Stevo Lapčević – USTAŠE, A NE NEMCI, ODGOVORNI ZA 95 ODSTO ŽRTAVA (drugi deo)

Stevo Lapčević je istraživački rad o genocidu u Sremu otpočeo serijom novinskih i publicističkih članaka, objavljenih u Sremskim novinama, na internet-portalu Stanje stvari i drugde. Pisao je o masakru u selu Ležimir, koji su krajem novembra 1943. godine počinile nemačke snage u seoskoj crkvi, stradanju Srpske crkve na ovom području i posebno opsežno o nacionalnim odnosima u Sremskoj Mitrovici posle Prvog svetskog rata koji su bili obeleženi napetostima između Hrvata i Srba. Ovo je drugi deo razgovora s njim.

Pored Srba, ustaške vlasti su progonile i stanovništvo jevrejske i romske narodnosti. Kako su tekli Holokaust i Porajmos na području Srema?
Romi su istrebljivani bez ikakve selekcije i bez ikakvih popisa. Jovana Trivunović, koja je sa mnom priredila „Spomenicu“, sada radi odličan rad „Sondiranje genocida – stradanje mitrovačkih sela u 1942. godini“. Koristeći dostupne popise izvodi statistiku o ubijenim Sremcima u 1942. godini. Do sada se genocidom u Sremu niko nije bavio na taj način i rezultati su veoma podrobni. Jovana precizno razvrstava žrtve po godinama, polu, nacionalnosti, mestu umorstva, počiniocima, pa se jasno vidi da je o Romima vođeno najmanje brige, da su stradavali u racijama i nasumičnim provalama ustaša u selo. Listom, oni su ubijani u Jasenovcu tokom čitavog rata. Zanimljivo je napomenuti i to da je Jovana jasno pokazala da su egzekutori u 95 posto slučajeva u Sremu bile ustaše, što je važno, ako se uzme u obzir narativ da su ubice mahom bili Nemci, što je, smatram, služilo nakon rata kao osnov za njihovo proterivanje. Na taj način, oni su, bili krivi ili ne, platili ceh ustaškog genocida. To ne znači da mislim da je trebalo Hrvate proterati, već da je jugoslovenska logika nalagala skretanje fokusa.
Što se Jevreja tiče, mitrovačka zajednica nije bila velika, do 200 lica, što je posledica kasnog naseljavanja, shodno činjenici da su bečke vlasti branile njihovo naseljavanje u Granici. Pa ipak do kraja 1942. njih više nema, baš kao ni sinagoge koja je srušena već 1941, ali je konačno uklonjena u tragičnoj „Tomićevoj“ godini. Tim pitanjem se kod nas poslednjih godina bave kustos Nenad Radmanović i istoričar Miljan Garčević i nadam se da ćemo uskoro imati više podataka. Možda bi bilo korisno spomenuti i to da je u kući najuticajnije jevrejske porodice Flajšman, po njihovom istrebljenju, bilo smešteno jedno od najozloglašenijih mučilišta za Srbe u Mitrovici. Takođe, prošle godine smo na mestu na kojem se nalazila sinagoga postavili spomen-ploču, čime je Grad odao počast ovoj zajednici.

Koji su bili oblici otpora Mitrovčana ustaškom režimu?
