Сусрет старих пријатеља

Самит Шангајске организације за сарадњу у Самарканду

Си и даље безусловно подржава Путина у Украјини, стране су потврдиле посвећеност уједињеном фронту на светској сцени, шаљући алармантне сигнале западним земљама, оцењују немачки медији

Док су лидери Шангајске организације за сарадњу (ШОС) прошле недеље – у поодмаклој фази изградње праведнијег, мултиполарног света – заседали у узбекистанском граду Самарканду, примајући у пуноправно чланство још једну земљу, Иран, и припремајући скоро учлањење Белорусије, на Западу се и даље много „радују украјинској контраофанзиви“, без обзира на то што грађани Украјине нису нимало срећни због свега тога. Чак и у њиховом, херметички затвореном медијском простору, осећа се нелагода због много хиљада улудо датих живота, без икаквог смисла и војне логике. Зато је Запад поново покренуо стари план по шеми „Рачак-Буча“, откривајући наводне масовне гробнице, овог пута у околини до тла разрушеног Изјума, где су пре рата живели искључиво Руси. Данас ту не живи скоро нико.

КАКО КИЈЕВ „ОСЛОБАЂА“ Али чудне су те „масовне гробнице“ које више личе на гробље, с појединачним хумкама и православним крстовима, именима и бројевима. У њима су, како истиче руска страна, тела погинулих украјинских војника која њихове војне власти нису желеле да покупе, као и цивила страдалих у гранатирању – где се обе стране споре ко је бацао експлозив. Ко год да је то чинио, страдали су Руси, чији су животи уништени и који нису нимало срећни што их је Кијев „ослободио“. О томе сведоче и масовне репресије кијевских снага над преосталим грађанством које није успело да побегне: чак и тапшање новим руским властима на митингу сматра се „издајом домовине“ и разлогом за малтретирање. Онима који су узели руско држављанство, судбина је запечаћена, за пример свима другима. Ипак, Кијев можда не схвата да ће овакве репресије само повећати одлучност становништва у другим деловима Донбаса и југа Украјине да се боре до краја. Зато што предаја доноси патњу и смрт.
Да би етничка припадност града била потпуно јасна, треба погледати само његов назив и грб. Реч „изјум“ на руском језику значи суво грожђе, а ово воће је и представљено на грбу града, који је још 1781. својим указом установила руска императорка Екатерина Велика. Да то са Украјином нема никакве везе, може се уочити и најобичнијом језичком анализом. Ако се на руском суво грожђе каже „изјум“, онда је на украјинском језику то „родзинка“ (грожђица), где нема ни најмање сличности. Националисти су у свом заносу након 2014. преименовали, или бар украјинизовали, на десетине и стотине градова и насељених места, а Изјум нису ни „такнули“, што такође сведочи о томе који народ у њему живи. Преименовања нису избегли оближњи велики градови, попут Дњепропетровска и Харкова, који су тако постали „Дњипро“ и „Харкив“, али Изјум никада није пристао да буде „родзинка“. Вероватно и због тога – постао је рушевина.
Док Украјинци броје мртве и рањене, а ЕУ и НАТО смишљају нове санкције против Москве, не би ли још више подривали сопствене економије, дотле је руски председник Владимир Путин уживао у друштву својих колега из ШОС-а у Самарканду. Посебно је био значајан његов сусрет с кинеским лидером Си Ђинпингом, где је Путин, како је и сам рекао, свом колеги разјаснио одређена „питања и забринутости“, пре свега поводом Украјине. Из тога су поједини западни аналитичари одмах извукли злуради закључак да се „нешто десило“ у Самарканду и да Пекинг почиње да окреће леђа Москви, што је сан западних русофоба од самог почетка сукоба у Украјини. Али чак су и они морали да примете да Си Ђинпинг ниједном речју није поменуо Украјину, нити је упутио било какву критику Русији – о било ком питању.

[restrict]

