ПАД КОЛОСА

ПРИЛОГ РАЗУМЕВАЊУ УСПОНА И КРАЈА ЈЕДНЕ ИМПЕРИЈЕ

На измаку друге елизабетанске ере британске историје некада моћна империја делује истрошено. Синова империје који су спремни да се потпуно предају служењу њеним циљевима више нема. Имена личности као што су Сесил Роудс и Алфред Милнер су потиснута из памћења, уступила су место онима који маштају о републици и дају додатни тон злехудности предстојећој судбини Круне под краљем Чарлсом III, који носи вероватно најбаксузније од свих имена

Друга елизабетанска ера британске историје је готова. Наслеђе најдуговечнијег монарха ће тек бити преиспитивано у предстојећим деценијама. Aко се присетимо церемоније крунисања краљице Елизабете II, сетићемо се империјалног заноса масе која се сливала у Лондон да поздрави другу Елизабету на енглеском трону, у помпи равној оној којом је прослављен дијамантски јубилеј „царице Индије“, краљице Викторије. Како запажа покојни њујоршки и кембрички историчар Тони Џуд, за послератне генерације, чији је живот краљица Елизабета II обележила, „Британија, Енглеска и Британска империја су били синоними“. Учионице енглеских основних школа биле су, као некад витешки дворови таписеријама, накићене мапама света, на којима је доминирала црвена боја британских мундира који су вековима били симбол „Империје у којој сунце никада не залази“.

И није било разлога да се мисли да Британија неће остати једина и величанствена либерална империја. Још као наследница британског трона, принцеза Елизабета је у радијском обраћању 1947. године најавила: „Објављујем вам да ће мој живот, био он кратак или дуг, бити потпуно посвећен служењу вама и великој империјалној породици којој припадамо.“ Шта је била та империја за краљицу Елизабету, тадашњу принцезу? „Не смемо бити поколебани тешкоћама и немирима које је за собом оставио рат у свакој нацији нашег Комонвелта. Ми смо у том рату платили високу цену стојећи сами, часно, бранећи слободу читавог света“, рекла је у истом обраћању нацији.

Међутим, процеси деколонизације у Азији и Африци, сукоби са Ирском републиканском армијом, која је преузела одговорност за убиство Луиса Маунтбатеона, ујака војводе од Единбурга, принца Филипа, и ментора садашњег краља Чарлса III, сукоби са Аргентином и Египтом, интервенције у војним кампањама по диктату старијег партнера из Вашингтона, улазак и излазак из континенталне заједнице западноевропских земаља, учинили су владавину краљице Елизабете II у симболичком смислу фарсичном репризом владавине њене имењакиње Елизабете Тјудор, која је обележила почетак британског империјалног пројекта.

Ако бисмо покушали да рекапитулирамо пут успона и пада Британске империје, потпуно логично би се наметнуо закључак о њеном пренатезању, како је писао Пол Кенеди. У том напону до крајњих граница, Британска империја је дошла у ситуацију у којој је било потпуно природно да се одрекне својих колонија, које више није могла да „сервисира“ у условима глобализације. Зато не чуди што бостонски „Атлантик“ пише о новом краљу Чарлсу III као о „хобитском краљу“, краљу који ће бити посвећен локалним питањима и коначно напустити пут ношења на својим плећима терета симбола Британске империје.

* Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању *

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.