ТАЈНА УНУТРАШЊЕГ ЗВУКА КОЈИ ПОКРЕЋЕ СЛИКАРА

Драгослав Живковић: Тишина, 1987, акварел, 16,5 x 21,3 цм власништво Дејана Ђорића

МОДЕРНА ГАЛЕРИЈА ВАЉЕВО

Сусрет са опусом Драгослава Живковића, сликара и цртача, чија уља на платну овог уметника представљају и као једног од најбољих живих српских фигуративних сликара, метафизичара и магичног реалисту

Модерној галерији Ваљево недавно је представљен највећи део цртачког опуса сликара и цртача Драгослава Живковића (Књажевац, 1955). После бројних изложби, награда и монографије објављене 2020. године, лагано се сумира пређени уметнички пут овог ликовног волшебника, који себе превасходно сматра цртачем. Реч је о уметнику који је у раној младости, са петнаест година овладао анатомијом и законима перспективе и који је остао доследан поетици коју је засновао још на самом почетку стваралаштва. Он се креативно уопште није мењао јер је његов ликовни свет пројектован у најдубљу духовност, није имао потребе ништа да истражује већ само да доноси ликовне дарове. Исто тако, за разлику од многих није нимало опао у квалитету са годинама, што га такође приближава старим мајсторима чије је тајне и сликарске технике усвојио. Он не само да влада свим претпоставкама цртежа, од прецизне линије која вибрира на границама тела, шрафуре у техници туша и пера до пастелног сфумата у који вечно тону његове фигуре, већ и сав свој цртачки материјал прави сам. Пратећи рецептуре старих мајстора, сам израђује угљен, туш, разне креде и пастеле. Лавирани туш прави од цеђи или орахове љуске, а цртачке алатке које користи су перо, трска и кист. Његова уља на платну представљају га такође као једног од најбољих живих српских фигуративних сликара, метафизичара и магичног реалисту, ако су оваква одређења уопште потребна. Како је приметила у каталогу у свом есеју Ана Самарџић, историчарка уметности и кустоскиња, млада снага на пољу проучавања српске ликовне фантастике, Драгослав Живковић „је измештен у неку другу реалност, у један тренутак у прошлости или пак вечности“. Реч је о цртежима и сликама који су симболични и симболистички, како она каже, изван главних токова српске фантастике. Отмен и суптилан Живковићев свет настаје као велики сфумато, тај ванредни леонардескни моменат у простору и времену, који се протеже од ренесансе до предмодерних и савремених меланхолика. Мека моделација форме, светлосна аура коју ствара око ликова и мануелна цртачка технологија чине га сродним старим мајсторима. Како је Милена Милошевић Мицић, музејска саветница историчарка уметности у Завичајном музеју Књажевац запазила у предговору каталога, он представља скоро анахрону појаву, свакако јединствену на ликовној сцени Србије. Живи и ствара у миру своје родне вароши, инсистирајући на класичним цртачким и сликарским техникама, старим вредностима које је у току свог веома запаженог и признатог вишедеценијског уметничког деловања развио до префињености. Живковић је сада, овде и у вечности са оне стране актуелне буке и беса, ванредни борац за чисту ликовност а не за другоразредне ефекте сада на свим нивоима заступљене визуелности, као шире и мање обавезујуће области деловања. У тишини, скоро усамљено и супротстављено сваком помодном утицају ствара тај сликар, илуминирајући светлост из својих дела. Мирослав

Драгослав Живковић: Космотворац, 2005, пастел на папиру, 12,5 x 16,5 цм власништво Дејана Ђорића

Тодоровић, један од више аутора сјајних есеја о овом делатнику поетски записује: „Овде се видело згушњава у црно и постаје митски простор с оне стране, тамо где се истине оглашавају ћутањем празнине која се насељава садржајем времена и свега материјалног што је било, и оних који су постојали.“ Милена Милошевић Мицић је укратко назначила и обрисе Живковићеве иконографије: „Неми, иконични ликови ’вилинског света’, кроз префињену игру вила, богова и божица, осења и утвара, вештица и скривених демона, уводе нас у дионизијски пејзаж светлости и сенке, простор тишине између јаве и сна. Тихи, имагинарни пејзажи, усамљено стабло или кућа, нестварни ликови, тек су назнака присуства живота или сегменти колективног памћења, рефлексије прошлости наших сећања.“ Све је у том свету личносно, као сећање на родну кућу, мајку и детињство. Зато је и толико интимно и осећајно, па су неки цртежи са ове ретроспективе део уметникове посвете пријатељима, послати као део преписке у форми писама, рођенданских или празничних честитки. Намењени су подсећању на скромног ствараоца, послати са једноставном поруком аутора, у знак пажње и поштовања. На једном пише: „Сети ме се, мада нисам достојан.“ На већини њих је снажна борба светлости и сенке, велики и вечни ликовни и метафизички проблем а актер око кога се она дешава је често сам уметник, приказан аутопортретски у разним добима живота.

[restrict]

Када се помиње анахронизам, мора се упитати нису ли то сада и Христос и апостоли, тим пре актуелнији што свет тоне у канџе корпоративног криминала, у власт злог. Тако је и

Драгослав Живковић (фото-портрет: Саша Милутиновић)

Драгослав Живковић сада и овде, у тешком тренутку за уметност, када она постаје дигитални ексцес, велики катализатор добрих идеја и енергија. Његова уметност није високо вредна само по томе што је сликар и цртач тишине, велике усамљености једног сликара испосника, већ по томе што личним примером делује морално, лековито у једном до дна поквареном и духовно трулом свету. Неко ће рећи да је одувек било тако, али никада као сада у човечанству нису тако подло била сексуално искоришћена, пребијана и убијана деца као данас, што је на Западу државни пројекат. Живковић је међу етички најсвеснијим живим уметницима, онај који црта и слика једну од најдубљих тајни – тајну чисте дечје душе. Дете, девојка, мајка и старац монах у првом су плану његових визуелно раскошних а метафизички утихнулих призора, утонулих у мрак и тајанство. У фигуралним групама које представља, испред свих најчешће иступа дете јер оно је веза са божанским, свето само по себи.

Драгослав Живковић: Монах, 2015, црни туш, перо, сепија на папиру 14,5 x 10 цм приватно власништво

         Ниче на маргинама снова његов свет вила и божанстава, запретена и изгубљена сећања и осећања древне историје потомка старе књажевачке породице, долазе у походе савременом човеку обневиделом од буке и беса. Само један француски научник је у XIX веку предвидео да ће бука бити проблем у будућности, али Живковић, тај строги и племенити мајстор, који у своје дело не уноси ништа савремено већ само дубоко људско, не црта трагове неке ћутње, безвучја, већ крајње смираје бића, слободног од површних узбуђења. Ничу на великом формату цртежа или на минијатурном по мери длана сплетови његових елегантних линија, најфинијих сенки једног уметника чији је сензибилитет преголем. Цртач Драган Лубарда (који је њега ценио) рекао је: „Све је нацртано осим сензибилитета.“ Драгослав (nomen est omen!) крајње гледано управо црта ту осетљивост, тај унутрашњи звук, нерв који покреће сликара. Он је више езотерик, проучавалац литературе о Златној зори и другим окултним групама и личностима него православни верник, али његова честитост и самовање чине га неком врстом цртача подвижника, блиског духу правих, великих иконописаца, који сада нестају. Дајмо на крају реч младој Ани Самарџић: „Да, тишина је увек приметни епитет поетике Драгослава Живковића, али каткад тишина најбоље одјекује.“

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *