ПРАЈД МЕЂУ УЏБЕНИЦИМА (3)
Покојни академик Предраг Пипер говорио је да је идеологија родне равноправности део радикалног феминизма у оквиру глобалног неолиберализма, који све више добија одлике глобалног тоталитаризма. То нема много везе с науком, него је покушај да једна спорна теорија („род“ не зависи од пола и важнији је од њега) добије статус научно утемељене и неспорне идеологеме, која се представља као једино исправно политичко мишљење под претњом казне за оне који другачије мисле и говоре
Матица српска и Одбор за стандардизацију српског језика обдарили су нас драгоценим зборником „Положај српскога језика у савременом друштву – Изазови, проблеми, решења“. Зборник је настао управо на основу резултата научног скупа одржаног у Матици 3. јула 2021. године. С обзиром на то да су се бројни учесници бавили баш родном квазилингвистиком, која се, тобож, брине за права жена, решили смо да прикажемо само ставове жена – универзитетских професорки и научних радница, које су, бранећи достојанство српског језика и здрав разум, рекле своју реч у пуноти њених значења. Пошто су се „џендер луменке“ наводно бориле за права жена, „џендеришући“ српски језик, треба видети шта објективна наука (а, хвала Богу, Србија има низ озбиљних подвижница науке) о томе каже.Марина Јањић, са Филозофског факултета у Нишу, објашњава како би изгледало када би се Закон о родној равноправности примењивао у језичкој пракси, пре свега школској, јер се „грубим језичким интервенцијама и претеривањима опире и сам језички систем (на плану семантике долази до комичних ситуација – домаћица и домаћин, тренер и тренерка, косач/косац и косачица/косилица), на плану синтаксе и стилистике долази до рогобатних конструкција приликом паралелног набрајања истих речи са значењем бића различитог пола (студент и студенткиња, водитељ и водитељица, епидемиолог и епидемиолошкиња, психолог и психолошкиња), док на плану лексике неприродна решења парају уши и делују извештачено (витешкиња, ентузијасткиња, перфекционисткиња, лингвисткиња, дерматолошкиња, гинеколошкиња, онколошкиња, истраживачица, археолошкиња, етнолошкиња, комуниколошкиња, социолошкиња, биолошкиња, астролошкиња…). Оваквим вештачким интервенцијама у језику морала би се покренути тектонска померања и у правцу решавања статуса именица женског рода којима се означавају бића природног мушког пола, јер ће се онда они осетити дискриминисаним и феминизираним (Алекса, Андрија, Немања, Страхиња, Владица, Тадија, Никола, судија, владика).“
Весна Ломпар, са Филолошког факултета у Београду, писац низа уџбеника граматике, опомиње нас какве би последице „џендер“ кловнијада имала по наставу српског језика: „До сада је увек било потребно нагласити страним студентима (на почетном нивоу) да је у упитној реченици типа Ко је дошао? глагол увек у једнини и у мушком роду (ако глаголски облик разликује род), чак и кад је одговор на ово питање, на пример, Ана (да странци не би направили типичну грешку и питали Ко је дошла?). Не знам да ли би и у оваквим случајевима требало примењивати родно осетљив језик. Ако јесте, онда ћемо његове правилне обрасце лакше усвојити ако сви почнемо да говоримо српски језик као страни.“ Да будемо странци у својој земљи – то је циљ лингвистичке окупације.
ОСТАВИТЕ ЈЕЗИК НА МИРУ Марина Спасојевић, из Института за српски језик САНУ, одлучно устаје против новог закона у коме пише да се „џендер језик“ намеће како би нам се променила свест и како би друштвени односи процветали равноправношћу: „Не треба језик да се мења да би се променило нешто у друштву, него кад се стање у друштву промени, то се види и у језику. И те промене се виде и кад су жене у питању. Не би у речницима биле навођене васпитачице, учитељице, директорке и сл. као особе женског пола које се баве одређеним занимањем, врше одређену функцију и сл., да жене нису стекле право гласа, почеле да се образују и учествују у јавном животу, тј. да се нису прошириле њихове друштвене улоге. Све ово потврђује да није потребна никаква законска интервенција да би жена постала видљива у језику. Управо, називи на дипломи као професор српског језика, или печату као доктор опште медицине и сл. не би требало да унижавају жену, већ да покажу да је она једнака мушкарцу. Јер род у језику не треба мешати с полом у природи, онда би, рецимо и Николе, Илије, Тадије и други им сапатници требало да траже правду за себе јер се мењају као именица жена, а шта тек рећи за један од највиших црквених чинова – владику, а могле би се љутити и судије мушкарци.“
Софија Милорадовић, из Института за српски језик САНУ, указује на решеност питања које је друштву на силу наметнуто јер се „родна равноправност обезбеђује управо употребом родно неутралних облика, док инсистирање на обележавању пола у контексту у коме је тај податак заправо ирелевантан – сматрам – може указивати на дискриминацију“.
Јордана Марковић, са Филозофског факултета у Нишу, нуди сасвим разуман предлог: „У вези са применом Закона предлажем да се упути захтев за измену Закона у делу који предвиђа казне ако изостане обавезна примена тих лексичких облика.“ Џендер лингвистика није ништа друго до покушаја инквизиторског наметања лажи у име тоталитарне идеологије.
Ана Јањушевић Оливери, са Филозофског факултета Универзитета у Приштини, сматра да се кренуло путем орвеловског новоговора: „Ко има право да мијења свијест, мишљење и ставове, ако се они притом не косе са етичким нормама друштва? Да ли је циљ овога закона обезбјеђивање равноправности међу половима или промјена свијести, односно промјена система вриједности?“
Исидора Белаковић, са Универзитета у Новом Саду, подсећа нас да овако радикални нису ни у ЕУ: „У Закону о родној равноправности Републике Србије није, дакле, реч о примени европских вредности него о наметању идеологије једне групе, која не само да није у складу са општим начелима Европске уније него се њеном применом суочавамо са тоталитаризмом противуставне природе, којим се забрањују основна права човека – права на слободу мишљења и изражавања.“
На ово се надовезује Ана Ранђеловић, из Института: „Тај процес треба да се одвија, као и до сада, природно и спонтано, у складу с постојећим нормама српског језика, без језичког инжењеринга и вештачког стварања ове групе именица, а време ће показати хоће ли се новоформирани облици, који су у складу с дериватолошким и свим другим нормама српског језика, припојити нашем језичком систему, не нарушавајући његову структуру.“ Језик је жива стварност, а не подручје идеолошких надгорњавања.
Јованка Радић, са Института за српски језик САНУ, писала је о „уродњавању“ српског језика: „Примењен на ткиво српског језика, идеолошки конструкт тзв. родно осетљив језик задире у безмало све поре његове структуре и, разарајући механизам функционисања делова трочлане категорије именичког рода, којa прожима све нивое језика – разара језик као систем.“
Наташа Вуловић Емонтс, из Института, указује на тоталитарно-утопијску природу подухвата везаног за „џендеризицју“ језика: „Ако језик сам ствара, адаптира облике који су му потребни, његова природа је устројена тако да се постепено развија, те чему онда прописивање стриктном законском обавезом? У савременом жаргону младих стварају се и блогери и блогерке, као и јутјубери и јутјуберке, да ли ће језик те лексеме сачувати, или створити неке нове, произаћи ће из реалности. Једноставно, употреба језика не иде одозго – притиском, него одоздо – праксом.“
Рајна Драгићевић, са Филолошког факултета у Београду, подсећа нас: „Ако узмемо у обзир анимозитет који говорници српског језика имају према вештачким речима и уколико се тој чињеници дода податак о високом проценту већ постојећих именица које означавају женска лица и имају непожељно значење, а нарочито ако се узме у обзир податак да брига о једном облику равноправности обавезно води ка дискриминацији у некој другој сфери, јасно се може претпоставити да ће вештачке, насилне творенице које намеће Закон о родној равноправности, у реалној употреби, служити искључиво за омаловажавање жена. То значи да би стварна борба за права жена подразумевала хитно заустављање насиља над језиком које води у још изразитију поларизацију међу половима и дискриминацију жена.“ Запамтимо: овакво законодавство не води смиривању него продубљивању раскола у друштву.
