ПАД КОЛОСА

ПРИЛОГ РАЗУМЕВАЊУ УСПОНА И КРАЈА ЈЕДНЕ ИМПЕРИЈЕ

На измаку друге елизабетанске ере британске историје некада моћна империја делује истрошено. Синова империје који су спремни да се потпуно предају служењу њеним циљевима више нема. Имена личности као што су Сесил Роудс и Алфред Милнер су потиснута из памћења, уступила су место онима који маштају о републици и дају додатни тон злехудности предстојећој судбини Круне под краљем Чарлсом III, који носи вероватно најбаксузније од свих имена

Друга елизабетанска ера британске историје је готова. Наслеђе најдуговечнијег монарха ће тек бити преиспитивано у предстојећим деценијама. Aко се присетимо церемоније крунисања краљице Елизабете II, сетићемо се империјалног заноса масе која се сливала у Лондон да поздрави другу Елизабету на енглеском трону, у помпи равној оној којом је прослављен дијамантски јубилеј „царице Индије“, краљице Викторије. Како запажа покојни њујоршки и кембрички историчар Тони Џуд, за послератне генерације, чији је живот краљица Елизабета II обележила, „Британија, Енглеска и Британска империја су били синоними“. Учионице енглеских основних школа биле су, као некад витешки дворови таписеријама, накићене мапама света, на којима је доминирала црвена боја британских мундира који су вековима били симбол „Империје у којој сунце никада не залази“.

И није било разлога да се мисли да Британија неће остати једина и величанствена либерална империја. Још као наследница британског трона, принцеза Елизабета је у радијском обраћању 1947. године најавила: „Објављујем вам да ће мој живот, био он кратак или дуг, бити потпуно посвећен служењу вама и великој империјалној породици којој припадамо.“ Шта је била та империја за краљицу Елизабету, тадашњу принцезу? „Не смемо бити поколебани тешкоћама и немирима које је за собом оставио рат у свакој нацији нашег Комонвелта. Ми смо у том рату платили високу цену стојећи сами, часно, бранећи слободу читавог света“, рекла је у истом обраћању нацији.

Међутим, процеси деколонизације у Азији и Африци, сукоби са Ирском републиканском армијом, која је преузела одговорност за убиство Луиса Маунтбатеона, ујака војводе од Единбурга, принца Филипа, и ментора садашњег краља Чарлса III, сукоби са Аргентином и Египтом, интервенције у војним кампањама по диктату старијег партнера из Вашингтона, улазак и излазак из континенталне заједнице западноевропских земаља, учинили су владавину краљице Елизабете II у симболичком смислу фарсичном репризом владавине њене имењакиње Елизабете Тјудор, која је обележила почетак британског империјалног пројекта.

Ако бисмо покушали да рекапитулирамо пут успона и пада Британске империје, потпуно логично би се наметнуо закључак о њеном пренатезању, како је писао Пол Кенеди. У том напону до крајњих граница, Британска империја је дошла у ситуацију у којој је било потпуно природно да се одрекне својих колонија, које више није могла да „сервисира“ у условима глобализације. Зато не чуди што бостонски „Атлантик“ пише о новом краљу Чарлсу III као о „хобитском краљу“, краљу који ће бити посвећен локалним питањима и коначно напустити пут ношења на својим плећима терета симбола Британске империје.

[restrict]
Идеје о преносу империјалног тежишта са Британије на Америку зачете су давно, већ крајем 19. века, а у њиховој сржи је прича о Сесилу Роудсу, Колосу из Кејпа, власнику дијамантских рудника у Јужној Африци, оснивачу и епониму Родезије, оснивачу Британске јужноафричке компаније, добротвору оксфордског Оријел колеџа, пророку расне супремације белаца и заклетом слуги Британске империје којој је посветио читав живот

ЗЛИ ГЕНИЈЕ БРИТАНСКЕ ИМПЕРИЈЕ Кратак је, у смислу дужине историјског кретања, био пут од проглашења краљице Викторије за царицу Индије 1. jaнуара 1877. до Чарлса III, кога пореде са Хобитом, евоцирајући оне Толкинове речи да „ако би више нас ценило храну, радост и песму уместо жеженог злата, овај свет би био срећније место“. Пут до света као „срећнијег места“ можда стоји отворен пред новим британским краљем, али не и пред британском наследницом на трону светске империје – Америком.