Kako su nacionalisti bili sklonjeni, ubijeni, zatvoreni, pod prismotrom to su nosioci otpora, nakon napada Nemačke na SSSR otpor predvode komunisti. Otpor je bio oružan, a njegovi nosioci su bili Fruškogorski i Podunavski odred, te Bosutska četa. Za ljudima pod oružjem dolazila je pozadina. Praktično sva mitrovačka sela bila su pozadina. U njima su se borci skrivali, zimovali, tu se spremala hrana, prikupljala svaka vrsta pomoći. Analiza koleginice Trivunović i u tom smislu otkriva sjajne podatke. Naime, ona sela koja su bila na prvoj liniji, poput Sremske Rače, Bosuta, Ležimira, Divoša, dala su najviše žrtava, sela koja su bila u pozadini ili na raskršću komunikacija značajnih za obe strane, okupatorsku i partizansku, dala su znatno manje žrtava. Tu mislim na Manđelos, Kuzmin, Martince i Velike Radince. Isto važi i za sela koja su bila daleko od Fruške gore, Dunava i Bosuta, poput Laćarka, iz kojih je teško bilo organizovati aktivni i stalni otpor. Sela u kojima su Nemci činili većinu ili ih je bilo u značajnoj meri, kao što su Grgurevci i Čalma, bila su mirnija. Ipak, postoje i neki izuzeci, poput Grgurevaca koji su 1942. pretrpeli možda najveći zločin, kada je početkom juna u jednom danu ubijeno 206 lica. Ovo selo je izuzetak jer je odmazda došla nakon nepotrebnog incidenta u kojem su partizani ubili dvojicu Nemaca-civila u vinogradu.
U otporu su, dakle, učestvovali svi, na sve moguće načine. Postoji svedočanstvo iz Ležimira, iz 1943, kada su meštani, seljaci, napravili blokadu tenkovima. Naime, čekajući da se partizani povuku, Ležimirci su na put istresali granje, nameštaj, volovska kola, sve što su mogli, sakrili se iza njih i čekali borbu. Ljudi su prosto štitili jedni druge, svoje bližnje, braću, sestre… Tu se borba za biološki opstanak ne može odvojiti od revolucionarnih ciljeva. U tome je na neki način lepota ustanka u Sremu, ali i nevolja.

U Sremu je progon doživela Srpska crkva, uključujući i brojne fruškogorske manastire. Kakvim podacima raspolažete?
Crkva je, kao što smo rekli, ukinuta i pokušalo se sa stvaranjem HPC, ali nije bilo rezultata, pa su svetinje bile ili doslovno zaključane ili su kao i u Velikom ratu služile kao stovarišta i magacini. Interesantno je spomenuti da je mitrovački Saborni hram prvi put otključan i očišćen 1943. i to od strane Škurovih kozaka koji su Mitrovčanima Srbima ostali u lepom sećanju, ali su zato po Fruškoj gori učinili zverstva slična onima koja su iza sebe ostavljale ustaše.
Što se manastira tiče, oni su već na početku rata stavljeni pod posebnu „komesarsku“ upravu koja je pljačkala imovinu i odnosila je u Zagreb. Ikone, sasudi, knjige i drugi vredni predmeti nošeni su ako ne direktno Paveliću na poklon, a ono u zagrebački muzej. Neki od njih su nakon rata vraćeni, ali se većini ni danas ne zna traga. O tome je dosta pisao sjajni Dinko Davidov.
Đakovački biskup Antun Akšamović je u nekoliko navrata pokušao da neke manastire, među kojima i Ravanicu u kojoj su se čuvale mošti kneza Lazara pokloni kapucinerima, ali strah od partizana je učinio svoje, pa se od toga odustalo. U manastirima ljudi su mučeni, ubijani, a skupa sa njima stradavalo je i monaštvo. Pošto su opusteli, neki od njih, kao Bešenovo, Kuveždin, Šišatovac, Đipša i drugi, postali su središta partizanskog otpora, pa je neko vreme u njima radila i proizvodnja bombi.
Što se tiče moštiju, ustaše nisu pokazivale previše interesovanja, ali jesu u nekoliko navrata želeli da unište mošti kneza Lazara, što se nije desilo zahvaljujući intervenciji Nedićeve vlade u Beogradu. Konačno, gotovo da nema manastira na Fruškoj gori a da nije bio oštećen. Nekima su uništeni konaci i pomoćni objekti, nekima crkve, a neki, poput Bešenova, sravljeni su sa zemljom.
Paralelno sa ovim procesom pokušavalo se i s pokrštavanjem, ali ni to nije dalo značajnije rezultate, pošto su Sremci odbijali pozive. Možda će biti zanimljivo napomenuti da je jedna od prvih naredbi ustaških vlasti u Mitrovici bila ona o zabrani isticanja ivanjskog cveća, jer se time vređala rimokatolička vera. Takođe je zabranjeno i proslavljanje značajnijih praznika, što se nije u potpunosti poštovalo. Ostalo je zabeleženo i to da su u zimu 1942. bešenovački partizani upali u selo uz rafale i povike „Hristos se rodi“ čestitali Božić. Pravoslavlje je tako postalo i izraz inata, bunta, bez obzira na to šta Marks i Engels govorili o Bogu.
Kada se govori o stradanju Sremaca u Drugom svetskom ratu, uvek je na umu ime velikog slikara Save Šumanovića. Međutim, pored Šumanovića, u Sremu je stradao još jedan slikar i duhovnik – sveštenomučenik Rafailo Momčilović. Kod rekonstrukcije njihovih poslednjih dana u publicistici i literaturi postojale su različite nedoumice. Da li je istorijska nauka stavila tačku na rasprave o njihovom stradanju?
Koliko je meni poznato to pitanje je još uvek otvoreno. I to važi i za Savu. Često se može čuti da su mu ruke bile lomljene, sečene, ali podataka koji to mogu da potvrde nema, pošto Šumanović nikada nije ekshumiran. Istakao bih da Srem u moru tragičnih ponavljanja ima i ovo, slikarsko. Naime, 1914. ugarske vlasti su u Petrovaradinu streljale slikarku Danicu Jovanović iz Beške. Ona je kao istaknuti srpski rodoljub uhapšena 10. septembra i po kratkom postupku, poput suđenja Tomićevog aparata, presuđena i 12. septembra streljana.

Druga ratna godina u Sremu obeležena je akcijom Viktora Tomića – opsežnog progona srpskog stanovništva izvedenog pre ravno osamdeset godina.
To je pre bio pokolj. Jer kako drugačije nazvati umorstvo i slanje u logore gotovo 10.000 lica, listom Srba, najvećim delom civila, među kojima ima i na stotine dece uzrasta od nula do devet godina. Svoj pir Tomić je započeo u Vukovaru 10. avgusta, a nastavio ga u Mitrovici u koju je došao dve nedelje kasnije. Iz Mitrovice je otišao 10. septembra i to nakon što je u gradskoj gostionici sa svojim saradnicima napravio terevenku, da proslave dobro odrađen posao.
Koliko je sve to tragično bilo možda najbolje govori jedno sačuvano svedočanstvo, opis same likvidacije. Naime, ubistva su se dešavala u večernjim satima, pa do duboko u noć. Iz pravca Kaznione mučenici su voženi plavim autobusima koje je Tomiću za tu priliku dodelila zagrebačka opština. Pri polasku, stražari bi ispalili svetleći metak, što je bio znak likvidatorima da počnu s pripremama. Tokom transporta stradalnici su bili mučeni, da bi na kraju bili izbačeni na put bez povratka. Duž trase od nekoliko stotina metara stajale su ustaše i domobrani s popaljenim crvenim bakljama. Pošto bi došli do rake, specijalni odred ustaša, nazvan „jamari“ brižno bi raspoređivao žrtve, kako ne bi došlo do „nepotrebnog“ nagomilavanja u jamama.
Žrtva bi se namestila i usledila bi paljba. I tako nekoliko puta. Pošto se jame napune, jamari bi uskakali i noževima ubijali one koji su još uvek davali znake života. Nakon toga su im neretko zasecali ruke i kroz otvore provlačili prste kako bi ih razvukli po jami i tako spremili mesto za sledeću grupu. Na kraju „obavljenog posla“ žrtve su zalivane krečom i tako ukrug. Samo u jednom danu, 3. septembra, ubijeno je po svedočanstvima 800 lica.

Draginac, Kraljevo, Kragujevac. Topovske šupe, Banjica, Jajinci. To su toponimi za koje vezujemo stradanje u ustaničkoj Srbiji 1941, odnosno okupiranom Beogradu. Kako izgleda sremska topografija zločina? Postoje li gradska mesta čije ime ima snažno asocijativnu snagu na ustaške zločine, čak i osobama slabije upućenim u istorijska zbivanja?
Mislim da je važno pre svega reći da se Srem stavlja u drugi plan kada se govori o stradanju Srba u Drugom svetskom ratu. Obično se misli „a to su Vojvođani, šta su oni pa ratovali“. Imate i onu ružnu „šalu“ prema kojoj je Lali u ratu bilo najteže kad se najeo šunke „a Švabe zauzele bunar“. Međutim, nije to baš tako lako i smešno bilo. Pre bi se moglo reći da je strašno i tužno. S druge strane, Srem se zapostavlja i kada se govori o NDH, pa se fokus usmerava ka Lici, Baniji, Hercegovini… Ne mislim da je to loše, ali je Srem platio visoku cenu svoje slobode i svog srpstva.
O tome svedoče Sajmište, Vukovar, Dudik, Kazniona, Flajšmanov podrum, Kustodija, Elcov magacin, Pravoslavno groblje u Sremskoj Mitrovici sa koga je ekshumirano preko 2.500 mučenika. Pored toga, svaki manastir je mesto stradanja, u ležimirskoj crkvi je ubijeno 100 ljudi u jednom danu, od čega 15 dece do 10 godina. Ponovo od strane ustaša. Handžar divizija je 1944. u Sremskoj Rači i Bosutu napravila pokolj ubivši gotovo 500 ljudi tokom dva dana. Na ovo treba dodati i veliku ofanzivu na Frušku goru, kada je u akciji „Borovski“, neposredno po pokolju na Kozari, učestvovalo 19.000 nemačko-hrvatskih vojnika.
Tokom Velikog rata sela uz Savu i Dunav bila su doslovno satirana. Ovde, između Save i Dunava stradanje je deo svakodnevnog života. Toponima svakako ne nedostaje, ali nedostaje onih koji će se baviti njima.

Svako traumatično iskustvo jedne zajednice podrazumeva dugotrajni i višeslojni odgovor na preživljena iskustva. Kako su, po okončanju rata, razrešeni duboko poremećeni nacionalni odnosi? Etnička struktura prostora je unekoliko promenjena. Da li su u pitanju bile odmazde za počinjene zločine?
Bilo je sudskih procesa koji su završeni likvidacijom nosilaca ustaških vlasti. A… bilo je i odmazda. One su ušle u kritičnu fazu kada su se u grad spustili partizani sa Fruške gore, što je bilo i očekivano. Zbog toga su u grad dolazile pojedine dalmatinske partizanske jedinice, kako bi činile tampon-zonu. Danas se govori o nekoliko lokacija u gradu na kojima se još nalaze kosti pobijenih 1944–1945.
Posebno teško su prošli Nemci koji su, kao što smo već spomenuli, po mom sudu, snosili posledice i za ono što su učinili i za ono što nisu. Da stvar bude još gora, dobar deo njih je ubijen ili proteran potpuno nevin, na isti način na koji su recimo tokom rata stradavali članovi partizanskih porodica.
Mnogi Nemci koji su ostali u Mitrovici kasnije su se pretapali u Hrvate da bi se sačuvali, što je paradoks, ako se uzme u obzir ranije iznet podatak da su ustaše u Sremu vršile genocid, pa tek za njima i Nemci. Ali šta se tu može, ideja „bratstva i jedinstva“ je odradila svoje, a kako se to završilo, videli smo pre tri decenije, kada je, nažalost Srem ponovo bio mesto razaranja. Za mnoge Sremce Vukovar je ponovo postao stratište i to je potpuno neshvatljivo: tri puta u jednom veku jedna te ista mesta postaju pećnice koje gutaju Srbe Srema…

Kako se razvijala kultura sećanja u prvim posleratnim decenijama?
Sve do pedesetih na Pravoslavnom groblju su uredno održavani parastosi za ubijene, a na Vidovdan je služen pomen za sve Srbe ubijene od Kosovskog boja do te godine. Prvi spomenik koji je postavljen na mestu Tomićevog pokolja bio je kameni krst koji i danas stoji.