Сања Ђуровић, са Филолошко-уметничког факултета Универзитета у Крагујевцу, истиче: „Бусамо се вековима у груди како чувамо све наше, а на сваком кораку сами себе демантујемо. Морамо се вратити себи, коренима, знању, струци, морамо поштовати једни друге и схватити да помодарство савременог доба води заглупљивању, пропадању и утапању у масу. Имали смо и још имамо изванредне научнике, светски признате стручњаке, сјајне спортисте, уметнике, на мапи смо мали, али умом велики, увек били. Нажалост, много се енергије улаже у ово питање које је лингвистички кристално јасно већ деценијама. Срећнија бих била да је оволико простора и енергије посвећено изради универзитетских уџбеника, речника, осмишљавању стратегија за оживљавање свести о значају језика и писма и другим значајним научним питањима.“
Зорица Никитовић, са Филолошког факултета Универзитета у Бањалуци, опомиње: „Језички терор траје већ неколико деценија, али када нас у овој најновијој озакоњеној мјери запљусну разне, да не кажем разнородне, тренерице, говорнице, посланице, насилнице и друге ине војникиње за све бројнија права овога времена (и овдје је деконструисана семантика, прав значи исправан, истинит, а какав је то закон у коме породица управо пожртвованим васпитањем које подразумијева и казну, губи право на властито дијете?!), свијест будућих реципијената тог и таквог језика – а то су наша дјеца – уз све друге саблазни којима су свакодневно изложена, биће потпуно деконструисана.“
Миланка Бабић, са Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву, подсећа на шире последице примене овако суманутог закона: „Посљедице примјене Закона о родној равноправности нужно ће се одразити и на српски језик на ширем плану, мимо граница Србије. Уколико се дата законска рјешења у будућности примијене, отвара се нови проблем који утиче на статус српског језика у Босни и Херцеговини. Ако Република Српска не донесе исти закон, примјена србијанског неће бити обавезна, а то подразумијева нову регионалну варијантну диференцијацију стандарднојезичке норме, што српском језику, ако је циљ да се очува на садашњем свом простору, није потребно.“ Законодавство које раскољује Србе са ове и оне стране Дрине – коме то треба?
