ШТА УЧЕ ВАША ДЕЦА

ПРАЈД МЕЂУ УЏБЕНИЦИМА

У идеолошком друштву тоталитарног типа циљ уџбеника је наметање друштвено обавезне „истине“ (која је, у ствари, само карикатура стварности) као нечега што се подразумева. Надали смо се да после комунизма идеолошких лажи у уџбеницима више неће бити. Али, авај – уместо титоизма, у наше школе је стигао џендеризам. Зато, немојте се зачудити кад вам дете дође у кућу и каже да је решило да промени пол, јер пише да то може, и да је „кул“, у његовом уџбенику биологије

Џудит Батлер, радикална лезбијка и феминисткиња, била је кључна „идеолошкиња“ џендер лудила, које се сад намеће нашој деци преко нових уџбеника. Немачка научница Габријела Куби у књизи „Глобална сексуална револуција“ о тим идејама каже: „Било чија сексуалност је фантазам, само нешто у шта верујемо због тога што се често понавља. Род (џендер) се не да повезати са биолошким полом, који не игра апсолутно никакву улогу и који се пројављује једино због тога што је језички саздан, и зато што људи верују у оно о чему стално слушају.“ Према схватањима Батлерове, наш идентитет је плутајући и флексибилан. Нема мушког и женског бића, него постоје само извесни „перформативи“, то јест човеково понашање се може променити у било ком тренутку“.
Џудит Батлер тврди да је узрок присилне хетеросексуалности инцестни табу, један од најстаријих табуа човечанства. За њу је, објашњава Габријела Куби, „инцестни табу правни акт који забрањује и инцестне жеље и ствара извесне идентитете родног субјеката кроз механизам принудне сексуалне идентификације“. Шта то значи? То значи да је, за радикалне феминисткиње и ЛГБТ активисте, забрана родоскрнављења препрека ка потпуној „сексуалној слободи“. Женски пол је, према Батлеровој, само конструкција. Габријела Куби указује на значење оваквог става: „Само ако постоји нешто такво као што је жена, жена може бити подвргнута репресији. Само ако постоји принудна хетеросексуална нормативност, друге врсте жудње могу бити одбачене.“ Батлерова своди људски идентитет – који се обликује на основу безброј утицаја, а не само пола, укључујући у те утицаје и породицу, културу и религију – на слободно изабрану, променљиву сексуалну оријентацију. Према мишљењу Батлерове, породицу не уобличавају везе између родитеља и деце, него самовољни чинови тренутног припадништва. У паралелном универзуму Батлерове, деца не бивају зачета, него „дизајнирана“ и произвођена путем вештачких техничких начина репродукције, као што су донирање сперме и јајних ћелија, сурогатно материнство, вештачке материце и манипулација генима. Према овој теорији, мушки и женски пол појединца је небитан за његов идентитет, и представља „диктатуру природе“ против човековог самоодређења, од које се треба ослободити. Човеков идентитет је, уместо полом, одређен његовом сексуалном оријентацијом, због чега је флексибилан, променљив и разнолик. Ова илузија, или „фантазам“, о два пола створена је инцестним табуом и лингвистичким одредницама какве су „мушкарац“ и „жена“, „отац“ и „мајка“, које се морају уклонити да бисмо „изумели“ себе саме. „Ознаке“ друштвене хетеросексуалности морају бити одстрањене из сваке области. Мушкарац и жена, брак и породица, отац и мајка, полност и плодност нису нешто природно; реч је о нечему што је проглашено, и помоћу чега се успоставља хегемонија мушкарца над женом, као и хетеросексуалности над свим облицама сексуалног понашања. То треба да буде разорено до темеља, наводи Куби.
„Џендер револуција“ доноси идеологизовану изједначеност мушкарца и жене; разградњу мушког и женског полног идентитета; борбу против нормативног хетеросексуалног понашања, уз потпуну правну и социјалну једнакост, као и привилеговање свих нехетеросексуалних начина живота; абортус као тзв. репродуктивно право жене; присилну сексуализацију деце и омладине; систематски рад на сиромашењу породице, са циљем да се деца одузму оцу и мајци и предају неототалитарној држави. Џендеристи иду дотле да тврде да мушка доминација није плод мушке делатности на подређивању жене него производ самог језика, који је одвише „мушки“. Зато траже да се језик мења у складу с њиховим суманутим визијама, маскираним у „науку“.

ЏУДИТ БАТЛЕР НИЈЕ НАУКА У „Искушењима радикалног феминизма“ Слободан Антонић се позабавио научношћу идеја Џудит Батлер. Ево шта нам је открио: „Рецимо, када нас неко пита ког је пола наша беба, а ми одговоримо то је дечак, тим чином се такође успоставља род.“ И још: „Или, рецимо, када деца читају и преписују из буквара реченице попут мама кува, тата поправља ауто, бака плете, деда чита новине… Наизглед, то су пуки описујући искази. Они сведоче о свакидашњици обичне породице. Али то није само опис онога што се дешава, то је и дискурзивна потврда модела понашања преко којих се уобличавају типичне родне улоге. Ти искази у позадини, дакле, имају и скривену, прописујућу функцију. Управо понављање таквих исказа, из нараштаја у нараштај ђака, јесте (ус)постављање рода. Њиме се поједине родне улоге утврђују као природне, па је реч о процесу тзв. натурализације која је један од кључних начина деловања режима моћи маскулиног и хетеросексистичког тлачења, односно хегемоније маскулине и хетеросексистичке моћи.“
Наравно, како запажа Антонић, та теорија је толико општа да је лишена сваког информативног садржаја: „Она је слична теорији лептира која каже да је све на свету повезано, па замах крилима лептира у Кини има неког ути­цаја на појаву урагана на Флориди.“ Прави научник утврђује истинске каузалне везе, а не плаши Флориђане лептировима у Кини, вели Антонић. Учење Џудит Батлер својеврсна је магијска вера у свемоћ чаробних формула: „Као што шамани верују да ће кроз одгова­рајућу, чврсто формализовану језичку праксу произвести жељену стварност, тако и поједине радикалне феминисткиње верују да ће кроз одговарајућу, чврсто формализовану језичку праксу произвести жељени облик друштвене једна­кости полова. Такође, као што шамани мисле да онај члан племена који не поштује њихове строге језичко-ритуалне форме производи зло за цело племе, тако и поједине ради­калне феминисткиње претерују у веровању да свако ко се не држи њиховог формализованог језика тиме ојачава систем тлачења жена и наноси свим женама директну штету.“
Џудит Батлер је, ако нисте знали, почасна докторка Универзитета у Београду.

БИОЛОШКА ИСТИНА Понављамо, научна истина је сасвим другачија од идеја Џудит Батлер и њених, женских и мушких, јуришлија: друштвени фактор није занемарљив, али полност се, пре свега, одређује биолошки, и разлике се виде од детињства. У анализи квазинаучних теза радикалног феминизма Слободан Антонић је прецизан: „Различито понашање дечака и девојчица приликом игре – дакле, током слободног деловања, без утицаја одраслих и њихове културе – показује те дубинске, еволутивне слојеве полног понашања. Од најранијег узраста, примећују психолози, дечаци показују веће склоности да се играју предметима који се могу употребити као оруђе или оружје (штапови, камење итд.), него девојчице, као што и лакше и брже уче њихову примену. Такође, дечаци користе знатно шири простор за игру од девојчица и, у узрасту 8–11 година, имају и до три пута већу недозвољену територију (по родитељском ограничењу) на којој се играју, него девојчице. Дечаци тог узраста се боље од девојчица сналазе и на непознатом терену – боље памте распоред растиња или зграда, боље се оријентишу у простору итд. Истраживања која су спровођена у савременим друштвима – и у оним више традиционалистичким (попут Кеније) и у оним више модерним (попут Канаде) – показала су да се шестогодишњаци оба пола играју – само уколико им се дозволи да бирају – десет пута дуже са истим полом, него са супротним. Дечаци се радије играју са дечацима, а девојчице са девојчицама јер су њихови обрасци играња различити, као и начини на који се сукобљавају. Због тога се дечаци боље слажу у игри са дечацима, а девојчице са девојчицама. На том узрасту, наиме, дечаци до жељене играчке чешће долазе гуркањем, надметањем и отимањем, а девојчице вербалним убеђивањем, па и манипулацијом. Иако поједини дечаци започињу игру са девојчицама, девојчице најчешће погрешно одговарају (не телесним надметањем већ вербалним убеђивањем), због чега су за дечаке мање изазовне за даљу игру, и обрнуто.“
То је наука. Џендеровска прича је науколико трабуњање. И то трабуњање сад је у нашим уџбеницима.
За време ноторног министра просвете Младена Шарчевића, џендер бојовници су покушали да, под видом борбе против насиља, у школе убаце уџбенике „нестандардног секса“, о којима је, априла 2017, у „Политици“ писао Миша Ђурковић: „Кад се, међутим, отворе ове позамашне књиге, уочава се да је такозвана борба против насиља у породици заправо замишљена и реализована као борба за промоцију хомосексуализма и порнографије, за подстицање дечје сексуалности, за подстицање експеримената у том пољу, као и за опањкавање традиционалне породице. Око 50% материјала промовише хомосексуализам и порнографију. У приручнику за биологију деца могу да науче какао се правилно изводи француски пољубац, али да се на питања да ли је тачно да постоји мушки и женски кондом? Чему служи женски кондом? даје се одговор и девојке које воле девојке користе заштиту кад воде љубав. Некада је важно имати у виду да се жене лезбејске оријентације можда нису увек идентификовале као лезбејке, те имају и своју сексуалну предисторију као стрејт особе. У оквиру лезбијског љубавног односа, средство заштите су фолије од латекса или полиуретанске (врло танке, од меке пластике), квадратног облика, које се користе да се покрију женске гениталије или анус током оралног секса. Помажу као баријера да се спрече полно преносиве болести. Затим се детаљно описују орални и анални секс и оргазам.“
У уџбеницима је писало и ово: „Религија се одређује као један од основних извора мушког насиља над женама, а мастурбација препоручује као нешто сасвим природно и потребно.“ Деци се објашњава да су сексуалност и сексуални избор динамичне и несталне категорије које стално треба преиспитивати итд. На крају треба рећи да на питање да ли је породица сигурно место, аутори одговарају да је породични дом у ствари најопасније место у данашњем друштву!?
Захваљујући заједничкој борби наших интелектуалаца и шире јавности, Шарчевић је повукао ово ругло маскирано у уџбенике, али је јавно признао да је то од нас тражио „меки окупатор“ из Брисела (окупатор се, на Балкану, увек представљао као цивилизатор).
Ипак смо, јер смо, наравно, „напредни“, дошли до џендер уџбеника. Претходно су прекројени планови и програми. И прошло је, свуда.

