Успомене на ратног друга

Генерал Божидар Делић (1956–2022)

Пише Милош Ђошан, генерал

Живот овог војника и хероја био је саткан од борбе. Ни детињство, ни старост није провео у миру. Увек се борио за своје: за своје парче асфалта у Ђаковици, за свој народ у Републици Српској и на Косову и Метохији, за истину и правду сведочећи у Хашком трибуналу, борио се за права бораца, инвалида и породица погинулих, за откривање споменика својим борцима…

Оде наш Божо – попут шапата протутњало је поред мене у тренутку док је спикер читао саопштење Централне московске болнице о смрти генерала Божидара Делића, ратног команданта херојске 549. моторизоване бригаде, легендарног Приштинског корпуса и народног посланика у Скупштини Србије!
Искрено, вест ме није изненадила, али јој се ипак нисам надао.
Живот генерала Божидара Делића саткан је од борбе. Ни детињство, ни старост није провео у миру. Увек се борио за своје: за своје парче асфалта у Ђаковици, за свој народ у Републици Српској и на Косову и Метохији, за истину и правду сведочећи у Хашком трибуналу, борио се за права бораца, инвалида и породица погинулих, за откривање споменика својим борцима. Уз све то, борио се са опаком болешћу за свој живот. Већину битака је добио. Једну је изгубио. Изгубио је битку, коју сви на крају изгубе.
Када оде онај ко је цели живот, или у једном његовом периоду, обележио време, причајући о њему, ризикујемо да склизнемо у патетичност. Плашећи се управо тога, настојао сам да као његов ратни друг, саборац и пријатељ кажем оно што знам, а и други треба да знају, јер је он то заслужио.
Генерал Божидар Делић и ја били смо у исто време команданти бригада у легендарном Приштинском корпусу, славне Треће армије. Он је био командант 549. моторизоване бригаде у царском граду Призрену, а ја командант 52. артиљеријско-ракетне бригаде ПВО, у Ђаковици, месту Божиног рођења, школовања и одрастања. Тако су нам се судбине укрстиле а ратни дани постали незаборавни. Били смо ратни другови, а само се ратне љубави могу мерити с ратним другарством.
Ни једном од нас ово није био ни први ни последњи гарнизон у служби. Након завршетка Војне академије копнене војске Божо је службовао у Билећи, Призрену, Лесковцу и Београду, а ја у Карловцу, Церкљу, Београду, Приштини, Книну, Бањалуци, Ђаковици и Нишу.
Када би се на тренутак срели у Ђаковици, Призрену, или на превоју Дуље, Божо ми је знао рећи: „Милоше, пази ми породицу! Стари су и немоћни. Пошаљи неког старешину да се нађу у близини. Шиптари су сада кивни на њих због мене!“ Зона одговорности његове бригаде била је велика, а моје је било небо над Косовом и Метохијом. Због тога смо се ретко сретали у Ђаковици, где је Божо завршио основну школу и гимназију. Већ тада је окусио борбу са Шиптарима, па је знао њихову нарав. Родитељи су живели на скромном сеоском имању у месту Петровац код Ђаковице. Иако у центру његове зоне одговорности, Божо их је ретко посећивао. Делили су судбину осталих Срба на Косову и Метохији. Док је наша војска била у близини, и они су били колико-толико безбедни.
Командујући својом 549. бригадом, у оквиру јасних наређења, налазио је начин за личну иницијативу, да добијени задатак изврши с најмање жртава, водећи рачуна о сваком појединцу и свима заједно. Због тога је био омиљен међу потчињеним и високоуважаван код претпостављених. У свакој ситуацији имао је разумевање за бриге и проблеме војника у рову или на осматрачници, посвећивао им се са истим жаром као задатку добијеном од претпостављеног команданта. Знао је у општем наћи посебно и у појединачном не занемарити опште.

* * *
Божо и ја смо били заједно на месту где се бој водио, па би било праведно да говоримо највише о том времену, времену борбе против шиптарских терориста и против НАТО агресора, где је Божо са својом јединицом био један од стубова одбране Косова и Метохије. Несумњиво је да ће се о тој борби дуго причати, а он као командант сасвим извесно бити саставни део наше историје.
Када је потписан Војнотехнички споразум, утихнуле бомбе и ракете са НАТО-ових авиона и заћутали рафали из аутомата шиптарских терориста, за разлику од многих, није утихнула и Божина борба. Може се рећи да је тада почињала. Сматрао је да су команданти и након формалног завршетка рата и престанка активне службе и даље одговорни за своје бивше потчињене. И даље су нам се обраћали за помоћ наши борци или породице наших погинулих другова. Скромни као увек, од нас су, као у крајњем надању, често са стидом и некаквом кривицом тражили помоћ, како би савладали препреку коју је пред њих поставио неки чиновник или како би добили оно што им следује и што им је морало бити понуђено. Та немоћ да им помогнемо била нам је тежа него ратна, када смо се за помоћ и савет обраћали својим претпостављеним. У команданту Приштинског корпуса, генералу Владимиру Лазаревићу и команданту Треће армије генералу Небојши Павковићу, имали смо велику помоћ и сигуран заклон. Овај пут нисмо имали изнад себе никога у кога бисмо могли упрти поглед. Ономе ко нам је некада помагао, сада је требала нашу помоћ, а од оних од којих би се помоћ очекивала, сада смо се морали чувати. Они су сада помагали другима.

* * *
„Милоше, ми који смо преживели рат на Косову и Метохији, нисмо завршили посао. Више нису у питању наши животи, они ће ићи путем који Господ одреди. Колико ће ко поживети, није на нама. Ми, команданти имамо три велика задатка. Да никада не заборавимо своје пале борце, њихове породице и рањене другове, да у својим наступима ширимо уверење о неминовности нашег повратка и да бринемо о нашим славним командантима, који су све време бринули о нама, а сада су неправедно заточени. Због тога морамо све учинити да им олакшамо затворске дане и да храбро сведочимо о тој борби!“ Због тога је, с великом упорношћу, окупио своје колеге из првих редова да пред Хашким трибуналом сведочимо о нашој борби, у време када смо се лако могли и ми наћи у Хагу по истом принципу као и наши славни команданти. Нисмо били ни више ни мање од њих одговорни за стање на Косову и Метохији. Сама чињеница да смо им увелико помрсили рачуне и спречили крајње намере, за њих је био довољан разлог. Наше тадашње власти не би се због тога потресле.
Божина одлучност којом је наступао у Хашком трибуналу охрабрила је многе борце да се пријаве као сведоци одбране. Као што је Христ рекао апостолима, тако је Слободан Милошевић говорио нама, својим сведоцима. „Генерале, говорите истину и то ће бити сасвим довољно! Генерал Божо Делић, који је сведочио пре вас, својим убедљивим сведочењем оспорио је многе тачке ове лажне оптужнице!“– рекао ми је Слободан Милошевић приликом првог сусрета у Хашком трибуналу (види М. Ђошан „Од НАТО агресије до Хашког трибунала“, 2010). Остао је упамћен начин на који је Божидар Делић, као сведок одбране, компромитовао сведока оптужбе Педија Ешдауна, доказујући да он, иако лорд, није могао кроз брдо видети и сведочити о измишљеним злочинима, и да лаже пред судом. Била је то нимало лака борба. Против себе смо имали непријатељски расположено тужилаштво у Хагу, а ни домаћи судови нису били бољи. У време када су странци нашом руком писали оптужнице против нас и нашом руком уништавали нашу борбену технику, сваки патриотски поступак био је сумњив и подложан казни. Уништити људе, борбена средства и истину о тој борби био је крајњи циљ оних који су некако убрзо по нашем повлачењу с Косова и Метохије засели у наше канцеларије.

* * *
Чврсто убеђен у исправност својих поступака, храбар и одлучан у намери, Божо је био главни иницијатор и организатор да свог врховног команданта, жртву Хашког трибунала Слободана Милошевића, испратимо како доликује, уз војне почасти које му припадају и које је заслужио. Тако смо као народ колико-толико спрали срамоту са себе. Испред улаза у Народну скупштину, пред претрпаним тргом, на почасној стражи смењивали су се значајни људи, интелектуалци и уметници из земље и иностранства, али генерали у свечаним униформама који су стајали поред одра том испраћају дали су обележје сахране уз војне почасти. Милосав Панџић, једини активни официр, потпуковник који је у униформи одао пошту мртвом Слободану Милошевићу, потезом пера пензионисан је у року од једнога дана. Посмртну колону на пола пута за Пожаревац сустигла је вест да се покреће поступак да нас, генерале који смо били у почасној стражи, још једном и још строже пензионишу, да нам одузму пензије, одликовања и униформе. При томе је упамћен Божин говор, који је у виду рапорта свом врховном команданту изрекао на главном тргу у Пожаревцу. Једино почасне паљбе није било, јер ми више нисмо командовали војском. Сада су њом, кроз уста наших генерала, командовали туђи официри. Време које је после тога наступило показало је колико смо били у праву.
У Божиној глави стално је била брига о рањеницима и породицама погинулих. Није се мирио са чињеницом да је однос према борцима, који су спремно положили свој живот или који су дали делове тела у тој борби, толико понижавајући. Случај Благоја из Куршумлије из његове бригаде увек га је додатно растужио (види М. Ђошан: „Курир са Свете Горе“, 2021). Због свог одлучног става, често је био мета вербалних напада цивилног друштва и невладиних организација, чему он није придавао значај.
Верујући да је исправна једино борба кроз институције система, као народни посланик у више сазива борио се за доношење Закона о борцима, породицама погинулих, инвалидима и жртвама рата. Инсистирао је на подизању заједничког споменика свим погинулим борцима, као знак да се држава и влада нису одрекле наше борбе, која је у једном периоду била веома проказана. Већ добро нарушеног здравља, савладавајући бројне препреке, одлучио је да се ангажује у подизању споменика свим борцима погинулим у зони одговорности његове бригаде.

* * *
Мало је познато да је генерал Делић битку за истину и правду водио упоредо с још подмуклијим непријатељем. Борио се против опаке болести, која је трајала много дуже од свих битака. У току рата били смо у центру територије по којој је НАТО авијација дејствовала муницијом са осиромашеним уранијумом. Подручја Призрена и Ђаковице била су најчешће изложена том дејству. Иако је добро знао шта је узрок његове болести, никада није на томе инсистирао нити се жалио. „Има много бораца који су млађи, а пре мене отишли, има цивилног становништва, деца страдају од зрачења и не жале се, па не приличи ни мени да се жалим! Нећу им пружити задовољство да помисле како су ме они убили“, говорио је Божо.
Када бисмо повели причу о нашим ратним данима, Божо ми је највише причао о добровољцима, нашој руској браћи. Најчешће је спомињао Алберта Андијева из Јужне Осетије, његову храброст и оданост, а његово име је постављено на почасно место на споменику. Често би му реч застала у грлу, а понека суза се скотрљала низ лице. Моја прича била је другачија, и мало мање тужна. Говорио сам о Станиславу из Саратова, неурохирургу у Ђаковичкој војној болници. У њој је спасавао руке и ноге рањеницима с Кошара а где није могао спасти руку, спасавао је живот. При томе би им стално говорио душо. Само мајка реч душо изговара тако како ју је он изговарао. „Реч душо борац препозна и када је у најдубљој анестезији. Ако за анестезију нема довољно времена, реч душо је замењује!“ – причао ми је Станислав. Имао је равну, плаву косу, као у дечака, а светлоплаве очи биле су увек некако сетно загледане у даљину. Тврдио је да борац после тих речи лакше поднесе губитак и да се уз њих брже опоравља.