Идеје о преносу империјалног тежишта са Британије на Америку зачете су давно, већ крајем 19. века, а у њиховој сржи је прича о Сесилу Роудсу, Колосу из Кејпа, власнику дијамантских рудника у Јужној Африци, оснивачу и епониму Родезије, оснивачу Британске јужноафричке компаније, добротвору оксфордског Оријел колеџа, пророку расне супремације белаца и заклетом слуги Британске империје којој је посветио читав живот.

Сан Сесила Роудса било је повезивање Африке једном пругом од Кејптауна до Каира, која би била у британским рукама, и која би била осовина око које би се окретао сложен свет Британске империје. Али су његови снови ишли даље, и тицали су се федерализације читаве империје по узору на атински Делски савез. На њега су утицали људи као што је био Џон Раскин, оксфордски професор лепих уметности. Поред Сесила Роудса, Џон Раскин је оставио снажан утисак на eкономисту Арнолда Тојнбија (стрица историчара Арнолда Џ. Тојнбија), затим (лорда) Алфреда Милнера, потоњег шефа британске делегације у Версају, (сер) Џорџа Паркина, који ће постати канадско крило покрета за федерални империјализам, и друге.

„Пред нама сада стоје судбински изазови“, грмео је Раскин као са проповедаонице на Оксфорду у свом инаугуралном предавању 1870. године, док га је цвет енглеске аристократије слушао, упијајући његове речи, пуне религијског заноса. „Највећи избор икад постављен пред неку нацију. Да ли ћете ви, енглеска омладино, учинити поново своју отаџбину краљевским троном и овенчаним острвом, светиоником света и средиштем мира? Енглеска мора оснивати колоније, на најудаљенијим тачкама и што је брже могуће, рукама оних појединаца који су најенергичнији и највреднији међу нама, мора загосподарити сваким делићем ничије земље на које може згазити, и учинити од својих колониста верне поданике чији ће први задатак бити да раде на доминацији Енглеске, како на копну, тако и на мору.“

Наслеђе Џона Раскина, нарочито популарно у периоду пре Првог светског рата, данас се поново оцењује као значајно и тумачи се у кључу пионирске борбе за заштиту животне средине. Међутим, његове идеје су биле у извесној мери дикенсовске, или чак псеудосоцијалистичке, и прожете веровањем да су британске врлине, схваћене као најсветлија традиција светске баштине, безвредне уколико не буду усађене и у најшире слојеве енглеског становништва, али и у неенглеске поданике британске круне.

Многе реченице Џона Раскина биће дословно пренете у „Исповедању вере“, делу у које је Сесил Роудс унео свој credo, а које ће бити окосница рада неформалног друштва на чијем је формирању Роудс предано радио. То друштво џентлмена, у које је Роудс полагао велике наде и радио на његовом формирању неких 17 година, основано је коначно једног зимског фебруарског дана 1891. године. Тројица која су формирала то „тајно друштво“ били су Сесил Роудс, Вилијам Стед и Реџиналд Балиол Брет, потоњи лорд Ешер.

