У ПЕРО И У ВЕТАР – У ВРТЛОГУ ВЕЛИКИХ И МАЛИХ ЛАЖИ, 1

Удишемо велику лаж, живимо са њом. Узалуд појава савесних историчара и хроничара; њихови налази нису систематизовани и преточени у школске програме. Намеће се потреба објављивања десетак томова о догађајима између 1918. и наших дана. То би био задатак Српске књижевне задруге, чија се „Историја српског народа“ завршава са окончањем Првог светског рата. Такав подухват је неизводљив без учешћа државе

Замолих илустратора нове збирке стихова (Дедоумице, „Рибница“, Краљево) да ми, уз песму „Зашто се мршти старац Вук“, прикаже мргодног Караџића изнад трамвајског стајалишта и да га окружи зградама чији су зидови затрпани латиничким словима и понеком рекламом на енглеском језику. Сликару се инсистирање на латиничким словима учинило сувишно. Шта ту има занимљиво и ново? Наше су се вароши навикле на овакву, прозападњачку декорацију, а престони град их, као што је ред, у томе предводи и надмашује. С временом, то се уобичајило, постало део свакидашњице, помирљиве према свакојаким противречностима и немогућностима. Латинизација српског јавног простора је приведена крају, абецеда коначно ликује над азбуком. Томе је, нехотице, допринео и велики Тршићанин убацивши међу кротка словенска слова оно јогунасто ј. Ствар је окончана на општу равнодушност. Тек понека пекара се најављује азбуком.

***

Тако је у граду. На селу је, у извесном смислу, још горе. Прослављени национални бренд, у немачким речницима уписиван као Slivovitz, уништен је око 1970; тада је откривена ракија-шећеруша и преживели део сељачког народа ју је без двоумљења прихватио, оставши јој веран до данашњег дана. Уз свесрдну помоћ Монсанта, загађено је и само земаљско тло. Овога лета, парадајз и краставац су били нејестиви. Сељаци су покорно прихватили увезено семе и расад; највећа семенара на Балкану, преко пута истоименог београдског хотела, одавно је забрањена и затворена. Понека згрбљена старица, кришом, одржава вековну традицију сушећи старо семе на новинским листовима. (Међународне потернице за том врстом прекршилаца још увек не стижу у Београд.) Инсектициди, пестициди, свакојака вештачка гнојива, са остацима ослабљеног уранијума, обележили су нам улазак у нови век. То је сада тако, друкчије нема и не може. Једне суботе, негде изнад бање Врујци, видех сељка како запрашује своју башту. Натукао скафандер на уста и на нос, обукао пластифицирано одело, навукао рукавице, да се заштити. Добро се обезбедио, а потрошачи његовог поврћа, после, нека виде шта ће и како ће. Ако тако одгајеним парадајзом лупиш себе у чело, у глави ће ти се мало помутити, а парадајз се неће ни улубити. Краставац изнутра жилав, као да је од аутомобилских гума саткан, што га дуже жваћеш, све је тврђи. Великодушна Монсантова открића, у Француској, у последње време избацују се из пластеника; ми још нисмо дотакли дно, немамо о шта да се ослонимо, па на увезену лаж гледамо као на малу незаменљиву истину.

***

Ружно, и тужно. Шта ћемо, наишло такво време. Повртари најчешће сами не једу оно што заливају и прскају. То је за продају, а на око је привлачније, свакако трајније и количински издашније. Па неће, ваљда, наша брдска сељачија пружати отпор империјалистичком походу једне мултинационалне компаније! Органску храну је производила донде док за друго није знала. Литар шећеруше данас дође око четири евра; литар некадашње изворне ракије би ишао до двадесетак евра. Ко би то, што је од природе дато, сада могао да плати и ко би желео да то пије? Од шећеруше су, пре педесет година, покуповали тракторе; без те механизације брдска Србија би личила на пустињске пределе северне Африке. Ни сељанке више не подливају сурутком; откривено је тесто од соје, тофу. Ем брже, ем јефтиније. Много добра, универзална стварчица; ускоро ће помоћу тофуа производити Карађорђеве шницле. Волови и краве производе штетне гасове, па им треба стати на пут.

***
Лаж, али се држи. Не сумњамо да се таквом производњом може нешто озбиљно направити, и да смо се, ко вољно ко невољно, нашли у белосветском ћорсокаку. Усмерење је дошло са стране. Сиротиња кривотвори од муке, а богати из грамзивости; исход је исти. Што је са Запада, од латинице до семена, ваља покорно следити. Сваке године изнова купуј семе, у знак поклоњења незадрживом Прогресу. Тамо се, у последње време, воће и поврће побољшава, али до нас те вести нису стигле. Ми смо научили да трпимо. Гутамо лаж у политици, у култури, у међународним односима, у општењу са јачима, па како би, у таквим приликама, боранија и ракија биле истините? Држава истрајава у оспореним границама, отели су јој део територије и направили лажну државу, а сад би још хтели да ту лаж званично признамо. Жури им се, имају важнија посла. Лаж се увукла у мишљење, у суђење, у генетски модификовану храну, у представљање и објашњавање модерне историје, по калупу што су га победници из грађанског рата прописали 1945. године. „Политика“ је, крајем јула, најавила исповедну књигу пензионисаног професора Милутиновића. Просветни радник је, у Брчком, тридесет пет година предавао званичну верзију збивања током Другог светског рата, али је био довољно знатижељан и савестан да се у самом граду и по околним селима, као и у црквеним књигама, распита о стварном току збивања. Испоставило се, као и обично, да су Срби у тим обрачунима били прве и најтеже жртве, што је, у име неговања братства и јединства, систематски скривано. Несклад између идеолошке фикције и стања на терену експлодирао је деведесетих са неочекиваним крвопролићима, за шта поново, до дана данашњег, кривицу треба да сносе Срби. Лаж се, на крају, мора олупати о главу ономе ко је негује. Храбри професор је у Брчком и околини утврдио њене застрашујуће сразмере. Штета што није стигао да се позабави лажима свога шумадијског родног краја. Мени се један партијски активиста, око 1960, жалио да уза сав труд не може да нађе сва имена стрељаних у Шумарицама. Догурао је до 2.700, а требало је наћи оно што је Партија зацртала, то јест 7.000.

***
У међувремену се појавила читава плејада историчара спремних да о грађанском рату говоре непристрасно, истинољубиво и, са научне дистанце, објективно. Можда ће се најзад расветлити невероватна чињеница да главни сарадник немачког окупатора организује, у Прањанима, спасавање савезничких авијатичара. Део београдске интелектуалне елите не обраћа пажњу на тај апсурд, а на телевизији мрмљају да је подухват извео тамошњи народ. Лажи старе осамдесет година не отклањају се за једну ноћ. О мучним и непријатним стварима најлакше је не говорити.

***
Удишемо велику лаж, живимо са њом. Узалуд појава савесних историчара и хроничара; њихови налази нису систематизовани и преточени у школске програме. Намеће се потреба објављивања десетак томова о догађајима између 1918. и наших дана. То би био задатак Српске књижевне задруге чија се „Историја српског народа“ завршава са окончањем Првог светског рата. Такав подухват је неизводљив без учешћа државе. А док се то не изведе, тапкаћемо у месту на коме су нам се, пре много година, укочиле ноге. Ваља извршити реформу школских програма, а уџбенике штампати у нашој кући и под нашим надзором.

***
Буде ли се озбиљно радило на осавремењивању школске наставе, волео бих да се узму у обзир и неки моји предлози. Они су сасвим аполитични. Основце би ваљало упознавати са називима свих травки по сеоским ливадама, поучити их како се зове које шумско дрво, упутити их у имена гљива, птица, звезда, и дошапнути им имена околних брда. Љубав према родној земљи, и животу, гаји се и упознавањем родног тла. Утврђивање истине почиње са тачним именовањем ствари и бића, а разобличавање лажи нас испуњава тајним, понекад горким задовољством.