Већ самим избором вести се одређује шта треба, а шта не треба да знамо. Ограничава нам се видно поље, замрачује се један део стварности. Утувљено нам је у главу о чему и шта ваља мислити. Обмањивање помоћу истина истргнутих из контекста много је ефикасније и трајније од голих измишљотина. Док се утврди право стање, посао је завршен
Од јутра до вечери медији нас убеђују да на свету нема ничег другог осим зла. Дивља насиље према женама, деци и немоћнима. Само у Мексику, 27.000 мртвих прошле године, дакле, троје-четворо на сат. Као да се затро сваки траг добру а знамо да га у свакидашњици ипак има. Избором информација нам се, свесно или несвесно, намеће једна врста лажи. Зло је по својој природи гласније, размахало се, води освајачке ратове и с успехом их представља као одбрамбене. Рат у Украјини је офанзивни, односно дефанзивни, зависно из које се тачке прати. Истина с ове стране Пиринеја, лаж са оне стране. Живимо у одређеним климатским приликама, дишемо годинама загађиван ваздух, навикли смо се на њ, па како дишемо, онако и мислимо. Истине, полуистине, измишљотине, стварни догађаји и намештене подвале, све је ђаволски помешано… Чомском, Хандкеу и Пинтеру се смучила тамошња, затрована лажљивост. Осетили су да, на терену, стање у Србији мора бити друкчије, и почели су нас бранити. Правда за Србију је значила: допустите мало истине о тој непознатој и неважној земљи. Најлакше је лагати о стварима о којима ништа не знамо. Бенин, где то беше? Можете ми шапнути шта год хоћете о тој земљи, узећу здраво за готово. Већ двадесет се година на сав глас оцрњује председник Русије. Опасан деспот, а за то време, тихо, НАТО опкољава његову државу. На крају је избио рат где је лако утврдити ко га је започео, а много теже ко га је изазвао. Небеском судији све је јасно, али он се у овакве спорове не меша. Земаљски цар, као и обично, тријумфује.***
Појмови су толико помућени да смо постали попустљиви према данашњем окупатору наше јужне покрајне. То и јесте и није окупација. Неки разумеју и правдају освајача, прихватају његове разлоге, или се праве да не примећују његово присуство. Увалио нам се на златну подлогу памћења за које он нема слуха. Били се на време спремити и за овакав обрт! Претурили смо, у сличном положају, четири столећа преко главе. Издржљив је наш свет, зна да сагледа даље од онога што боде очи. Онима у прошлости су, у издуравању, помагале гусле, а нас теше амерички бендови. Сузбијамо прејаке изливе мржње: она је штетнија за мрзитеља него за омрзлог. Укратко, прогутали смо увезену несрећу. Немоћни, уљуљкујемо се у лажима. Увежбавали смо се од 1945. до 1990: ваљало је преживети. Нисмо се још ни од те лажи излечили. Деспота смо називали милим чедом, као што данашњем окупатору тепамо као лучоноши демократије. Кад се једном упадне у вртлог, тешко је ишчупати ноге из блата. Иначе, оно што не смемо рећи надмоћном спољашњем непријатељу сручујемо на главе домаћих властодржаца.
***
Које год новине узмем у руке, који год ТВ канал укључим, већ знам шта ћу прочитати, видети или чути. Тако је код нас, а на Западу је и горе. И где је ту љубљена слобода мишљења, просуђивања и изјашњавања? Слобода је ношена сагледавањем пуног разумевања, буди из поспаности, сама себе изненађује. Бити искључиво против некога или нечега значи одбијати пуно разумевање појаве. Слично је и у случају потпуног пристајања уз владајући поредак. Свако бира облик робовања који му одговара и полуистину по свом укусу. Прећуткујући неке увиде, ми их кријемо од себе, али их не укидамо.
Тако је у политичком животу, у међународним односима, и личним везама. Онај ко мудрује, напушта животно поприште; трка је могућа једино уз усаглашавање са оним што нам није по вољи.
