ТАЈНА УНУТРАШЊЕГ ЗВУКА КОЈИ ПОКРЕЋЕ СЛИКАРА

Драгослав Живковић: Тишина, 1987, акварел, 16,5 x 21,3 цм власништво Дејана Ђорића

МОДЕРНА ГАЛЕРИЈА ВАЉЕВО

Сусрет са опусом Драгослава Живковића, сликара и цртача, чија уља на платну овог уметника представљају и као једног од најбољих живих српских фигуративних сликара, метафизичара и магичног реалисту

Модерној галерији Ваљево недавно је представљен највећи део цртачког опуса сликара и цртача Драгослава Живковића (Књажевац, 1955). После бројних изложби, награда и монографије објављене 2020. године, лагано се сумира пређени уметнички пут овог ликовног волшебника, који себе превасходно сматра цртачем. Реч је о уметнику који је у раној младости, са петнаест година овладао анатомијом и законима перспективе и који је остао доследан поетици коју је засновао још на самом почетку стваралаштва. Он се креативно уопште није мењао јер је његов ликовни свет пројектован у најдубљу духовност, није имао потребе ништа да истражује већ само да доноси ликовне дарове. Исто тако, за разлику од многих није нимало опао у квалитету са годинама, што га такође приближава старим мајсторима чије је тајне и сликарске технике усвојио. Он не само да влада свим претпоставкама цртежа, од прецизне линије која вибрира на границама тела, шрафуре у техници туша и пера до пастелног сфумата у који вечно тону његове фигуре, већ и сав свој цртачки материјал прави сам. Пратећи рецептуре старих мајстора, сам израђује угљен, туш, разне креде и пастеле. Лавирани туш прави од цеђи или орахове љуске, а цртачке алатке које користи су перо, трска и кист. Његова уља на платну представљају га такође као једног од најбољих живих српских фигуративних сликара, метафизичара и магичног реалисту, ако су оваква одређења уопште потребна. Како је приметила у каталогу у свом есеју Ана Самарџић, историчарка уметности и кустоскиња, млада снага на пољу проучавања српске ликовне фантастике, Драгослав Живковић „је измештен у неку другу реалност, у један тренутак у прошлости или пак вечности“. Реч је о цртежима и сликама који су симболични и симболистички, како она каже, изван главних токова српске фантастике. Отмен и суптилан Живковићев свет настаје као велики сфумато, тај ванредни леонардескни моменат у простору и времену, који се протеже од ренесансе до предмодерних и савремених меланхолика. Мека моделација форме, светлосна аура коју ствара око ликова и мануелна цртачка технологија чине га сродним старим мајсторима. Како је Милена Милошевић Мицић, музејска саветница историчарка уметности у Завичајном музеју Књажевац запазила у предговору каталога, он представља скоро анахрону појаву, свакако јединствену на ликовној сцени Србије. Живи и ствара у миру своје родне вароши, инсистирајући на класичним цртачким и сликарским техникама, старим вредностима које је у току свог веома запаженог и признатог вишедеценијског уметничког деловања развио до префињености. Живковић је сада, овде и у вечности са оне стране актуелне буке и беса, ванредни борац за чисту ликовност а не за другоразредне ефекте сада на свим нивоима заступљене визуелности, као шире и мање обавезујуће области деловања. У тишини, скоро усамљено и супротстављено сваком помодном утицају ствара тај сликар, илуминирајући светлост из својих дела. Мирослав

Драгослав Живковић: Космотворац, 2005, пастел на папиру, 12,5 x 16,5 цм власништво Дејана Ђорића

Тодоровић, један од више аутора сјајних есеја о овом делатнику поетски записује: „Овде се видело згушњава у црно и постаје митски простор с оне стране, тамо где се истине оглашавају ћутањем празнине која се насељава садржајем времена и свега материјалног што је било, и оних који су постојали.“ Милена Милошевић Мицић је укратко назначила и обрисе Живковићеве иконографије: „Неми, иконични ликови ’вилинског света’, кроз префињену игру вила, богова и божица, осења и утвара, вештица и скривених демона, уводе нас у дионизијски пејзаж светлости и сенке, простор тишине између јаве и сна. Тихи, имагинарни пејзажи, усамљено стабло или кућа, нестварни ликови, тек су назнака присуства живота или сегменти колективног памћења, рефлексије прошлости наших сећања.“ Све је у том свету личносно, као сећање на родну кућу, мајку и детињство. Зато је и толико интимно и осећајно, па су неки цртежи са ове ретроспективе део уметникове посвете пријатељима, послати као део преписке у форми писама, рођенданских или празничних честитки. Намењени су подсећању на скромног ствараоца, послати са једноставном поруком аутора, у знак пажње и поштовања. На једном пише: „Сети ме се, мада нисам достојан.“ На већини њих је снажна борба светлости и сенке, велики и вечни ликовни и метафизички проблем а актер око кога се она дешава је често сам уметник, приказан аутопортретски у разним добима живота.

* Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању *

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.