Počev od pedesetih narativ se menja, a sa njim i način obeležavanja. Parastose smenjuju bezlične komemoracije, koje su nastavljene i nakon što je Bogdan Bogdanović napravo spomen-kompleks koji i danas stoji. Što je vreme više prolazilo, to je obeležavanje postalo sve usiljenije, da bi devedesetih sve palo u prašinu. Sam kompleks je bio zapušten, a obnovljen je 2012. Svake godine služi se parastos, ali je broj Mitrovčana koji dolaze sramotno mali. Ove godine situacija je drugačija, ali sumnjam da će tako ostati i naredne.
Sada, osamdesetak godina posle spominjanih događaja, nameću se, međutim, pitanja na koje se, poslovično, daju generacijski odgovori: kako se sećati? U epohi cinizma neki bi dodali i: zašto se sećati? Šta predstoji novoj generaciji istraživača i javnih delatnika da uradi na čuvanju dostojnog sećanja na sremske žrtve? Na čemu se sada radi? Kakvo je – i kakvo bi trebalo da bude – njihovo mesto u srpskom samorazumevanju u prvim decenijama 21. veka?
Kako se sećati – onako kako dolikuje. Koleginica Jovana i ja smo upravo zato dopunili i ponovo javnosti na uvid dali Jovanovu „Spomenicu“. Mislim da smo obavezni da znamo imena žrtava, nekoliko reči o njima, ali i o dželatima. Sva ta bezlična nagvaždanja su postala nepodnošljiva i ružna, baš kao i stalo spočitavanje da pričom o sopstvenom stradanju mi postajemo ti koji „bude duhove“. Pa čak i da je tako, šta mi tu možemo, postoje neki duhovi koji nisu smeli zaspati. To nije naš problem. Mene ni najmanje ne dotiče kako će hrvatska zajednica reagovati na ono što radim. Bolje bi bilo da reaguju na ono što je najveći deo iste radio po Sremu između 1941. i 1945. Da nije bilo toga, sada ne bih pričao ovo što pričam. Zaista se trudim da idem ka istini, da razumem, propagandom se ne bavim.
Zašto se sećati – zato što to dugujemo onima na kojima počiva Sremska Mitrovica, onima kroz čije očne duplje niču bulke, suncokreti, kukuruz, žito… Zato što tako pokazujemo da smo ljudi i da smo spremni da se odupremo cinizmu o kojem govorite.
Mladim istraživačima su konačno ruke odvezane. U fondu Muzeja Srema mogu se pronaći kazneni listovi, oglasi, presude, zahtevi za pokrštavanje… Sve su to dokumenta od kojih su starije kolege bežale, ko iz lukrativnih razloga, jer je KPJ dobro plaćala revolucionarne hvalospeve o samoj sebi, ko iz nevoljnosti da se „zameri“ sugrađanima. U prvom slučaju ne razumem te doktore nauka i kustose koji su olako odbacivali sve što bi Partiji moglo da smeta, a u drugom mi nikada neće biti jasna ideja po kojoj se zaklan i u kreč bačen čovek „zamera“ dželatu zato što ga, kroz usta istraživača, proziva za učinjeni zločin…
Prostora ima, pa ko ima volju da radi, eto posla! Mladi kolega Danilo Jadranski pokazuje interesovanje za stradanje Mačvana. I sam Mačvanin, istražuje stradanje žitelja sela severne Mačve koja danas pripadaju Mitrovici, a o čemu se malo zna.
Što se tiče onoga na čemu se sada radi, mogu reći da s kolegama pripremamo novu izložbu kojom ćemo prikazati stradanje seoskog stanovništva u 1943. godini. U sklopu tog istraživanja, sa koleginicom Trivunović planiram da objavim studiju, s posebnim akcentom na spomenuto stradanje Ležimiraca. Razlog zbog kojeg se fokusiramo najviše na Ležimir otkriva i kakvo mesto mučenici Srema treba da imaju u našoj svesti: naime, konačan cilj koji želim da ostvarim jeste kanonizacija Ležimirskih mučenika. U seoskom Hramu postoji već freska, u selu se poštuju kao svetitelji i mislim da bi kanonizacijom sremske žrtve konačno dobile mesto koje zaslužuju.