ПОНОС ЗА СТИД

ПРАЈД И ПОСЛЕДИЦЕ

У данашњем бестидном свету преовлађује равнодушност према стиду који је престао да буде аутономна осећајна реакција на угроженост људских вредности. Преокретање хијерархија тих вредности имало је за последицу да оно због чега су се људи стидели – данас се поносе

У тежњи за самопотврђивањем, човек посебно истиче значај који за њега има остварење одређеног успеха. Хвалисањем које превазилази пуко информисање других о том постигнућу, он говори и о свом поносу, а одређеним гестовима и понашањем и манифестује то осећање. Да оно потиче из еволуционог периода када човек још није био оно што ће потом постати, показује и понашање његовог најближег еволуционог претка који неки свој животни успех манифестује подизањем главе и поносним ударањем у груди. Они који су се осећали пораженим, погнуте главе и скрханог тела, понашали су се потпуно другачије. Док се поносно истицало сопствено присуство, осећањем стида се манифестовала нелагодност међу другима, тежња да се сакрију и да их тада не буде. Искрено осећање те нелагодности исказују речима да би желели у земљу да пропадну.

За јављање и испољавање осећања поноса и стида важан је социокултурни контекст у којем она имају одговарајуће значење за све чланове колектива. У том смислу важне су промене које настају у том контексту. Критичким односом према дотадашњим представама и предрасудама, долази до њиховог преиспитивања и промене свести. Међутим, тај процес се не одвија одједном и потпуно, јер традиционална схватања остају упркос новим сазнањима.

Не тако давно и сексуална склоност ка истом полу је сматрана болешћу, одређивана дијагнозом и посебном шифром, а хомосексуалци су психотерапијски и психијатријски лечени. Одступање од нормалног, које је дефинисано већинским хетеросексуалним опредељењем чланова друштва, као патолошко је дефинисана и асексуалност, бисексуалност, трансексуалност. Потиснути на маргину друштва, појединци су осећали стид и јавно нису показивали свој сексуални идентитет. Показало се, међутим, да се у одређеној популацији известан проценат људи рађа са другачијим сексуалним афинитетима од осталих, па је на основу тих сазнања започео процес признавања и потврђивање права тих појединаца у друштву.

[restrict]

ПАРАДИРАЊЕ ИДЕНТИТЕТОМ У данашњем бестидном свету преовлађује равнодушност према стиду који је престао да буде аутономна осећајна реакција на угроженост људских вредности. Преокретање хијерархија тих вредности имало је за последицу да оно због чега су се људи стидели, данас се поносе. Тако је и време када је истополна склоност сматрана девијацијом и психичком болешћу, а хомосексуалци се скривали и стидели своје склоности, замењено добом у којем се припадници ЛГБТ+ оријентације поносе својим сексуалним идентитетом, различитим од хетеросексуалног обрасца, и тај свој понос демонстрирају парадирањем. У том смислу је организовање националних и међународних парада поноса, прајдова, постало не само начин борбе за права припадника ове сексуалне оријентације већ и настојање да на овај начин манифестују свој идентитет. Показивање своје интиме и своје голотиње као начин самопотврђивања, показатељ је данашњег бестидног времена, које се тумачи као својеврсно предапокалиптично доба.

Од друштвене толеранције и законске равноправности, активисти и идеолози припадника ЛГБТ+ оријентације настоје да се агресивном пропагандом наметну као чиниоци васпитања деце од најранијег узраста и тако пресудно утичу на њихово сексуално опредељење и формирање њиховог идентитета. Тиме се, под окриљем стварања толерантног односа према малобројним појединцима са другачијим склоностима, ускраћује природно право деци на хетеросексуално васпитање, развијање и испољавање својих емоционалних склоности ка припадницима супротног пола.

Како су у промењеним околностима човекова интима и породица основа његових традиционалних животних вредности, у стварању нове нормалности су управо те социјалне и културне вредности на удару, па се зато тежи навикавању на нове форме егзистенцијалног и животног упоришта. Тако се у вртићима уместо одређења деце према њиховом полном обележју дечака и девојчица, као основе њиховог родног, социјалног и психолошког идентитета, инсистира на њиховој родној неодређености и пролонгирању сексуалног статуса који би, наводно, тек њиховим каснијим развојем и повећаном свешћу о свом идентитету могли да прихвате и своје полно одређење. Тиме се уклања социјални утицај који има битну улогу у дефинисању базично бисексуалних и полно неодређених појединаца и омогућује деловање ЛГБТ+ идеологије на профилисање њихове сексуалне склоности и формирање њиховог идентитета.

Оно чиме се данас људи поносе, некада су се стидели, јер у преокренутом систему вредности постаје позитивно оно што је некад осуђивано као негативан пример. У веома кратком периоду од стида који се наметао хомосексуалцима, друштво је најпре исказало толерантност према њима, а потом законски утврдило равноправност припадника ЛГБТ+ популације, што им је омогућило јавно испољавање и поносно истицање свог сексуалног опредељења. Парадирање тим поносом праћено милитантном идеолошком и културном пропагандом, постало је ударна песница њихове борбе за већу равноправност, што има за последицу страх заговорника традиционалних културних вредности од рушења њиховог света чије би растемељење могло да се претвори у неку нову нормалност наметања нових правила према којима би и ЛГБТ+ могло да постане обавезно опредељење.

Агресивно наступање припадника ЛГБГ+ оријентације и тежња да се на овај начин боре за своја права наилази на још већи отпор милитантних традиционалиста, који постају још одлучнији у намери да им не допусте такво пропагандно деловање и марш кроз институције у циљу њихове потпуне промене. У таквим друштвеним околностима њихова вербална и пропагандна активност исказује се потпуном међусобном конфронтацијом која уводи у сукоб међусобно искључивих гледишта и прети ескалацијом до културног рата.

Време у којем је дошло до ове промене није, дакле, било довољно за промену традиционалних схватања, па је ирационални страх од коначног исхода тог процеса изражен повећаним осећањем угрожености свог идентитета и спремношћу његовом милитантном одбраном. У овом контексту ваља истаћи да није мало припадника ЛГБТ+ оријентације који не желе јавну манифестацију свог идентитетског опредељења и да се потајно стиде агресије којом се у јавности оно пропагира и тиме наноси штета њиховом приватном животу.

Организовање и одржавање парада поноса у Србији у склопу борбе припадника ЛГБТ+ оријентације за остварење својих права и манифестовања свог идентитета одувек је праћено оспоравањима, али су уз велике мере полицијског обезбеђења оне ипак одржаване. Поједини инциденти, нарочито у мањим срединама, показују угроженост ЛГБТ+ популације од стране оних који исказују нетолерантан однос према њиховом понашању. Наиме, законски утврђена њихова равноправност и једнакост није и гарант њихове слободе у јавном простору, па када партнери у истополној вези манифестују своју емоционалну везу и међусобно припадање држањем за руке, грљењем или љубљењем, онда такво понашање наилази на згражавање, нетолеранцију и агресивну реакцију појединаца њихове средине. У том смислу се показује да до жељеног степена друштвене толеранције за истоветно понашање припадника ЛГБТ+ оријентације може доћи не само доследном применом законских мера већ културом и едукацијом свих чланова друштва у дугом процесу њиховог културног и психолошког сазревања.

 

КУЛТУРА И ЕДУКАЦИЈА Имајући у виду садашње стање наше културе, неоспорно је да не постоје објективни услови за нормално одржавање овакве карневалске манифестације, попут Европрајда, јер је за то потребан општи друштвени консензус, односно сагласност већине чланова друштва. Уколико се већина противи одржавању такве манифестације јер је доживљава као агресивно угрожавање сопствених животних, друштвених и културних вредности, онда се поставља питање зашто им се бруталним насиљем она настоји да наметне. До жељеног резултата повећања културне свести и толеранције не може се доћи на такав начин. Напротив. Иако се Србија још 2019. године обавезала на овогодишње организовање Европрајда и за ту сврху потрошила више милиона евра, погрешна процена могућности да се ова манифестација адекватно одржи последица је игнорисања не само актуелног стања наше културе већ и потребе да се то стање битно поправи. Издвајање за културу је у процентима статистичке грешке, поништавање резултата овогодишњег конкурса за откуп књига је скандал због којег би и челници ресорног министарства требало да сносе последице, а недавни допис редакцијама о финансирању само трошкова штампе часописа и листова, што значи да њихови уредници и сарадници треба без икакве материјалне надокнаде да пишу, преводе и уређују гласила од којих зависи културни живот ове средине јесте безобразлук који показује однос актуелне власти према култури. У условима када ова држава већ годинама не може да обезбеди побољшање културних услова и адекватно функционисање сопствених културних институција, финансирање Европрајда је својеврстан културни злочин.

Адекватна култура и васпитно образовни процес требало би да омогуће деци и младима, сходно њиховим природно датим склоностима, изграђивање и потврђивање њиховог идентитета. У сваком тако формираном појединцу би требало да се огледа и идентитет његове културе и друштва у којој живи, па је зато у њему изостала потреба за парадирањем и пропагандом онога што јесте. Будући да се човек не може адекватно идентитетски одредити са становишта неког свог парцијалног својства, нетачно и наивно изгледају настојања да се свака делимичност наметне за општеважећу истину. Он је знатно више од сваке своје конкретне манифестације, а антитетичком реалношћу исказује своје супротности које стварају и разграђују његово парадоксално биће. Истина о њему је у целовитом сагледавању свих његових чинилаца који су само привидно међусобно супротстављени, а суштински комплементарни његовом целовитом људском постојању.

Изнад супротстављених гледишта полног идентитета, евидентно је постојање јединственог човека који и својим међусобно условљеним супротностима даје карактер привида препознатљивог и у таласима реке људи која протиче нашим улицама. Са њеног дна долази порука о њиховој јединствености, без обзира на то да ли тренутно певају или умиру. У том смислу повод за стид може бити све израженија тензија између припадника ЛГБТ+ оријентације и бранилаца традиционалних вредности, која повремено и прераста у њихов међусобни сукоб.

 

ЧИТАЊЕ ЗАМРЉАНЕ РЕАЛНОСТ и Наша дубока друштвена поларизованост само се манифестовала на нов начин о питању најављеног одржаног европског Прајда од 12. до 18. септембра у Београду. Најављено одржавање Велике параде у оквиру Европрајда 17. септембра у престоници многи су доживели као угрожавање традиционалних породичних и брачних вредности, па су погрдним називом „Педеријада“ настојали да дисквалификују и омаловаже припадника ЛГБТ+ оријентације да се на овај начин изборе за своја права и манифестују свој идентитет, а организовањем масовних литија исказали и протест против одржавања Европрајда.

С обзиром на велике тензије створене поводом одржавања ове манифестације, најпре је председник Александар Вучић, 27. августа, а дан касније и Влада РС саопштила да не постоје услови за безбедно одржавање Европрајда. Будући да не може ни да га откаже ни да га забрани, држава је јасно поручила организаторима да одустану од његовог одржавања. Упркос овој препоруци, организатори су исказали одлучност да најављени Европрајд одрже, пренебрегавајући тако чињеницу да друштво и култура нису тржни центар и да позитивни економски фактори, који су наводили као разлог, не могу бити критеријум за одржавање оваквих манифестација. Председникова изричита порука од 30. августа да уличне шетње у оквиру Европрајда у Београду неће бити и да та одлука неће бити промењена, изражавала је државничку одлучност да се из безбедносних разлога неће попусти ни под међународним притисцима, јер уколико је неки скуп забрањен, онда је забрањен и одлука Владе ће бити поштована. „Неће бити промене те одлуке. Може да ме зове и Џозеф Бајден, могу да зову Путин, Зеленски, Ердоган…, нема промене. Тако се држава понаша. Држава мери безброј пута, а када пресече, одлуке државе се поштују. Уз све што се дешава нама не требају немири и овде! Нема ништа од тога“, нагласио је том приликом председник Србије. Можда је неко и поверовао у његову принципијелност, али су наредни дани показали истинитост изговорених речи. Сваким даном поводом најављеног одржавања ове манифестације тензије су расле, а упркос одлукама државе организатори Европрајда су упорно истицали да ће се он одржати како је и предвиђено.

Када је 17. септембра председница Владе Србије, игноришући и одлуку Управног суда, објавила да ће шетње ипак бити, постало је јасно да су притисци представника Европске уније уродили плодом. Премда је, на основу својих процена о ризичности њеног одржавања, МУП Србије забранио шетњу предвиђеним путем учесника Европрајда, као и учесника тзв. породичне шетње, организатори ове манифестације су објавили нову руту од зграде Уставног суда, Булеваром краља Александра до ташмајданског парка.

Упркос одлучној најави председника да Европрајда неће бити, ова манифестација одржана је у свом пуном капацитету, па се поставља питање о стварној моћи државе, односно њеној симулираној моћи, а реалној немоћи да спроведе сопствене одлуке. Уз више од 5.000 полицајаца који нису успели да обезбеде потпуни ред, нарушен бројним инцидентима и сукобима, парада је одржана и као таква послужила и за политичке злоупотребе, јер су усред Београда албански гејови слободно и некажњиво скандирали независном Косову. Читава манифестација је повод да се грађани ове земље осете пониженим не само оним што се том приликом догодило већ и увиђањем да нешто јаче од њихове државе може да одлучује у њено име. После одржавања Европрајда, као показатеља нивоа наше културе, јавност је засута контрадикторним изјавама. Представници власти су поносно истицали што је манифестација одржана а грађани показали приврженост европским вредностима. Остало је нејасно да ли је то била шетња, како тврде организатори Европрајда, ходање уз велико обезбеђење или полицијско спровођење од зграде суда до Ташмајдана где је одржан концерт? У тој неодређеној и замрљаној реалности свако може видети оно што жели и, без обзира на стварне разлоге за стид, бити поносан на себе.

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *