У СУСРЕТ 5. ОКТОБРУ – ГОДИНЕ КАДА СУ КОЗЕ ЧУВАЛЕ КУПУС

Пише НИКОЛА ТРИФИЋ

Овај народ никада није тако веровао – и никада није био тако изневерен. Никада није тако желео – и никада није остављен тако прежаљен. Зато 5. октобар, много пре „дана прославе“, чак и „дана критике“ што се уопште десио, треба обележавати као „дан помена“ на смрт једне државе и пре свега једне наде. Смрт која је била баш тешка. Толико тешка да још траје

Чак и двадесет и три године касније тешко је бити објективан, и пре свега тешко је бити смирен у анализи можда најзначајнијег датума наше новије историје. Бројне пошасти савременог друштва о које се становници Србије саплићу сваког дана свој корен имају управо у 5. октобру. Тај дан који су многи дочекали као тренутак рађања „нове европске Србије“ заправо је значио да ће Србија од Европе добити само европске чељусти – махните и гладне, разјапљене над тањиром српског меса. Србија је недуго након 5. октобра остала развлашћена од своје истинске суверености, од своје имовине, од својих индустријских постројења, од свега оног стицаног деценијама, па и вековима уназад. Тепсију сиротињске проје уз помоћ које смо преживели смутне и крваве 1990, у неком бунилу и метежу праћеним крајњом нуждом, трампили смо за порцију европске магле. Људи који су нас тада водили као „петооктобарски револуционари“ били су деца те магле. Иако су себе представљали као генерацију одраслу на рокенролу и европској, англоамеричкој и уопште западној поп и суб култури, били су задојени митом о америчком сну и илузијом о европској бајци, писаној у тајним собама Вестминстерске палате и Бундестага, бајци лажне Европе која се одриче себе и свог културолошког наслеђа, бајци која за Србију и Србе, попут оне настале између 1941. и 1945. године, може да буде једино крвава.

[restrict]

ПРИВИД ДЕМОКРАТИЈЕ Демократија? Ако је неки народ заслужио демократију, онда су то Срби. Ако је неки народ жртвовао свој биолошки опстанак зарад слободе, једнакости, грађанских права, права на сопствено писмо и сопствену културу, онда су то опет Срби. Ипак, оно што нам је понуђено 2000. године само је привид демократије, њена изобличена слика и фатаморгана. Права демократија остаће идеал за неке будуће генерације и биће далеко од нас – онолико колико су далеко права слобода и права сувереност.
Елем, добили смо маглу, али добили смо и наређење да растуримо своју војску. Генерали тадашње Војске Југославије, који су, уз тек понеки изгубљени тенк или авион, херојски командовали одбраном земље од НАТО агресије, доживели су горку судбину да у својој кући буду ражаловане уцењене главе, које су од тадашњег државног руководства, уместо ордења и захвалница, добиле кисео и циничан осмех у лице уз образложење: „Тако мора и то је најбоље за Србију.“ Сама агресија постала је табу тема за чије се помињање ризиковао јавни линч. Агресија је већ 6. октобра, изјутра, постала „интервенција“, тек пуки рат нас и њих, да би у предвечерје дана – после „дана Д“ – била потпуно изгурана и изопштена из јавног дискурса. Наша мука постала је забрањена. Смрт која је 1990-их попут сенке пратила српски народ у његовој грчевитој борби за целовитост земље, али и за културолошки опстанак, те 2000. добила је ново проевропско и либерално рухо, скројено по замислима Збигњева Бжежинског, рухо звано – тихо умирање. Данас, двадесет и три године касније, једини закључак који се намеће је: могло је боље, морало је боље. Биле су то године народног веровања и залога последњих парчића народне наде… Године када је наша судбина само променила руке. Из лоших прешла је у још горе. Биле су то године када су козе чувала купус.

СТВАРНО ЈЕ МОГЛО БОЉЕ Револуција има смисла само ако повлачи еволуцију, промену набоље једног друштва и једног национа; промену третмана човека од стране друштва и третмана друштва од стране човека; промену духовне и етичке вертикале у човеку која има своју спољну манифестацију у виду хуманистичког делања; промену набоље коју човек сам осећа кад се погледа у огледало. У супротном, револуција је лажна и потрошена, ништа друго до обична борба за превласт. Фамозна „потооктобарска“ револуција, која је више личила на преврат него на праву револуцију, не само да није имала еволутивне елементе и потенцијал да покрене ширу еволуцију и прогрес друштва и државе него је означила продају Србије на велико, али за мале паре – по систему „на кило“ и у старо гвожђе. Нуклеус правих демократских промена и стварања „здравог и зрелог грађанског друштва“, које своју базу има у суверености државе и националном идентитету, као да је још почетком 1990-их преминуо с Бором Пекићем. Људи који су након његове смрти наследили ДС, а касније и ДОС, уз ретке изузетке, махом се могу сврстати у три групе… Они малобројни, којима је заиста било стало до судбине државе, али су били немоћни, чак и неспособни да за њено добро било шта ураде. Они прилично бројни, који су једино размишљали како да се „снађу“ у „тешка времена“ и да од себе направе новопечене милионере. И они, такође, бројни, а можда и најбројнији, који су дубоко мрзели државу коју су у том тренутку водили. Власт коју су чинили и Вук Драшковић, и Ненад Чанак и Чедомир Јовановић, а која се добрим делом ослањала на квазиучења Латинке Перовић, била је казна за Србију. Тестера која је имала задатак да српском телу одсече главу и ноге из само једног јединог разлога: зато што је не много пре тога то тело униполарном свету и новом светском поретку с Америком на челу показало своју кичму.

ГОРКИ ПЛОДОВИ Чак и браниоци тековина 5. октобра тешко да могу наћи аргумент против следећих чињеница. Србија је у првих неколико година владавине ДОС-а и његових каснијих деривата продала више од половине укупних државних индустријских ресурса – често испод сваке разумне цене, често на унапред фингираним тендерима – док је више од 200 привредних субјеката отишло у стечај или у процес ликвидације. Без обзира на то, такође без обзира на чињеницу да се у том периоду нису озбиљније санирале инфраструктурне последице агресије, јавни дуг државе се 2004. дуплирао у односу на 1999, док је 2008. био скоро дупло већи него 2004. године. Више десетина милиона квадрата производних и сличних погона домаћих фирми променило је намену, или је у потпуности стављено ван функције. Већ 2002. број незапослених у Србији у односу на крај 20. века порастао је за скоро 100.000; држава (тада државна заједница) 2006. се распала на федералним границама, док су 2008. републичке границе Србије, грубим кршењем међународног права, доведене у питање.
Иако је референдум за независност Црне Горе био легитиман, начин на који је спроведен у дело доводи у сумњу његову легалност. Чак и да то ставимо по страни, политички врх Србије није ништа учинио да се већ тада у процесу раздруживања са Црном Гором неким сепаративним или билетералним споразумом осигура положај српског народа и Српске православне цркве у Црној Гори.
Такође, реакција званичног Београда када је тзв. Косово једнострано прогласило независност била је благо речено скандалозна. Званични Београд као да је у том тренутку заборавио да у рукама има Резолуцију 1244 УН, као да је био плаћен да заборави, и није учинио ништа да заштити своје границе и свој народ у јужној покрајини. Као врхунац промашене политике имали смо спорно питање о легитимности и правном утемељењу независности тзв. Косова Међународном суду правде у Хагу. О криминално спроведеној реформи правосуђа, реформи здравства и школства, нетактичном и наглом усвајању Болоњског система за високо школство, поменутом растурању војске, премештању питања јужне покрајине из УН у ЕУ, те о млакој и срамној реакцији на погром Срба на Космету 2004. године не треба трошити речи.
Но критика 5. октобра и свега оног што се дешавало док су „петооктобарци“ као прве виолине и полуге власти управљали земљом, није нити одбрана Слободана Милошевића, а још мање је критика нужности промена из 2000. године, и тада већински изражене воље народа да до тих промена дође. Србији је промена свакако била потребна – реформа економије и друштва, као и раскид с дотадашњом југословенском самоуправном праксом и с комплетним „југословенским бићем“. Ипак, не у том правцу и не с тим људима. Милошевић је морао да оде – али они дефинитивно нису смели да дођу. Нас је ка некој „другој“ лажној Европи, која је противна истинском интересу Европљана (друга и дуга тема), водила нека „друга“ лажна и туђа Србија, односно српска властела. У томе је проблем. Ми смо своју цену платили, и још је плаћамо. Европа ће тек.

[/restrict]