Сесил Роудс је до 1891. године већ постао чувени империјалиста и бизарно богати авантуриста и предузетник са југа афричког континента. Вилијам Стед у неким домаћим академским круговима важи за зачетника истраживачког новинарства. Иако његове пропагандне способности не могу бити доведене у сумњу, а ни његов утицај на друштво у сваком кутку Империје, за њега би ипак било најподесније рећи да је зачетник таблоидног новинарства, и то само ако се занемари његова фасцинација окултним, о чему сведоче његови новинарски извештаји са сеанси на којима разговара са мртвим премијерима и политичарима. Трећи из ове групе лорд Ешер био је интимни пријатељ краљице Викторије, и потоњи саветник краљева Едварда VII и Џорџа VI.

 

Наслеђе Џона Раскина, нарочито популарно у периоду пре Првог светског рата, данас се поново оцењује као значајно и тумачи се у кључу пионирске борбе за заштиту животне средине. Међутим, његове идеје су биле у извесној мери дикенсовске, или чак псеудосоцијалистичке, и прожете веровањем да су британске врлине, схваћене као најсветлија традиција светске баштине, безвредне уколико не буду усађене и у најшире слојеве енглеског становништва, али и у неенглеске поданике британске круне

МИЛНЕРОВО ОБДАНИШТЕ Покојни оксфордски професор модерне историје и некадашњи декан Оријел колеџа Џереми Като назива Роудсово друштво „котеријом“, и каже да „дуга сенка Роудсовог друштва које ће израсти у Милнерово обданиште, а потом и у друге параване у духу Оснивачевих идеја, лежи преко читавог 20. века“.

Споменути Алфред Милнер, још један следбеник идеја Џона Раскина, биће као новинар у редакцији Стедове „Палмалске газете“, брзо након 1891. године, инициран у круг блиских сарадника Сесила Роудса, да би након Роудсове смрти 1902. постао извршилац његовог тестамента. Роудс је своје антинемачке ставове, делимично изазване немачким проширењима у источној Африци којима је осујећен његов план о изградњи пруге Кејп-Каиро, пренео и на друге чланове своје групе, укључујући ту и Милнера, што ће имати утицаја на британску спољну политику у међуратном периоду, чији је оквир Алфред Милнер и поставио.

Баснословно богатство које је Роудс стекао од дијамантских и златних рудника завештао је Британској империји у тестаменту, о коме пише лични познавалац Роудса и његов биограф, јужноафрички банкар и витез Круне сер Луис Мичел: „У својој 24. години, овај младић је 19. септембра 1877. завршио свој тестамент и последњу вољу, у којој је сву своју имовину наменио у сврху успостављања, промоције и развоја једног тајног друштва, чији би главни циљ било ширење британске владавине у читавом свету. Много касније Роудс ми је рекао да никада није одустао од тог циља који је осмислио у измаглици Дијамантских поља.“

Група коју је окупио Сесил Роудс уживала је неформалну подршку разних утицајних политичара, међу којима су британски премијери ерл Розбери и лорд Салзбери, те банкар Нејтан Ротшилд. Баштиник Роудсовог наследства и следећи на челу неформалног друштва утицаја Алфред Милнер увешће Роудсово друштво у 20. век. Оно ће, под Милнеровим вођством, обухватати утицајне политичаре као што је Артур Балфур, по коме је названа декларација којом је Света земља предвиђена као простор на коме ће бити основана јеврејска држава, мада је аутор текста декларације управо Алфред Милнер, или интелектуалце као што је Халфорд Макиндер, који је дао теоријску артикулацију геополитичкој концепцији Срца света и у извесном смислу даo научни оквир британском интересу који се односи на спречавање савеза између Руса и Немаца. Баш у том Срцу света данас се води борба што се назива руско-украјинским сукобом, иако се ради о сукобу Русије и Запада.

Ово тајно друштво је имало немерљив утицај на судбину Британске империје. Ослањали су се на пропаганду: преко операције под лажном заставом су организовали фамозну „Џејмисон похару“ (1895), која ће резултирати стезањем обруча око Бура и око домицијалног становништва на југу Африке. Изазвали су и руководили Бурским ратом (1899–1902). Група око Милнера је остварила одлучујући утицај на ратни кабинет Лојда Џорџа између 1917. и 1919. и чинила је већи део делегације на Версајској мировној конференцији. Поред тога, биће и spiritus movens британске политике у међуратном периоду, дефинишући њен однос према Вајмарској Немачкој и одређујући ритам акције у Лиги народа.

Поред тога, у значајној мери су се ослањали на институције које бисмо данас описали као тинк-тенк. Међу њима су британски Краљевски институт за међународне односе (Четам хаус) и амерички Савет за спољне послове (који и данас објављује утицајни „Форин аферс“). Значајну финансијску помоћ поред Нејтана Ротшилда је оваквим подухватима давала и породица Астор, у чијем је власништву био магазин „Тајмс“, који је био мотор британске јавности у антинемачком ставу за време Агадирске кризе, која је најављивала непријатељства која ће експлодирати у Првом светском рату. Међутим, најпознатији часопис Роудс-Милнерове групе, уједно и њихово гласило, био је „Раунд тејбл магазин“ (Магазин округлог стола), основан 1910. године.

Новац од Роудсовог тестамента је искоришћен, између осталог, за формирање Роудсовог фонда, који и данас постоји и додељује стипендије истакнутим студентима Оксфорда. Mото ове фондације 2022. године гласи: „Устајмо за свет“. Преко овe стипендије Милнерова група је имала на располагању резервоар људских ресурса, који ће јој помагати да обликују свет према замисли Сесила Роудса.

 

Када је 1916. постао министар британске владе без портфеља за питања хране, трговине и послератна питања, Алфред Милнер је постао кључни човек ратног кабинета Лојда Џорџа. Његов потпис на мировном уговору којим је окончана мировна конференција у Версају представља врхунац директне умешаности групе у међународне односе. Међутим, већ тада чланови Милнерове групе су знали да је Версајски мировни уговор преоштар према Немачкој. Из приватне кореспонденције њених чланова види се да су потпуно свесни да је питање тренутка када ће „јункери“ поново завладати Немачком

АМЕРИЧКА ВЕЗА  Када је 1916. постао министар британске владе без портфеља за питања хране, трговине и послератна питања, Алфред Милнер је постао кључни човек ратног кабинета Лојда Џорџа. Његов потпис на мировном уговору којим је окончана мировна конференција у Версају представља врхунац директне умешаности групе у међународне односе. Међутим, већ тада чланови Милнерове групе су знали да је Версајски мировни уговор преоштар према Немачкој. Из приватне кореспонденције њених чланова, види се да су потпуно свесни да је питање тренутка када ће „јункери“ поново завладати Немачком, те да је Версајска конференција била пропуштање последњег тренутка да у Немачкој „поставе“ демократску владу.    

Ако је то био последњи тренутак за Британију, свакако није био последњи тренутак за САД. Наиме, један од експонената веза између Волстрита и Милнерове групе био је Волтер Липман, новинар чије је име било синоним за глас јавности током већег дела америчког 20. века. Волтер Липман је био члан Друштва за упит Вудроа Вилсона, неформалног удружења које је креирало план за Европу после Првог светског рата, на основу ког је Вудро Вилсон саставио Четрнаест тачака. У том друштву Волтер Липман је тесно сарађивао са Исаијом Боуменом, човеком који ће два пута у четрдесет година цртати границе Немачке, најпре као географ Вудроа Вилсона, а затим као географ Френклина Делана Рузвелта. Волтер Липман, као заговорник англофоног јединства, био је уједно специјални изасланик америчког председника са задатком да тумачи Четрнаест тачака британској влади.

Један од најдалекосежнијих резултата рада Милнерове групе је формирање Комонвелта нација. Иако кованица црпи инспирацију из Периклеове погребне беседе, којом је Тукидид написао једну од највећих похвала демократије, ова идеја о Комонвелту нација заправо представља суштину идеје о федерализацији Британске империје. Први пут се појавила у књизи „Божји Комонвелт“ Лајонела Кертиса једног од чланова Милнерове групе, објављеној 1916. године.

Три циља Роудс-Милнерове групе, која су иницирала све њихове активности, па и трансформацију Британске империје у Британски комонвелт нација, били су: (1) формирање јединственог погледа на свет и идеологије који би објединили Велику Британију, САД и британске поседе; (2) формирање инструмената или пракси којима би се развила сарадња између ових ентитета до мере да могу спроводити паралелне агенде на терену и (3) формирање федерације на империјалном, односно англоамеричком или на светском нивоу.

Не може се рећи да ова три циља нису у доброј мери, након два светска и једног хладног рата, након кратког 20. века, остварена. Свакако први циљ јесте остварен. Англобализација, о којој говори Најл Фергусон, представља неупитну чињеницу савремене историје. Демократија и владавина права, који су били кључни идеали ове групе јесу, онако како је Раскин желео, „спуштени у масе“. Британија је отпустила своје империјално наслеђе, које је преузела Америка, чији се председници редовно клањају британском монарху, макар протоколарно.

Роудс-Милнерова група је имала велики утицај у свим међународним активностима и збивањима, од Бурског рата, до покушаја смиривања Хитлерове Немачке, укључујући и слабљење Версајског поретка, што не пориче ни Најл Фергусон у својој „Цивилизацији“, иако тврди да се значај ове групе преувеличава.

Наравно, немогуће је свести читаву историју на интерни договор неколицине утицајних људи. Али некад је немогуће и замислити је без тога. Шта би била историја позне Римске републике да није било тајног договора Цезара, Краса и Помпеја, за који римска јавност није сазнала док није било прекасно? Шта би била историја Византије да се пред Четврти крсташки поход нису интереси Бонифација Монфератског и Филипа Швапског поклопили са личном жудњом за осветом и економским интересима венецијанског дужда Енрика Дандола?

Британска империјална федерација је од стране Сесила Роудса и његовог наследника Алфреда Милнера осмишљена као заједница вредности, које су данас темељ глобалне доминације англоамеричког света. Версајски мировни споразум и однос према Вајмарској Немачкој би били битно другачији да није било Алфреда Милнера.

Данас на престо ступа краљ Чарлс III. Ако је Елизабета II репризирала владавину утемељивачице Британске империје Eлизабете I, остаје питање да ли ће Чарлсова владавина бити реприза владавине неславних монарха из династије Стјуарт, који су се такође звали Чарлс, а чију је владавину обележила и одредила Кромвелова револуција. Већ данас републикански покрети широм Комонвелта јачају, антиимперијализам као неизбежни сегмент „воукистичког“ покрета нагриза саме темеље на којима је основана Британска империја, а у универзалност британских вредности је дозвољена само ако оне нису превише британске.

Британију извесно чекају узбудљива времена, нарочито у светлу сукоба који се одвија на истоку Европе. Уколико Русија успостави доминацију у украјинским степама и учини себе неминовним партнером Немачке, направи стратешки договор са Индијом и обезбеди у трилатералним односима са Техераном и Анкаром стабилност Блиског истока, читав пројекат британског империјализма, па уосталом и читав 20. век, показаће се пропуштеном шансом англоамеричке елите, јер су управо ове ставке диктирале британску спољну политику. Уколико се то не деси, оправдано је мислити да на Западу и даље постоје људи од утицаја налик Роудсу и Милнеру, који су способни да обезбеде нову еру успона налик првој елизабетанској или викторијанској.

Чини се да су шансе за то мале. Империји су остали само покрадени дијаманти и позлаћене кочије, а стари краљ који наслеђује стару краљицу личи на последњег, остарелог потомка некад богате породице који живи у огромној празној вили, која више личи на успомену него на симбол моћи. Мало-помало и ту кућу ће однети клизиште изазвано бујицом историје.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *