Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Упркос празним причама наших званичника, Косово је, умногоме и њиховом кривицом, сваким даном све даље од остатка Србије. А народ, изложен хипнотичкој пропаганди, преко тога релативно мирно прелази
Mедији под контролом власти навелико тврде да је Београд не само постигао компромис с Приштином у вези са употребом личних карата већ је на неки начин и победио. Како се грађанима тријумфално поручује, албански сепаратисти су били принуђени да прихвате српски предлог. Несумњиво, ту се ради о сплету невероватних пропагандних неистина.
ЛАЖНИ КОМПРОМИС Да кренемо од компромиса. Он означава споразум две стране које се око нечега не слажу, тако што се свака од њих одриче дела својих захтева, односно прихвата понешто од тежњи опонената. Када се ради о најновијем договору Приштине и Београда, наша страна је дала 50 посто онога што се од ње тражило, а ништа није добила заузврат. Алабански сепаратисти су пак добили оно што им је суштински битно, а одустали су од онога што су тек ради ценкања захтевали (а раније су у ширем пакету прихватили). Стога, нисмо постигли компромис већ смо прихватили још једну у низу делимичних капитулација.
Најпрецизније су целу ствар растумачили амерички званичници. Према њима – а шта год мислили о њиховој политици према нама, на техничком нивоу овде не греше – ради се о примени још једног сегмента Ахтисаријевог плана. Њим је, између осталог, предвиђено да Срби на Косову и Метохији имају двојно држављанство (Србије и лажне државе Косово), односно да могу слободно да користе српске личне карте и друга документа (упоредо са косовским ако и њих желе, али и када то није случај, биће третирани и као држављани Косова). С друге стране, подразумева се да сви тзв. грађани Косова који тако нешто намеравају могу са својим пасошима или личним картама да иду у оно што творци поменутог плана (а далеко је од тога да је то само Ахтисари) сматрају Србијом.
ТРИЈУМФ АХТИСАРИЈА Ми смо све то дуго одбијали. Оправдано нисмо хтели да прихватимо да су папири које издају косовске сепаратистичке структуре – валидна документа. Додуше, под притиском Запада, већ раније смо направили компромис па само, уз издавање извесне потврде, тзв. грађанима Косова омогућавали да с њима иду на територију коју контролише Београд, односно да преко ње путују негде даље (углавном у ЕУ). Сада смо од тога одустали и прихватили смо пуноважност докумената сецесионистичке Републике Косово. „Заузврат“ је Приштина – која је запретила да неће више „једнострано“ прихватати поменути део Ахтисаријевог плана – пристала да и даље допушта Србима на Косову и Метохији да користе српске личне карте.
Због страха од компликовања ситуације на северу Косова (што би неизоставно изазвало албанско одбацивање наших документа), и услед тога кварења односа нашег државног врха и његових западних пријатеља, дали смо нове уступке. То је, да поновим, већ далеко од компромиса, ма колико год наше власти и даље понављале да ни то не значи да Србија признаје Косово. Курти постиже своје с политиком реципроцитета. И није му, као ни његовим менторима, битно шта ми мислимо већ како се понашамо. А све више то радимо као да је Косово држава.
Уз то, да окончам причу о још једној неистини која се помиње у нашим медијима а којом смо се већ бавили. Није српски државни врх предложио пре неки дан усвојено решење већ је то, као што смо видели, раније урадио Марти Ахтисари. Ми смо се само накнадно сложили с нечим из његовог пакета што смо годинама одбијали. Смешно је, када је већ тако, што нека средства масовног информисања Вучића ките туђим перјем.