* * *
Најтоплије речи поводом Божиног одласка, упутио је командант легендарног Приштинског корпуса генерал Владимир Лазаревић, а из Финске, писмом се обратио прослављени командант 3. армије, генерал-пуковник Небојша Павковић. Његово писмо преносим у целини:

Драги мој команданте Божо,
Нема назад, иза је Србија!
Ову наредбу издао си у тренутку када је била угрожена наша Србија, која ти је била изнад свега. Ова твоја команда остаће уписана златним словима у Ратном дневнику твоје херојске бригаде и у памћењу твојих сабораца и целокупног српског народа.
Команданте мој, чули смо се дан пре твог одласка у Москву. Тада ништа није указивало да ћемо те, твоја породица и ми, твоји саборци, заувек изгубити. Отишао си достојанствено и храбро, какав си био читавог живота.
Сећам се нашег дружења још из Билеће, а затим и заједничког ратовања ’98. и ’99. на Косову и Метохији. Прокрстарили смо од Паштрика, преко Јуничких планина, до Тромеђе. Дивио сам ти се на војничком умећу, храбрости, чојству и спремности да се жртвујеш за друге.
Поносан сам што сам имао част да командујем таквом старешини и човеку. Био си неустрашив командант и борац за кога није постојао задатак који не може да се изврши.
Драги мој команданте,
Мало је старешина у Војсци који се могу похвалити тако блиставом каријером и резултатима, као што си могао ти. Људске особине које су те красиле, уливале су дивљење и страхопоштовање. Војници су те волели, колеге се дивиле, а претпостављени уважавали. Такав си био за живота, а сада си први пут изгубио битку за властити живот.
Твојим најмилијима остаје да непрекидно жале за тобом, а нама, твојим саборцима да жалимо за часним командантом, јунаком и човеком.
Било те је свуда, најчешће тамо где је било тешко постојати. Имао си се рашта родити.
Нека ти је вечна слава и хвала, драги мој Божо.

Генерал-пуковник Небојша Павковић,
Финска, Килма
Коски
28. августа 2022. године

* * *
И оно мало снаге, која му је као кусур остала од дугогодишње борбе с тешком болешћу, утрошио је на подизање, освештање и откривање Споменика. Та жеља, да га за живота открије, остварила му се.
И на крају ове моје приче, ако му Господ није дао прилику да своју најважнију битку изгуби на родном огњишту, он ју је изгубио у Москви, у православној Русији, коју је толико волео и која је волела њега. Зато на Споменику палим борцима у Касарни „Синковац“ у Лесковцу не тражите Божино име. Оно је заједно с Божом узидано у његов темељ.

Један коментар

  1. Сузе су ми се сливале низ лице док сам читал овај текст. Нека је вечна слава и хвала свим палим, рањеним и преживелим бранитељима наше једине отаџбине, Србије, од агресора!

    Наша “постреволуционарна” Србија мучки се обрачунала са преживелим браниоцима и дубоко им се “захвалила” тако што их је испоручила у Хаг, или хитро пензионисала, или заборављала – све по налогу наших непријатеља. Генерал Павковић и Лазаревић су, за мене, још од дешавања у 1999. години, били појам памети, храбрости и витештва. Ту спадају и Божидар Делић и сви они које нисам поменула.

    Лако је бити издајник, кукавица и шенећа пудлица пред том “великом силом” каквима су се показали они што су, мислећи да су много паметни, славодобитно, пред камерама, уништавали наше наоружање, и који су се обрукали, за сва времена, тиме што су браниоце слали на намештена суђења – срам да их буде! – за валики “злочин” одбране своје земље од агресора – а шта је, заклети војник, требало да ради, него да брани своју земљу? Да љуби руке Медлин Олбрајт? Да се грли са Соланом? Огрешили су се, до Бога, о своју земљу, председника Милошевића, браниоце – ти надобудни лидерчићи којима је запало да тако судбински утичу на животе других, па то се, људи моји, не пропушта!

    Хвала, генерале Ђошан, на овом тексту!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.