш тако црно као што изгледа, јер су видели нашу крајњу одлучност о питању заштите српског народа на КиМ и српске територије коју покушавају да нам отму. Та решеност без трунке колебања је јак фактор одвраћања од новог војног насртаја на Србе и Србију. На сцени је, рекло би се, последњи покушај да нас победе без борбе. Председник Француске Емануел Макрон и немачки канцелар Олаф Шолц послали су председнику Вучићу писмо у коме траже „да покаже велику храброст и донесе тешке одлуке“, као да ми не знамо шта то подразумева. Зашто они не покажу храброст и признају да је КиМ саставни део Србије? Зашто они не виде да је храброст оно што председник Вучић чини – штити свој народ и територијалну целовитост Србије. Верујемо да њихова дефиниција храбрости није примерена Србији и надамо се да великим западним силама не треба још једно ратно жариште у Европи.

[/restrict]