ПРЕЗИР ПРЕМА РЕАЛНОСТИ Напротив, кинески лидер сматра да Кина и Русија треба да ојачају координацију у ШОС-у, БРИКС-у и другим мултилатералним механизмима. Москва и Пекинг морају заједно да раде на одбрани интереса земаља у развоју, поручио је Си на самиту ШОС-а у Самарканду. С друге стране, Москва је саопштила да „високо цени избалансирану позицију Пекинга према украјинској кризи“. Балансирана позиција, другим речима, значи да Пекинг неће сметати Русији, нити је осуђивати због спровођења њене специјалне операције. То је оно што противници Москве најмање желе да чују, али се свест о томе ипак пробија у западне медије. Када се овом двојцу придружује и индијски премијер Нарендра Моди, онда би многи пожелели да то никад нису видели. Зато практично сви западни медији, (као) по команди велики самит ШОС-а, где се одлучује о будућности света, називају скромно – регионалним сусретом. Ова врста потцењивања других и отвореног презира према реалности не може донети ништа добро.
Како преноси немачки лист „Ханделсблат“ у колумни Дане Хајде, „Кина намерава да и даље безусловно подржава курс руског лидера Владимира Путина у Украјини“. Како је навела, током састанка Путина и Сија у Самарканду стране су поново потврдиле своју посвећеност уједињеном фронту на светској сцени, шаљући на тај начин алармантне сигнале западним земљама. „Путин и Си Ђинпинг су уверавали један другог у заједничку посвећеност, а Си је Путина назвао ’старим пријатељем’. То значи да Пекинг намерава да и даље безусловно подржава Путинов курс“, нагласила је Хајдеова и оценила да „у процени догађаја украјинске кризе Си Ђинпинг извлачи своје закључке, не фокусирајући се на мишљење западних медија“. Претходно је и колумниста „Вашингтон тајмса“ Бил Херц истакао да је изјава Путина и Сија на маргинама самита ШОС-а у Самарканду изазвала забринутост у САД.
Ове оцене у директној су супротности са ставовима које износе западни „овлашћени експерти“. Нема сумње да сваки самит Сија и Путина изазива снажне нападе нервозе и беса у западним центрима моћи, јер је реч о двојици лидера који не крију намеру да сруше актуелни једнополарни западни светски поредак, у чему имају подршку све више држава. Осим тога, они желе да изграде не само политички већ и економски праведнији свет, одбацујући хегемонију САД и њиховог долара, омогућујући својим партнерима да трговину воде у националним валутама. Управо ово последње биће највећи економски удар у срце „натоцентричног поретка“, јер му избија из руку најјачи адут – машину за штампање пара која се не гаси 24 сата, седам дана у недељи.
Али упркос свим напорима западних медија да пригуше осветљавање ових значајних процеса који ће обележити читав 21. век, реалне последице је све теже сакрити. Једна од највећих жртава судара Истока и Запада је свакако Немачка, која пати због дефицита руских енергената, и чији медији, што се види и на примеру „Ханделсблата“, тешко скривају забринутост због ситуације у којој се њихова земља нашла. Немачка је, наравно, велика и богата сила, и неће дозволити да њена економија брзо и неповратно колабира, али је јасно да на дуги рок ова ситуација за Берлин није одржива. Чак и да Немци пронађу нови гас, њега неће бити довољно и биће бар десетоструко скупљи од онога што Москва може да понуди – и што једино може да очува конкурентност Немачке на светском тржишту.

