Усташтво и трагично српско државно повезивање с Хрватима (1. део)

Шта подразумевамо под усташком идеологијом? По језику, ставовима, идејама, пракси, то је политика искључиве, шовинистичке одбране хрватских националних интереса у коју је укључен антисрпски елемент. Управо наглашено антисрпство је оно што ову хрватску идеологију разликује од других

Присталице усташке идеологије су на различите начине испољавале оданост антисрпском хрватству. Неки су писали шовинистичке текстове против Срба, други су потискивали Србе из хрватских институција, трећи су радили на асимилацији Срба, четврти су их излагали вербалним увредама уз физичке нападе, а најкрволочнији су они из Јасеновца и других стратишта у НДХ. Дакле, усташка идеологија је непријатељска политичка мисао Хрвата према Србима која се остваривала вербалним и оружаним средствима са циљем да се они уклоне (или дискриминишу) са простора на коме су вековима живели. И не само то; одликују је лаж, мегаломанија и грандоманија (Немањићи су Хрвати, БиХ је Хрватска, српски геноцид над Хрватима). Антиусташка хрватска политика националних интереса, а немогуће је да такве нема међу Хрватима, може се одредити као толеранција и уважавање српских права и интереса, дакле хрватска идеологија без дискриминације Срба или неке друге нације. То би могла да буде разлика између усташке и неусташке хрватске идеологије и политике. Усташка идеологија једна је од оних (комунистичка, нацистичка, фашистичка) против које се српски народ борио у новијој историји. Како се рађала усташка свест у хрватској нацији? Како се догодило да после 1918. она постане водећа идеологија хрватске политике? Погледајмо, у скици дату, политичку ситуацију Хрвата и Срба у 19. веку у Аустроугарској монархији и Србији.
Срби и Хрвати у Аустроугарској монархији Почетком 19. века области Хрватске, Далмације и Славоније су под влашћу Аустрије и Мађара. Људевит Гај, немачког порекла, предводи илирски покрет под којим је подразумевао културно и језичко повезивање Јужних Словена. Хрвати после Аустроугарске нагодбе 1867. стичу аутономију, сабор и бана под влашћу Мађарске. Далмација је под Аустријом. Срби су насељени од 14. века на подручју Војне крајине. Српска православна црква чува манастире старе шест векова, шири српску културу и просвету; Крупа (1317), Крка (1350), Драговић (1395), који постају духовна средишта, културни центри и национална окупљања српског народа у Далмацији. Црква се одупире католичењу Срба, али не може да спречи прелазак неких православаца у католике. У политичком животу Монархије Срби оснивају Српску самосталну странку 1881. године. Крајем 18. и почетком 19. века у Хрватској стварају архимандрит Герасим Зелић, географ Павле Соларић, филолог Сава Мркаљ, епископ Никодим Милаш и други Срби.

[restrict]

