Покушај трећи и последњи: Запад извлачи адуте у рату са Русијом

Пише Елена Караева

Геополитичка криза у Европи улази или је већ ушла у нову фазу. И тешко је не приметити, као слон у стаклару. Русију није било могуће (и неће успети) економски угушити, нити сломити на бојном пољу. Изазвати друштвени бунт изнутра такође није успело. Кохезију друштва и поверење у одлуке лидера земље показују чак и она истраживања јавног мњења која су намерно пристрасна и које праве противници Кремља, чија непристрасност у односу на оно што се дешава изгледа веома сумњиво.
Време не ради за оне који из године у годину заоштравају ситуацију и настављају да заоштравају, јер им је арсенал празан. И у буквалном и у пренесеном смислу речи.

Све је мање карата у овом шпилу, као и фигура на тој истој „великој шаховској табли“.

Сада неколико играча истовремено повлачи потезе против нас, покушавајући да пронађу тог колективног пешака који је у стању да напредује или добије даму и на крају одлучи о исходу ове игре.
Ова забава је почела, наравно, не у тренутку почетка специјалне операције. И не када је Русија улагала титанске напоре да би споразуми из Минска функционисали. И то не 2014. И то не 2008. А ни почетком 2000-их, када је наша земља, супротно свим обећањима записаним у протоколу „да НАТО неће ни центиметар ка истоку“, затекла чланове алијансе на својим границама.
Ова партија није почела, ни оног дана 1991, године када је Совјетски Савез престао да постоји. А ни десет година пре тога, када је Реган разоткрио своју доктрину, чија је сврха била уништење СССР-а.

Све је почело много раније, још пре Првог светског рата, када је формулисана национална политика бољшевичке партије – формулисао је у егзилу Владимир Лењин.
Три чланка совјетског вође и оснивача СССР-а (први – „Критичке белешке о националном питању“ – објављен је у јесен 1913. године, други – „О праву народа на самоопредељење“ – објављен је год. средином 1914. последња, вероватно најпознатија и најсветлија – „О националном поносу великоруса” – објављена је децембра 1914. односно у том тренутку је већ био у току Први светски рат) не само да је постао темељ за стварање Совјетског Савеза, него и фитиљ за будући сукоб. И у правом тренутку овај фитиљ је запаљен.
У овим радовима (заправо, они су данас апсолутно релевантни као анти-препоруке, који је боље не следити ако желите да сачувате државу и власт), у ствари, садржани су сви детаљи онога што се данас назива модерно каже “упутство”.
Говорило се и о томе да се „Русија бори да потчини суседне земље“. Ову идеју поткрепљује следећи Енгелсов цитат: „Народ који тлачи друге народе не може бити слободан”. ОЛењин се залагао за „одсуство привилегија за било који народ и било који језик“, а такође је увео у оптицај синтагму „страни национални колективи“.

Осамдесетих година прошлог века, они који су на све стране викали о свом антикомунизму и антибољшевизму, прецизно су користили ове тезе да распирују међунационалну мржњу (пароле и идеје погађају не само и не толико политику, већ и економију СССР), а онда, испод бедема, понекад праведан, а понекад надахнут и напумпан бесом, јавни гнев („Хоћете ли да идете против воље народа? Како недемократски!“) ставља испред свршен чин.
Монструозно стварање економских проблема, створено, као што данас већ знамо, не само зато што је совјетска привреда била неефикасна, већ и зато што је била лишена могућности да постане ефикасна без обезбеђивања, на пример, инвестиција. И додали су још терет тешкоћа повезаних са националним самоопредељењем.

Завади, владај. Древна формула је тада осигурала успех.
Данас, баш ових дана, стари лонац, прљав од чађи, са смрдљивим садржајем овог варива, поново је постављен да се загреје. На тихој ватри, како кажу у кулинарским рецептима. За сада само набацивање теме „деколонизације Русије“. Убацивање (наравно, без њих се не може) уз помоћ разних „савеза мача и плуга“ и „же не манж па сис жур“ „очева демократије“, чије вербално ђубре маскира главну и непроменљиву идеју – распад земље.
И нема потребе да одмахујете рукама од ужаса да то „не може бити, јер не може бити“, јер ће се сада на свим потребним и популарним западним медијским платформама котрљати апсолутно бесмислене и глупе формуле.
Укључиће се одговорни новинари, уредници великих и утицајних издавачких кућа наручиваће књиге од потпуно квалификованих аутора. Тема ће бити, додуше са варијацијама, само једна – „како је данашња Русија постала тамница народа“. И како да се прогресивни свет бори против овог „империјализма“? Штавише, такве књиге су већ написане. Па чак и објављене.
У једном од њих аутор је отишао толико далеко да је рекао да су „руска култура и руски језик на постсовјетском простору уопште и у односима са Украјином посебно постали средство и начин потирања националног идентитета“.

Култура и језик, како се испоставило, за Русију нису само инструмент утицаја, већ оружје усмерено против њених суседа.
Да ли сте мислили да је Чајковски отказан на Западу зато што је руски композитор? Грешите. Чајковски и Достојевски се укидају јер су исте хаубице као, на пример, француски самоходни топови Цезар. И друго: Чајковски, Пушкин, Бродски, Достојевски, за разлику од хаубица, не рђају. И увек их, по мишљењу „целог цивилизованог света“, може користити „милитантна Русија“.
Ово је, да тако кажем, спољна оцена.
Постоји и унутрашњи свет – свет друштвених мрежа, када не размишљају, већ дистрибуирају, у сваком тренутку могу да преплаве мреже видео снимцима где неће бити речи о Чајковском или Паустовском, већ о томе како они који говоре неки од националних језика су наводно дискриминисани док живе у републици која је део Руске Федерације. И није битно што је то што се наводи у једноставном видео-снимку лаж. Главна ствар је да је тема убачена.

Да, са становишта формалне логике, циљ означен као „деколонизација“ изгледа као делиријум. Са становишта објективних фактора – несметано функционисање привреде и кохезије друштва – могуће је лапрдати на тему „деколонизације“ само ако би резонаторима платили много новца, или ако би они, ови причљиви прогресивни, пропустили узимање лекова.
Али не смемо ни на тренутак заборавити да су на другој страни, на страни оних које смо сматрали не само партнерима, већ чак и пријатељима, заправо прави предатори. Пошто се слатко смеју и понашају пријатељски, али њихова природа се не мења.
Садашња криза, у коју Запад полако али сигурно почиње да тоне, нема везе са слободом, демократијом, правима мањина (у Русији је све то предвиђено и гарантовано законима, а они који подижу глас против угњетавања, заправо само бескрупулозни лажови).
Тренутна криза је везана за контролу. О томе шта се дешава у земљи. И о суверенитету. И нема сумње да ће борба бити веома жестока. Као и ко ће кога победити. Питање је шта могу они који су данас против нас. 

Извор: https://ria.ru/20220906/zapad-1814650453.html

Један коментар

  1. Недавно је о улози Лењина, додуше у области тадашњих републичких граница, искрено и важно проговорио лично Владимир Путин, и то је једно огромно достигнуће. Тема Лењинове политике, наравно, много је шира, и крајње је време да се Русија као друштво позабави свом том заоставштином, као и бројем споменика оном рођеном бунџији из чије теорије није никло ништа вредно. Поменути споменици у оном броју и распореду, делују и неукусно, и глупо, а најважније – дезоријентишуће за велики историјски народ.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *