Отворени Балкан и затворена Европа

Док се део региона уједињује (и мири) кроз иницијативу „Отворени Балкан“, уз подршку Вашингтона, најзападнији део „Западног Балкана“ и неки ентитети мало источније гледају да заподену још већу свађу. Отварање Балкана коинцидира и са затварањем Европе

Од свега што се током протекле недеље дешавало у Београду у вези с регионалним пројектом „Отворени Балкан“, опозициони медији и посленици приметили су само једно – да је председник Србије Александар Вучић попио више него што они сматрају да је дозвољено. Тако, на пример, недељни преглед догађаја на телевизији Н1 под називом „7 на Н1“ иронично оцењује да је „Отворени Балкан донео лидерима Србије, Албаније, Северне Македоније и Црне Горе отворени мамурлук“ и додаје да је Међународни сајам вина у Београду био „ретка прилика да се и председник мало опусти, те да за тренутак заборавимо све његове надљудске моћи“.
Истина је, међутим, да су, ако из тог угла посматрамо ствари, и тај сајам вина, и Вучићев „провод“ на њему само потврдили те његове такозване надљудске моћи – показало се да Вучић, под један, може много да попије (што би му у Србији мало ко узео за зло, готово исто као што Французи својим председницима не замерају швалерацију), а под два да он чак и припит говори и ради смисленије ствари од већине опозиционих лидера и њихових апологета, укључујући ту и професионалце са Н1. Трећа и не мање важна ствар од овога је питање тих „надљудских моћи“ које се помињу, а које Вучићу у највећој мери приписују управо његови највећи политички ривали. Они то чине више од њега самог оптужујући га у свакодневном говору за све и свашта. Шта год да се деси у овој држави (а вала и шире), за то је одговоран и иза тога стоји Вучић. Већ више пута смо писали о њиховој склоности да ненамерно од њега праве суперхероја, па се сад тиме нећемо озбиљније бавити. Ову тему ћемо завршити подсећањем наших еврофила да су бројни њима од сопственог председника дражи људи не тако ретко били више него „типси“ (да употребимо њима разумљивији англосаксонски израз) па их због тога никада нису критиковали. Сетимо се само посртања и гафова једног европског суперхероја, својеврсног „Суперхика“, свакодневно пијаног доскорашњег председника Европске комисије Жан-Клода Јункера, или оне скандалозне конференције за медије бившег председника Француске Николе Саркозија који није могао да се сабере од врхунске руске вотке којом га је напио Владимир Путин.

[restrict]

АКЦИЈА То да у очима дела опозиције Вучић не може ништа добро да уради, шта год да уради, најбоље је демонстрирао у овонедељном „Утиску недеље“ лидер Народне странке Вук Јеремић. Он је замерио председнику што „Европрајд“ није забранио позивајући се на реалну претњу од епидемије „мајмунских богиња“, али није могао да одговори на питање да ли би га похвалио да се у свом образложењу позвао на ту пошаст. Озбиљан опозициони рад не може се градити на таквој недоследности и непринципијелности и то никако да схвате. Просто, Срби који су већ деценијама, а посебно током деведесетих година прошлог века, предмет сличне демонизације за неког ко пролази кроз такво блаћење могу имати само симпатије и разумевања. Ни то никако да схвате. Због тога и не могу да виде даље од Вучићевог дегустирања врхунских вина и да констатују да се на сајму, а и на самиту који је уследио није само пило и трезнило него да су учињени и неки врло значајни кораци и послати неки врло важни сигнали.
За разлику од њих, Вучић и премијер Албаније Еди Рама су одавно схватили да се заиста могу слагати у свом неслагању и да се реални проблеми између Србије и Албаније, српског и албанског интереса на Балкану могу оставити по страни када је у питању међусобна сарадња која може користити обема странама. То није показано само сада и само у оквиру овог регионалног пројекта, то је највише упало у очи током јунског самита ЕУ – Западни Балкан, када је управо Рама позвао Брисел да покаже више разумевања за Србију у вези с одбијањем да уведе санкције Русији. Сада су, под покровитељством ове двојице лидера, за које и пропагандни сервис америчког Конгреса под називом Радио Слободна Европа каже да су „од варница дошли до пријатељства“, и трећег члана овог (за сада) тријумвирата, премијера Северне Македоније Дмитра Ковачевског потписани споразуми о размени прехрамбених производа, енергетици, кинематографији, као и сарадњи у ванредним ситуацијама, а договорен је и заједнички наступ пред Бриселом у односу на предстојећу кризу у снабдевању струјом.
Важности самита својим присуством и подршком допринели су и представници два значајна регионална играча у ширем контексту – шефови дипломатије Мађарске и Турске, Петер Сијарто и Мелвут Чавушоглу – али и амбасадор САД у Србији Кристофер Хил. Овде треба напоменути и да је само неколико дана после Чавушоглуа у Београд из Сарајева допутовао и председник Турске Реџеп Тајип Ердоган како би продубио већ плодну сарадњу Србије и своје земље, али и допринео побољшању односа Београда и Сарајева и поспешио прикључење БиХ Отвореном Балкану. Од великог је значаја што су скупу у Београду присуствовали и представници Црне Горе, премијер у техничком мандату Дритан Абазовић, и БиХ, председавајући Савету министара БиХ Зоран Тегелтија, иако је он у Београд, према писању босанских медија, дошао без сагласности Председништва БиХ. Обојица су изразила жаљење што самиту присуствују као посматрачи, односно као гости, и што њихове државе још нису део тог, како су оценили, значајног и корисног процеса. „Овај регион коначно шаље поруке које није могао раније и Отворени Балкан је успешна иницијатива“, рекао је Абазовић.
У овом контексту треба посматрати и посету патријарха Порфирија Будимпешти и додељивање највишег одликовања СПЦ, Ордена Светог Саве првог степена, мађарском премијеру Виктору Орбану (који је, иначе, искористио смрт Михаила Горбачова како би отпутовао у Москву) за, како је навео патријарх, његово залагање за „хришћански систем вредности који извире из Јеванђеља, који је Бог установио“, што су „вредности које су саздале како мађарски, тако и српски народ, вредности које су саздале Европу какву смо до јуче познавали, у каквој смо до јуче живели“.

РЕАКЦИЈА Поруке које, како је то Абазовић рекао, „шаље регион“ нису, нажалост, само поруке мира и жеље за међусобним зближавањем и тешњом сарадњом. Један од оних који и даље под плаштом борбе за „европске вредности“ ради на продубљивању подела је управо председник државе чији је Абазовић и даље премијер – Мило Ђукановић. Он је у једном интервјуу оштро напао Српску православну цркву, верску заједницу којој припада највећи део његових грађана, оптуживши је да је „криминализована и паравојна структура“ и дао себи право да, иако се декларише као атеиста, суди у духовним стварима какав је однос човека и Бога рекавши да „између људи и Бога није потребан посредник, а посебно тако извитоперен посредник каква је СПЦ“.
Поруке нетолеранције стигле су и из Приштине, пошто је такозвани премијер Косова Аљбин Курти рекао да су Срби који се не осећају безбедно на простору Косова и Метохије „корумпирани криминалци“ према којима ће његова „држава“ бити „немилосрдна“. Да ли је корумпирана и криминалац и Драгица Гашић, једина Српкиња која се вратила у своју Ђаковицу, жена коју не малтретирају само њене обичне комшије него чији одлазак из тог места захтевају и албанске невладине организације које тврде да се боре за људска права и слободе? Или било која жртва више од 2.000 инцидената, колико их је било на Косову и Метохији од Куртијевог доласка на власт? С друге стране, прави криминалци с Косова су изванредно забринути јер ниједан озбиљан до сада није ухапшен. Какве су Куртијеве намере доказује и чињеница да чак ни последњи од споразума с Београдом, онај о личним картама, не намерава да поштује, јер је Приштина успела да га прекрши на сам дан његовог ступања на снагу онемогућивши Александра Арсенијевића да са српском личном картом пређе с Косова и Метохије у Северну Македонију преко прелаза Ђенерал Јанковић. Или је порука мира и толеранције изјава једног од лидера Албанаца са Југа Србије, такозване Прешевске долине Шћиприма Муслијуа да је интонирање српске химне у српским школама у којима се предаје на албанском језику „фашизам“? Није ли чињеница да такве школе постоје доказ за управо супротно?
Лоша порука стигла је ових дана чак и из Словеније, с којом Србија и нема отворених питања. Пошто је Вучић током заједничке конференције за новинаре са својим словеначким колегом Борутом Пахором на провокативно питање новинара из те бивше југословенске републике о увођењу санкција Русији одговорио контрапитањем – како да народу објасни да Србија уводи санкције Русији, а не Словенији, јер Москва, за разлику од Љубљане, „није прекршила територијални интегритет Србије“, амбасадорка наше земље у Словенији је позвана на консултације, иако је председник јасно рекао да, упркос томе, желимо да имамо добре односе са Словенијом. У словеначком Министарству спољних послова изјавили су да су „изненађени Вучићевим изјавама“. Шта их је то тачно изненадило равно је мистерији. Нису знали да су признали „Косово“? Нису знали да су тиме повредили територијални интегритет Србије? Или су изненађени што Вучић има храбрости да то отворено каже? А како тек протумачити став Словеније да њихова „подршка Косову није усмерена против Србије“? То је оно што би у нормалном свету било изненађујуће, али што нажалост више никог нормалног не чуди.
Негодовање у вези са „Отвореним Балканом“ и улогом Србије у том пројекту може се чути и из, према Србији, већ пословично накострешеног Загреба, али и Брисела и других европских престоница. А да се, док се макар овај део Балкана отвара, „Европа“ затвара на хиљаду начина, можемо видети сви од почетка специјалне руске операције у Украјини. То затварање сада, међутим, постаје неподношљиво и многобројним грађанима саме Европске уније што доказује да се чак и у једној сасвим солидно русофобној држави каква је Чешка Република на улицама окупило готово стотину хиљада људи да захтевају промену овакве политике.

[/restrict]