БИОЛОГИЈА ЗА ОСМАКЕ Како то изгледа данас?
Погледајмо уџбеник за осми разред, аутора Гордане Субаков Симић и Марине Дрндарски, у издању „Новог логоса“, а ту су, скупа са „Новим логосом“, „Национална географија“ и, наравно, „Клет“. У првом делу уџбеника, у поглављу о полности, на страни 155, прича о биoлошком полу осенчена је причом о роду, то јест „џендеру“: „Тако, на пример, постоје особе чији биoлошки пол и родна припадност нису подударни (на пример, особа женског пола осећа се као мушкарац). Због тога је важно да разумемо те чињенице и да будемо толерантни према различитостима, да уважавамо специфичност других људи и њихов избор сопствене полности, то јест сексуалности.“ А онда, да би се показало како је то чак и традиционално, даје се опис „феномена вирџина“: „Вирџина је културни феномен јединствен у свету који се јављао на југу наше земље, али и у Црној Гори и Албанији. У породицама које нису имале мушких потомака једно женско дете на захтев родитеља или шире заједнице преузимало је улогу мушкарца заветујући се да неће ступати у брачну заједницу. (…) Знале су да пуцају из оружја, носиле су мушку одећу и радиле мушке послове.“
То за традиционалисте – видите, било је и „во времја оно“ џендер трансформација.
У уџбенику биологије за осми разред издавача „Дата статус“ и аутора Гордане Ковачевић и др Немање Рајчевића џендер идеологија је сасвим усвојена. И дивљим Србима се препоручује, на страни 86, којим путем ићи у џендер будућност: „У заједницама које толеришу особености сваког појединца, људи код којих се родни и полни идентитет не прихватају су прихваћени и равноправни. Међутим, многе друштвене заједнице имају унапред предвиђене родне одлике на којима се инсистира од рођења. Од девојчица, будућих жена, се очекује да буду нежне и привржене породици, а дечаци се припремају да буду храбри и јаки. Подударност родног и полног идентитета се намеће од рођења, избором одеће или фризуре. Женске и мушке играчке су увод у оно што се од деце очекује кад постану одрасли људи. Оваква подела на искључиво два предвиђена рода доводи до дискриминације међу половима или дискриминације особа код којих се полни и родни идентитет не подударају.“ Пише и ово: „Наука се све више бави испитивањем и решавањем проблема људи чији се полни и родни идентитет не подударају. Хируршким корекцијама пола, хормоналном терапијом или психотерапијом, овим људима се значајно може помоћи у успостављању полног и родног идентитета.“
Ваше дете чита уџбеник, и дође кући, и каже: „Мама, тата, крећем у новом правцу!“ А ви? Шта ћете ви радити?

Наставиће се