КОГА БРАНЕ ОЦВАЛЕ БОРКИЊЕ ЗА ЏЕНДЕР? Ксенија Марицки Гађански са новосадског Филозофског факултета нас подсећа: „Наше остареле феминисткиње залажу се за застареле феминистичке флоскуле и скојевски острашћено терају цео свет да се бави којекаквим глупостима, које су нажалост прошле легално Скупштину. А могуће катастрофалне последице у будућности овако катастрофалне злоупотребе Устава и демократије – никог не занимају. У нашој земљи је регистровано 2.508 медија, не знам колико је десетина хиљада људи у њима запослено, и они сад сви морају да примењују ове накарадне и скроз ненаучне препоруке, под неподношљивом претњом новчаних казни. Замислите само какав хаос може настати кад оволики народ самовољно почне да модификује језик.“
Наравно, „квазилингвисткиње“ непрестано лажу како језик, овакав какав је, дискриминише жене – рецимо, реч домаћин је позитивна, а реч домаћица малтене пежоративна. Рада Стијовић, из Института за српски језик САНУ, показује којим се методама служе да би наметнуле своју агенду: „У богатој лексикографској грађи у коју имам увид нисам наишла ни на један једини пример у коме се домаћица употребљава у негативном контексту. Напротив, та реч има или неутрално значење (жена која води домаћинство, обавља кућне послове и сл.) или чак изразито позитивно, где је она изједначена са појмом газдарица или глава куће или има значење супруга и сл. Тако, на пример, у Речнику косовско-метохиског дијалекта Глише Елезовића пише да је домаћица 1. жена домаћинова, вредна и кућаница жена и 2. вредна и чуварна жена.“
Валентина Питулић са Филозофског факултета Универзитета у Приштини говори о месту жене у нашој народној књижевности: „Шта би рекли феминистички покрети (о наводној угрожености) ако би им се дао само један пример из народне традиције, и то онај најстарији слој певања који припада митолошким песмама, у којима звезда Даница (као некаква древна богиња, а не мушко божанство) уређује космос тиме што жени сјајнога месеца муњом из облака. Песма почиње стиховима: Фалила се звијезда Даница / оженићу сјајнога мјесеца. Жени је додељена улога ствараоца, а тек у каснијем слоју певања појавиће се Бог коме звезда Даница даје небеске висине.“ Дакле, жена у српском народном предању није понижена – она је, у најдубљим слојевима наше лирике, чак и дивинизована.
ОТПОР У СРБИЈИ Све србистичке катедре, са свих шест државних универзитета у Србији, и Национални просветни савет, сагласни су са стручним мишљењем Матице српске и Одбора за стандардизацију српског језика – да се новим стандардима квалитета уџбеника (који су још на нивоу предлога, нису усвојени) не инсистира на коришћењу родно осетљивог језика у уџбеницима: „Будући да у овим публикацијама није заступљен став званичне србистике, те да у њима нису наведене одлуке Одбора за стандардизацију српског језика у којима је језичка струка закључила да примена одредби које се тичу језика у Закону о родној равноправности представља насиље над српским језиком и његовом књижевнојезичком нормом, оне не могу бити узорне приликом састављања уџбеника и њиховог оцењивања када је језик у питању. Уместо њих треба препоручити Нормативну граматику српског језика, овогодишње издање Матице српске, у којој постоји поглавље и о овом домену употребе стандардног српског језика.“
А онда се сазнало да је Високи савет судства још прошле године истакао да је „родно осетљив језик противуставан и de facto и de iure и законски текст би требало повући из процедуре“. У образложењу овог мишљења, ВСС наводи да се тим законом уводи: „вербални деликт; да се уставне категорије не могу ограничити или суспендовати актом ниже правне снаге, какав је закон; да мањинске групе имају право да користе жељену терминологију и себе означавају онако како мисле и треба, али се суштински, путем закона и осталима жели наметнути та терминологија, уз претњу да, уколико и они не користе прописану терминологију, потпадају под казнену норму. Такво законско решење води угрожавању права већине да користи и употребљава свој језик, у конкретном случају српски, јер би морали да користе родно неутралне и остале предложене термине, који нису у духу српског језика. Тако би, рецимо, судије, уколико у својим одлукама не би користиле терминологију прописану у датом закону, већ стандардизоване појмове и речи, биле кажњене као и судови у којима врше функцију. То би пак омогућило подношење групних тужби и покретање поступака што би додатно оптеретило судове и фактички присилним путем наметнуле употребу терминологије неприродне за већину становништва.“
Адвокатска канцеларија Радић каже да се очекује од Завода за унапређивање образовања и васпитања и Министарства просвете да одустану од плана да, најдаље до 30. маја 2024, израде све уџбенике и друга наставна средства на „родно осетљивом језику“ чиме би све професоре српског језика заменили познаваоцима родно осетљивог језика. Ближи се пораз глобалистичке „џендермерије“, у нас и у свету. „Go softly on“, рекао би Фортинбрас у „Хамлету“.
Крај