ИМА ЛИ ВАШИНГТОН ТАЈНИ ПЛАН ЗА УНИШТЕЊЕ НЕМАЧКЕ И ЈАЧАЊЕ САД УЗ ПОМОЋ „КОРИСНИХ ИДИОТА“ Пажњу јавности привукло је писање шведског алтернативног медија „Ниа Дагбладет“, који се позива на наводно „интерно цурење“ тајног документа из америчког труста мозгова, РАНД корпорације, иначе познате по углавном прецизним анализама које нуди влади у Вашингтону. Упркос томе што је реч о шведском порталу који критикују да се бави теоријама завере и антиваксерском тематиком, а и РАНД је демантовао изнесене тврдње, могуће је ипак упознати се с појединим наводима за које „Ниа Дагбладет“ истиче да потичу из тајног документа ове корпорације, а где се оцењује да је циљ америчке стратегије да завађањем Брисела и Москве заправо баци Европу, а пре свега Немачку, на колена. Да ли је и то разлог за Шолцове честе „пријатељске разговоре“ с Путином? И да ли се, после неколико месеци „чврсте политике“ Берлина према Москви, поново обнавља англосаксонски страх од најгоре евроазијске ноћне море, односно од економске и политичке осовине Берлин–Москва–Пекинг? Документ, који наводно датира из јануара, дакле пре избијања оружаног сукоба, указује да би агресивна спољна политика коју је водила Украјина уочи рата натерала Русију да предузме војну акцију. Стварна сврха, како се тврди, била је притисак на Европу да усвоји широк спектар санкција против Русије које су већ биле унапред припремљене. Како се даље наводи, економија Европске уније ће „неизбежно колабирати“ због тога, али ће САД од тога зарадити и до 9.000 милијарди долара и добити добро образоване младе људе који ће емигрирати из Европе. Кључни циљ је поделити Европу – посебно Немачку и Русију – и уништити европску економију постављањем „корисних идиота на политичке позиције како би се спречило да руске испоруке енергије стигну на континент“. РАНД-ов документ, који наводно носи наслов „Слабљење Немачке, јачање САД“, сугерише да постоји „хитна потреба“ за приливом ресурса да би се одржала америчка економија, а посебно банкарски систем, јер „само европске земље које су везане ЕУ и НАТО обавезама могу нам то обезбедити без значајних војних и политичких трошкова за нас“. Главна препрека овој амбицији је „растућа независност Немачке“, где се, поред осталог, истиче да је брегзит Немачкој дао већу независност и отежао утицај САД на одлуке европских влада. Кључни циљ, наводе шведски новинари, „који прожима ову циничну стратегију је, посебно, уништавање сарадње између Немачке и Русије, као и Француске, што се види као највећа економска и политичка претња Сједињеним Државама“. Јер, истиче се даље, сарадња ових држава на крају би претворила Европу у не само економског већ и политичког конкурента Сједињеним Државама, па се предлаже следећи рецепт – увући обе стране у рат са Украјином! У циљу сламања ове политичке претње, представљен је стратешки план, првенствено усмерен на уништавање немачке привреде. Заустављање руских испорука могло би да створи системску кризу која би била погубна за немачку привреду и индиректно за Европску унију у целини, због чега је кључно увлачење европских земаља у рат. „Једини могући начин да се обезбеди да Немачка одбије руске испоруке енергената јесте да се обе стране увуку у војни сукоб у Украјини. Наше даље акције у овој земљи неизбежно ће довести до војног одговора Русије. Русија очигледно неће допустити масован притисак украјинске војске на Доњецку Народну Републику без војног одговора. То би омогућило да се Русија прикаже као агресивна страна, а затим да се примени цео пакет санкција, који је већ сачињен“, истиче шведски портал. Даље се истиче да су такозване зелене партије у Европи „посебно лаке за манипулисање у извршавању задатака америчког империјализма“. „Предуслов да Немачка упадне у ову замку је доминантна улога зелених партија и европских идеологија. Немачки покрет за заштиту животне средине је веома догматичан, па чак и фанатичан покрет, због чега их је прилично лако натерати да игноришу економске аргументе. Личне карактеристике и недостатак професионализма омогућавају претпоставку да они нису у стању да на време признају сопствене грешке. То ће бити довољно да се брзо формира медијска слика о Путиновом агресивном рату и претвори Зелене у ватрене и оштре присталице санкција – партију рата. То ће омогућити да се санкције уведу без икаквих препрека“, наводи се у тексту, уз оцену да ће нанета штета између Немачке и Русије бити толика да ће државама онемогућити да касније поново успоставе нормалне односе. Посебно се апострофирају имена лидера немачких Зелених, шефице дипломатије Аналене Бербок и министра економије и климатских промена Роберта Хабека, као спремних да одиграју ову улогу. „Смањење испорука руске енергије, а у идеалном случају потпуни прекид снабдевања, довело би до катастрофалних исхода за немачку индустрију. Потреба за преусмеравањем значајних количина руског гаса за зимско грејање додатно ће погоршати несташице. Затварање индустријских предузећа изазвало би несташицу компоненти и резервних делова за производњу, распад логистичких ланаца и, на крају, домино ефекат“, истиче се. Као последица тога, уследио би потпуни колапс економије у Европи, „као вероватан и пожељан“. „Не само да ће то задати разоран ударац немачкој економији већ ће и привреда целокупне ЕУ неизбежно пропасти“, откривају шведски новинари наводне планове америчких центара моћи. Они истичу да би услед тога компанијама са седиштем у САД које имају мању конкурентност на светском тржишту, логистичке предности и одлив капитала из Европе донеле између седам и девет билиона долара, а важан ефекат би био и то што би многи добро образовани млади Европљани били приморани да емигрирају у САД. Како указује „Ниа Дагбладет“, РАНД је објавио саопштење за јавност у коме негира да извештај потиче од њих. „Нема коментара који делови извештаја су лажни или тачни, осим што једноставно пише да је садржај ’бизаран’ и да је документ ’лажан’“, истичу новинари шведског медија.

ВАЖНОСТ ОДРЖАВАЊА ДИЈАЛОГА С РУСИЈОМ Није прошло непримећено и да је прошле недеље немачки канцелар Олаф Шолц, готово истовремено с француским председником Емануелом Макроном поново позвао телефоном Владимира Путина. О чему су тачно причали не може се сазнати из штурих бирократских формулација издатих након разговора, али је јасно да управо наведена питања највише брину Немачку и представљају тему од великог интереса за Русију. Хипотетичка могућност да Европа током наредних година потпуно остане без руског гаса несумњиво ће читав континент довести до економског краха, са огромним глобалним последицама. Тако су многи били изненађени Шолцовом изјавом да се његови „разговори с руским председником Владимиром Путином увек воде у пријатељском тону, упркос разликама у мишљењима“. „Ако сумирам све разговоре које сам водио с њим у последње време, онда је свакако било помака“, загонетно је додао немачки канцелар, уз оцену о „важности одржавања дијалога с Русијом“.
Необично је, без сумње, да се разговори у пријатељском тону одржавају с лидером земље с којом сте у (полу)објављеном рату и кога ваша дипломатија лично криви за ужасне злочине. То може да указује да или Берлин има некакву „двоструку агенду“ у односима с Москвом, или се унутар немачке престонице одвија политичка борба, где немају сви исто мишљење. Тако је било, подсећања ради, и током мигрантске кризе 2015. године, када је унутар политичког естаблишмента постојао снажан фронт отпора попустљивој политици тадашње канцеларке Ангеле Меркел, чак и у редовима њене партије, јер је било јасно да то што она чини није било добро за Немачку, а изазивало је негативне реакције грађана и водило слабљењу и паду рејтинга владајућег ЦДУ-а. После неколико месеци „опирања“ Меркелова је на крају направила потпуни заокрет у својој мигрантској политици. Зато не треба искључити да је то могуће и овог пута, поготово уколико економска ситуација настави да се погоршава.

[/restrict]