У СУСРЕТ 5. ОКТОБРУ – ГОДИНЕ КАДА СУ КОЗЕ ЧУВАЛЕ КУПУС

Фото: принтскрин РТС

Пише НИКОЛА ТРИФИЋ

Овај народ никада није тако веровао – и никада није био тако изневерен. Никада није тако желео – и никада није остављен тако прежаљен. Зато 5. октобар, много пре „дана прославе“, чак и „дана критике“ што се уопште десио, треба обележавати као „дан помена“ на смрт једне државе и пре свега једне наде. Смрт која је била баш тешка. Толико тешка да још траје

Чак и двадесет и три године касније тешко је бити објективан, и пре свега тешко је бити смирен у анализи можда најзначајнијег датума наше новије историје. Бројне пошасти савременог друштва о које се становници Србије саплићу сваког дана свој корен имају управо у 5. октобру. Тај дан који су многи дочекали као тренутак рађања „нове европске Србије“ заправо је значио да ће Србија од Европе добити само европске чељусти – махните и гладне, разјапљене над тањиром српског меса. Србија је недуго након 5. октобра остала развлашћена од своје истинске суверености, од своје имовине, од својих индустријских постројења, од свега оног стицаног деценијама, па и вековима уназад. Тепсију сиротињске проје уз помоћ које смо преживели смутне и крваве 1990, у неком бунилу и метежу праћеним крајњом нуждом, трампили смо за порцију европске магле. Људи који су нас тада водили као „петооктобарски револуционари“ били су деца те магле. Иако су себе представљали као генерацију одраслу на рокенролу и европској, англоамеричкој и уопште западној поп и суб култури, били су задојени митом о америчком сну и илузијом о европској бајци, писаној у тајним собама Вестминстерске палате и Бундестага, бајци лажне Европе која се одриче себе и свог културолошког наслеђа, бајци која за Србију и Србе, попут оне настале између 1941. и 1945. године, може да буде једино крвава.

* Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању *

2 коментара

  1. Могло је боље… Шта је могло – боље? Оно што смо гледали после 5. октобра – горе није могло да буде! И шта је онда МОГЛО БОље? ОНО није смело да нам се деси! А десило се, јер је народ ПОВЕРОВАО да га, тамо негде, чекају само мед и млеко. Преварени, од својих! Зар нису помишљали на режију, потпомогнуту зеленим новчаницама, које су, уз власт, добиле перјанице наше, de facto, пропасти? Ја сам се досетила, и ни у чему нисам учествовала, како нису те заблуделе масе?! Било је логично – оно освајање власти са калашњиковима у рукама био је оружани преврат – каква револуција! – а такве ствари добра не донеше ником, сем онима који су држали калашњикове, које им је у руке тутнуо непријатељ Србије. И све смо изгубили! “На европском путу без алтернативе” заборавили смо и Резолуцију, и национални понос, и достојанство, и суверенитет, и традиционално васпитање, и морал, и душу; одрекли се предака и историје, свог језика и писма… наше хероје одбране послали на пут без повратка у Хаг, љубили Олбрајтовој руку, грлили се са Соланом… распродали све. Изгубили земљу… То је учинак умишљених Европејаца и лажних демократа!

  2. Odlicna analiza i svaka cast g-dinu Nikoli Trificu.
    Ono sto ja ne mogu da shvatim, kako je moguce, da ti isti ljudi, koji su doveli do svega ovoga, koji su bili na celu
    drzave, imaju obraza i smelosti da se ponovo pojavljuju kako kandidati da usrece ovu zemlju? Sto je jos cudnije, da ima ljudi koji ih prate i podrzavaju. Da li je to moguce? Da li su slepi, gluvi ili toliko nadojeni mrznjom i prezirom prema svom narodu, da nisu svesni sta rade? Pratila sam sednicu nase Skupstine i shvatila, da veliki deo naseg naroda , narocito tzv intelektualci, su tako ostrasceni, tako bezobrazni i bez imalo stida i srama, tako mogu da pljuju po nasoj vlasti, po vlasti na Kosovu i Metohiji, da sam ja zgranuta i toliko razocarana, da nemam recci. Da li je moguce, da mi vise ne znamo sta je moral, sta je postovanje svoje vlasti, svoje zemlje i svog naroda, jer je, definitivno, velika vecina glasala za sadasnju vlast.Znaci, nas narod je toliko glup, prost, neuk da ne zna sta je za njega dobro a sta ne, pa imamo one koji ce nas usreciti, ako ih izaberemo na sledecim izbotima. Sta se to dogadja sa nasim narodom, kada nije u stanju da osudi i prezre one koji mu rade o glavi. Neverovatno! Gde smo mi Srbi, normalni i sta radimo, ili samo sedimo i sokiramo se, kao ja napr, mada moram reci da sam preko 87 god. stara i nisam vise u stanju da bilo kako pomognem, da se uspostave neka pravila normalnog ponasanj u drustvu. Po svoj prilici, oticicu sa ovog sveta, duboko razocarana u nas narod, koji dopusta da se takci ljudi uopste pojavljuju u javnosti, umesto da ih je sramota i da pojave nos u drustvu.
    Olga Ilic

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.