Понекад се запитам колико ми је, заиста, стало до пуне истине, колико имам воље и снаге да је поднесем. У текућем америчко-руском рату, без двоумљења сам на страни Русије. Могућно је да њени непријатељи и клеветници изнесу и понеку истиниту оптужбу. Истине, изнесене с мржњом и жељом да се некоме нашкоди не занимају ме. За Русију сам везан сећањима старијим од свега тренутно видљивог: духовно, језички, верски, крвно. Од великих светских писаца једино је Чехов успевао да ме расплаче. Сиромашно друштвено порекло ме је у младости упутило на руско осећање саживљености и правдољубивости. Следбеници политички коректног мишљења боре се за опстанак у свету таквом какав је. Ја сам своју крњу истину слободно изабрао, а пуну не смећем с ума.
***
Гласила тзв. Слободног света одустала су од непристрасног обавештавања. Једностраност није само по вољи њихових више или мање видљивих налогодаваца него им она поједностављује посао. Свеувид обесхрабрује, збуњује, сеје двоумице, а светским усрећитељима не требају разумна људска бића, већ лакоумна, лако савитљива маса несамосталних појединаца. Русија је одвећ крупан залогај да би се против ње повео отворен рат. Много је лакше прогласити њеног председника за новог Хитлера. Публика је, мало-помало, прогутала јешку. Обични људи су, пре избијања сукоба у Украјини, мислили о Путину све најгоре, а да своје мишљење нису могли образложити. Најзад је куцнуо час да се слободољубиви и човекољубиви свет ослободи још једног Гадафија, Садама Хусеина, Ел Асада, Милошевића и Чавеза. Ко такав ратни поход неће подржати.
***
Већ самим избором вести се одређује шта треба, а шта не треба да знамо. Ограничава нам се видно поље, замрачује се један део стварности. Утувљено нам је у главу о чему и шта ваља мислити. Обмањивање помоћу истина истргнутих из контекста много је ефикасније и трајније од голих измишљотина. Док се утврди право стање, посао је завршен. Лаж је свеприсутна и лакша за удисање од тешке, недокучиве истине. Како су биле провидне и наивне обмане из доба нашег партијског једноумља! Пропагандисти демократског Запада лажу много полетније, такорећи слободно са завидним стилским врлинама. Уздигли су се изнад бирократске крутости, у једноумљу живе, мисле, дишу и пишу.
***
У извесном смислу, лаж је незаобилазна потреба политичког говора и твора. Она је већ у добромислећим обећањима што се дају бирачима. Раслојавање истине на бројне, непомирљиве делиће, на партије, дало је убиствени ударац заокруженом сагледавању збивања, па нас и данас чини неосетљивим за разлоге других и другачијих. Најпре су нас победници из грађанског рата 1941–1945. убедили да су њихови противници били сарадници Немаца, тако да ни данас, у Србији, није могуће судити и говорити објективно о том тако важном раздобљу прошлости. Лаж је ухватила дубоке корене, те и они који је наслућују нерадо гледају у нерашчишћене историјске периоде.
***
Збуњује већ и друштвени поредак за који смо се, ко вољно ко невољно, определили. Укључили смо се у конкурентску утакмицу, у грабеж и подваљивање, и сад ваља гутати шта коме допадне. Очекивали смо, изгледа, капитализам са људским ликом где ће свако имати шансу да се брзо обогати, а већина је остала кратких рукава. Па и то је, код нас, унеколико подношљиво. Генерални директор велике француске компаније, без нарочитих успеха на тржишту, прима месечно 600 хиљада евра, док већина запослених у истој фирми има мање од две хиљаде евра. И то се насиље над памећу назива правичном расподелом. Агресивна лаж се брани наоко непорецивом логиком.
***
Коме је, у оваквом свету, уопште потребна заокружена, потпуна истина? За шта би му служила? Она сеже предалеко и превисоко; ми претрајавамо у простору кратковеких извесности, корисних, подстицајних самообмана. Свеувид је доступан небеском цару; овоме, земаљском, одговара оно што се између зоре и вечери даде обавити. Једино је добра књижевност у стању да укаже на сложеност веза и побуда, али је ни она неће разрешити. Медијски делатници не трагају за таквим решењима него за средствима која подстичу акцију њихових шефова, а њима, лично, плаћање кредита. Поштуј оног ко те хлебом храни! О каквој слободи могу говорити наши недељници и ТВ канали финансирани из иностранства? Од неких невладиних организација, и њихових гласила, ево где и Сорош диже руке. Нема ни он пара за разбацивање…