У хрватском становништву, политичко мишљење и понашање обликују католичка црква, мађаризација, антисрпска политика и хрватско-српска коалиција (Василије Крестић, Српско-хрватски односи и југословенска идеја у другој половини 19. века, Нова књига, 1988). Из данашње перспективе далеко је важније осветљавање хрватске мржње према Србима, тим више јер је југословенско-српска историографија необично велику пажњу посвећивала пројугословенским хрватским личностима и странкама него антисрпским и антијугословенским. У другој половини 19. века тројица најистакнутијих србофоба су Анте Старчевић, Јосип Франк и Иво Пилар.
Анте Старчевић (1823–1896) је отац усташке идеологије и покрета. Родитељи су му били покатоличени Срби. Правник, политичар, публициста, са Еугеном Кватерником оснивач Странке права. Анте Старчевић је Србе звао различитим погрдним именима, ширио је патолошку мржњу према Србима. „Славосрби су сужињска пасмина, скот гнуснији од икојег другог.“ С једне стране, Срби нису Словени, они су смеће и „нечиста пасмина“, а с друге стране, највеће српске средњовековне јунаке Старчевић претвара у Хрвате. Тако Стефан Душан је траг хрватске династије Немањића, Милош Обилић је Хрват. На Балкану живи само један народ – хрватски. Поред кипеће мржње он је предлагао и решење да „та пасмина треба да буде из народа истребљена“. Старчевић је зачетник хрватског шовинизма и први је помињао истребљење Срба као решење српског питања у Хрватској. Он је утемељитељ усташког покрета који ће његова папирна решења преточити у десетине јама и јасеновачку кланицу.
Јосип Франк (1844–1911) је велики присталица Анте Старчевића и велики мрзитељ Срба. По рођењу је био Јеврејин, а касније се покатоличио. Матерњи језик му је био немачки. Рушилачке демонстрације у Загребу против Срба 1902. организовао је управо он. У Сабору је похвалио изгреднике да су починили заслужно дело за Хрватску. Он није крио да је у првим редовима учествовала његова Чиста странка права. Франковци од 1890. воде борбу против Срба. Јосип Франк је, по тврђењу Ивана Рибара, заједно са високим војним круговима у Бечу, склопио споразум по коме би у случају сукоба са Србијом, након анексије Босне и Херцеговине, требало масакрирати и протерати Србе из Хрватске.
Иво Пилар (1874–1933) је име које носи Институт друштвених наука у Загребу. А то је био човек са два јавна лица, писао је научне и политичке текстове о хрватској грандоманији. У Краљевини Југославији писао је научне текстове (на пример „Борба за вријдноте свога Ја“) а под псеудонимом Зидланд на немачком језику србофобне текстове (књига Југословенско питање). Пилар је под лажним именом писао да је Босна и Херцеговина „вајкадашња хрватска земља“. А за православни народ у БиХ да су некадашњи католици. Тако се у хрватској антисрпској политици један век протежу грандоманија, мегаломанија и лаж: династија Немањића је „хрватска династија“, БиХ је „света хрватска земља“ и све до Стјепана Лозе који 2022. године пише да су Срби у време усташке државе починили геноцид над Хрватима од 1941. до 1945.
Старчевић, Франк, Пилар пишу србофобне текстове, пишу о „повјесним границама“ и „етничком повјесном простору“ у време када су под аустроугарском државом изложени мађаризацији. Без државе девет векова пишу о „повјесним границама“! Хрватска политика склапа политичке споразуме с другим владама а онда се буни против њих, води парнице, прихвата мађарског краља за свог краља па се онда бори против, Хрвати траже Хабзбурга за господара па се буне. Тако траже савез са Србима за Југославију а онда се буне и ратују против Југославије.
Усташка политичка струја на простору Аустроугарске монархије имала је свог опонента у хрватско-српским савезима. Почетком 20. века на неусташкој страни се ствара хрватско-српска коалиција 1905. године. Браћа Радић оснивају ХСС 1904. са тежњом стварања хрватско-српског савеза.
Ситуација Срба у 19. веку „У ближој прошлости нашег народа, током 19. века нигде и ништа се не може упоредити са горким и трагичним радом српства“, пише Црњански 1934. и додаје „српство је радило на свом васкрсу истрајно, печалбарски, пуно идеализма и строгог морала… да српство спасу, окупе и сједине“. Српски народ је настањен на широком простору Балкана, под различитим страним владарима. У раздобљу србијанских борби за ослобођење и уједињење, Срби у другим деловима балканског простора боре се против османлијске власти. У 19. веку у Босни и Херцеговини живе са муслиманима и католицима под окупацијом Османске империје. Срби дижу херцеговачки устанак 1875. Источна криза се решава на Берлинском конгресу 1878. када БиХ постаје протекторат Аустроугарске са гувернером Бењамином Калајем који води антисрпску политику и покушава да створи босанску нацију.
Област Косова и Метохије је више векова под Османским царством (1455–1912). Тежак положај Срба решавао се сеобама. Прва велика сеоба 1690. и Друга велика сеоба 1739. биле су заправо исељавање српског становништва са Косова и пресељење у Шумадију и Војводину (Угарску). Процес исламизације Срба (мање) и Албанаца (више) траје до краја 19. века. Највеће насиље Албанца над Србима забележено је после Берлинског конгреса, од 1878. до 1912. године.
У Србији, у Шумадији почетком 19. века дижу се буне и устанци против османлијске власти. Први српски устанак 1804. покреће Карађорђе Петровић. Други српски устанак с Милошем Обреновићем на челу доводи до стварања кнежевине; кнез Михаило ослобађа српске градове од османлијске власти; 1878. Србија је призната као независна држава а 1882. постаје краљевина са краљем Миланом. А још далеке 1835. у Крагујевцу усваја Сретењски устав. Некако у исто време Срби у Војводини стварају Српску Војводину 1848. године у Аустријском царству.
Дакле, у раздобљу о коме је реч видимо две суштински различите националне и политичке историјске ситуације. Хрвати, Далматинци и Славонци живе под Аустријском монархијом и Мађарима; стварају илиризам као покрет који би их зближио са Јужним Словенима. Хрвати преговарају са Мађарима и Хабзбурговцима око својих права. У исто време Срби под Османлијама дижу устанке против Турака од 1804. и стварају своју државу; гину у борбама за слободу и уједињење. У раздобљу српског васкрса своје државе, у хрватском становништву Хабзбуршке монархије политички се организују два крила – антисрпски (шовинистички, старчевићевски) и хрватско-српски савез (браћа Радић). Дакле, на српској страни оружане и дипломатске борбе за слободу, права и државу (без икаквог помињања Хрвата), а на другој хрватској усташки покрет у Црно-жутој монархији бљује мржњу на Србе у Монархији. Запамтимо ову чињеницу!

[/restrict]

У следећем броју: Срби, Хрвати, југословенство