ЕСКОБАРОВА ПОРУКА Када све речено узмемо у обзир, много више смисла добијају дрске речи садашњег америчког високог изасланика за Западни Балкан. У оквиру најновије фазе преговарачког процеса између Београда и Приштине (или тачније процеса фазне капитулације Србије), Габријел Ескобар је изјавио да је време „да заборавимо наратив Косово је Србија“ и пређемо на онај „да су Косово и Србија Европа“. Јер, како тврди, назире се почетак побољшања односа између Београда и Приштине. „Састанак председника Вучића с премијером Куртијем био је заиста добар, врло професионалан и миран.“ „Било је охрабрујуће видети тај ниво отворености.“
Видимо какав је био резултат свега тога по нас. Он је можда за Ескобара и Куртија охрабрујући, али не и за Србију. И никакве приче о „отпризнавању“ Косова не могу да га компензују. У покушају да ублаже ефекте још једног пораза, наш државни врх маше папирима који би требало да нас убеде да на међународном плану упорно ради против лажне независности Косова. Али то подсећа на варање деце причом о „шареној лажи“ коју ће пре или касније добити. Тако и нама владајући кругови кажу да је седам држава одустало од признања Косова, а нити смо чули које су то земље, нити смо видели било који доказ који потврђује да су „отпризнале“ Косово. Наш народ за такве испразне поступке каже: „мачку о реп“.
ПОЗЕРСКА „ОТПРИЗНАВАЊА“ Официјелни Београд или говори неистину или услед страха од Вашингтона не сме да ствари доведе до краја. Све се своди на детињасте, јефтине игре. А којим случајем и да смо успели стварно да издејствујемо нова повлачења признања косовске сецесионистичке творевине, то не би била компензација за губитке које услед дефетизма оних који воде ову земљу трпимо на терену. И то од 2011. године (стара власт), са интензивирањем тог процеса од стране оних који су преузели кормило Србије 2012 (умногоме и на основу очекивања грађана да ће направити дисконтинуитет у односу на косовску политику тзв. жуте екипе коју су, заправо, са „патриотским кредибилитетом“ релативно неометано наставили да воде).
Можемо ми колико год хоћемо да не признајемо лажну косовску државу, али јој постепено омогућавамо да заживи и на оном делу територије наше окупиране покрајине који је дуго био ван домашаја Приштине (север Косова). Уз то се све више односимо према Косову у целини као да је држава (сада ћемо се и према носиоцима његових докумената понашати на исти начин као и према онима који улазе у Србију, нпр. са босанско-херцеговачким или црногорским личним картама).
У таквим околностима, све оно што се можда и стварно ради у домену чланства Косова у међународним институцијама и његовог (от)признавања од стране истинских држава од којих је Америка раније изнудила признање, у неком тренутку ће се срушити као кула од карата. Без правих темеља, и да се ради о структури која није папирната, она би се пре или касније урушила. Камоли овако. Јер темељ је стање на терену!
МАСКИРНА КАПИТУЛАЦИЈА То тешко да не знају људи који воде ову земљу. Исто важи и за њихове „западне пријатеље“ који нам отимају Косово и Метохију. Зато им и толеришу поједине поступке на међународном плану који иду против њихове политике заокруживања тзв. косовске независности (али им изгледа и ту ипак не допуштају превише, што се да закључити по трагикомичним причама о седам незнаних држава које су у новије време „отпризнале“ Косово).
Ради се о политици замајавања јавности Србије. Пројектује јој се филм о одбрани Косова док се ван „биоскопске сале“ оно полако али сигурно, и у вези са оним деловима (територијалним и другим) који још нису отети, испоручује албанским сепаратистима и њиховим евроатлантским менторима. Та игра ће се, вероватно, наставити док онај ко је носилац садашње власти не реши да оде с државног врха (можда и с намером да се касније, када буде окончан прљав посао, врати).
Онда ће, преко ноћи, неко други изгубити оно што се суштински сада већ увелико губи. Тако би кривица била релативизована. Да ли ће тако и бити, умногоме је и до грађана Србије. Ако и даље прихватамо да нас обрађују по принципу „кувања жабе“ и преводе „жедне преко воде“, онда смо и сами криви за све оно што се дешава и тек ће се догађати у вези с Косовом и Метохијом. Ако не желимо да тако буде, онда, као што се дешавало у вези с противљењем одржавању Европрајда, морамо много озбиљније да дигнемо глас. Овако испада да тек понеки пас лаје, али караван натоварен
Medijsko-politički pritisak da se preda teritorija KiM albanskim muslimanima, da se razbije teritorijalni integritet Srbije zbog geopolitičkih interesa Nato Amerike i EU
Zajedničko pismo francuskog predsednika Makrona i nemačkog kancelara Šolca upućemo predsedniku Vučiću – da pokaže hrabrost i prihvati teške odluke o Kosovu – podrazumeva da Vučić prihvati preregistraciju registarskih tablica na RKS (Republoku Kosovo), i preostala pitanja u sklopu normalizacije odnosa Srbije i Kosova – da se potpiše kkmpomisni “sveobuhvatni pravno obavezujući sporazum o normalizaciji odnosa – da može Kosovo kao nezavisna država da se učlani u SB UN-a.
Vučići su dobro poznati takvi “zatevi i preporuke” Zapada i Amerike još od prvih dana preuzimanja vlasti, kada je posetio Ameriku, pri povratku u Srbiji govorio je da nas čekaju “teška i bolna pitanja” o Kosovu i Metohiji (dobijene instrukcije kako da se sprovede Briselski sporazum za nezavisno Kosovo), a nije hteo da kaže srpskoj javnosti koja su to teška i bolna pitanja, nego su 2013. godine sa Dačićem odmah potpisali Briselaki sporazum kojim je Kosovo dobilo sve statusne atribute države sa integrisanom granicom (zaokružen teritorijalni okvir Kosova), i nakon toga se po tačkama-odredbama sprovodili briselski pregovori (!). Zašto je na početku, u startu potpisan Briselski sporazum (dato je na znanje Albancima da Srbija prihvata gašenje institucija Srbije na Kosovu, priznanje kosovskih institucija-vlast, integraciju Srba u Kosovske institucije) – kada se svi dokumenti sa pravne tačke potpisuju na kraju sporazuma, pregovora, kada obe strane uspostave dogovor?
PRIMERA RADI, u Briselskom sporazumu o Integrisanim administrativnim prelazima piše: Kosovo prepoznaje administrativne prelaze kao “granicu” (za Kosovo GRANICA), A Srbi prepoznaju kao ADMINISTRATIVNA LINIJA (!). Gde to ima u svetu? Kada Srbi dodju do administrativnih prelaza – ne mogu da predju na Kosovo jer je za Kosovo GRANICA! Primeri:
— INTEGRISANI administrativni prelazi; Da su “granica” – zvanično se sprovodi, a da je “administrativna linija” – ima nezvaničnu-nelegalnu upotrebu jer je za Kosovo granica – za Srbe rampapo Briselskom sporazumu(!). To dokazuju i poslednji primeri kao što su: PARLAMENTARNI IZBORI u Srbiji: Kosovski Srbi su glasali na severu Kosova – ali su glasačke kutije iznošene van Kosova – u Srbiji na brojanje, u Vranje i Novi Pazar, a posledni put su kosovski Srbi prevoženi autobusima u srpske gradove da glasaju (neće da glasaju na jednom mestu u kancelariji u Prištini (zamena za konzulat) jer bi time potvrdili da je Kosovo država(!)?
— PRELAZ na “granici/administrativnoj liniji” kako nalaže Briselski sporazum: Sloboda kretanja je omogučena isključivo sa ličnim kartama – što ne znači priznanje Kosova(!). To je u sklopu ekonomskog-tržišnog povezivanja i nema veze sa odredjenim državnim statutom Kosova po briselskom sporazumu. Zašto se pogrešno tumači da je Srbija sačuvala “državnost” na Kosovu, teritorijalno Srbija ništa nije dobila:
I u Makedoniji se GRANICA prelazi sa ličnim kartama (sa obavezom da se lice koje prelazi na teritoriju Makedonije u roku od 15 dana prijavi u SUP zbog evidencije).
DANAS JE i premijerka Srbije Ana Bnabić najavila da će sa ličnom kartoma prelaziti na Kosovo da poseti Srbe na severu Kosova? Zašto sa ličnom kartom ako je administrativna linija (po Briselskom sporazumu granica/administrativna linija). Drugo je Makedonijs koja ima državnu granicu: prelazak sa ličnim kartama služi za tržišno povezuvanje -a ne da stvara zabludu kako nema državne granice. Da ne dužim sa primerima. Hvala na razumevanju!