Otvoreni Balkan i zatvorena Evropa

Dok se deo regiona ujedinjuje (i miri) kroz inicijativu „Otvoreni Balkan“, uz podršku Vašingtona, najzapadniji deo „Zapadnog Balkana“ i neki entiteti malo istočnije gledaju da zapodenu još veću svađu. Otvaranje Balkana koincidira i sa zatvaranjem Evrope

Od svega što se tokom protekle nedelje dešavalo u Beogradu u vezi s regionalnim projektom „Otvoreni Balkan“, opozicioni mediji i poslenici primetili su samo jedno – da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić popio više nego što oni smatraju da je dozvoljeno. Tako, na primer, nedeljni pregled događaja na televiziji N1 pod nazivom „7 na N1“ ironično ocenjuje da je „Otvoreni Balkan doneo liderima Srbije, Albanije, Severne Makedonije i Crne Gore otvoreni mamurluk“ i dodaje da je Međunarodni sajam vina u Beogradu bio „retka prilika da se i predsednik malo opusti, te da za trenutak zaboravimo sve njegove nadljudske moći“.
Istina je, međutim, da su, ako iz tog ugla posmatramo stvari, i taj sajam vina, i Vučićev „provod“ na njemu samo potvrdili te njegove takozvane nadljudske moći – pokazalo se da Vučić, pod jedan, može mnogo da popije (što bi mu u Srbiji malo ko uzeo za zlo, gotovo isto kao što Francuzi svojim predsednicima ne zameraju švaleraciju), a pod dva da on čak i pripit govori i radi smislenije stvari od većine opozicionih lidera i njihovih apologeta, uključujući tu i profesionalce sa N1. Treća i ne manje važna stvar od ovoga je pitanje tih „nadljudskih moći“ koje se pominju, a koje Vučiću u najvećoj meri pripisuju upravo njegovi najveći politički rivali. Oni to čine više od njega samog optužujući ga u svakodnevnom govoru za sve i svašta. Šta god da se desi u ovoj državi (a vala i šire), za to je odgovoran i iza toga stoji Vučić. Već više puta smo pisali o njihovoj sklonosti da nenamerno od njega prave superheroja, pa se sad time nećemo ozbiljnije baviti. Ovu temu ćemo završiti podsećanjem naših evrofila da su brojni njima od sopstvenog predsednika draži ljudi ne tako retko bili više nego „tipsi“ (da upotrebimo njima razumljiviji anglosaksonski izraz) pa ih zbog toga nikada nisu kritikovali. Setimo se samo posrtanja i gafova jednog evropskog superheroja, svojevrsnog „Superhika“, svakodnevno pijanog doskorašnjeg predsednika Evropske komisije Žan-Kloda Junkera, ili one skandalozne konferencije za medije bivšeg predsednika Francuske Nikole Sarkozija koji nije mogao da se sabere od vrhunske ruske votke kojom ga je napio Vladimir Putin. [restrict]

AKCIJA To da u očima dela opozicije Vučić ne može ništa dobro da uradi, šta god da uradi, najbolje je demonstrirao u ovonedeljnom „Utisku nedelje“ lider Narodne stranke Vuk Jeremić. On je zamerio predsedniku što „Evroprajd“ nije zabranio pozivajući se na realnu pretnju od epidemije „majmunskih boginja“, ali nije mogao da odgovori na pitanje da li bi ga pohvalio da se u svom obrazloženju pozvao na tu pošast. Ozbiljan opozicioni rad ne može se graditi na takvoj nedoslednosti i neprincipijelnosti i to nikako da shvate. Prosto, Srbi koji su već decenijama, a posebno tokom devedesetih godina prošlog veka, predmet slične demonizacije za nekog ko prolazi kroz takvo blaćenje mogu imati samo simpatije i razumevanja. Ni to nikako da shvate. Zbog toga i ne mogu da vide dalje od Vučićevog degustiranja vrhunskih vina i da konstatuju da se na sajmu, a i na samitu koji je usledio nije samo pilo i treznilo nego da su učinjeni i neki vrlo značajni koraci i poslati neki vrlo važni signali.
Za razliku od njih, Vučić i premijer Albanije Edi Rama su odavno shvatili da se zaista mogu slagati u svom neslaganju i da se realni problemi između Srbije i Albanije, srpskog i albanskog interesa na Balkanu mogu ostaviti po strani kada je u pitanju međusobna saradnja koja može koristiti obema stranama. To nije pokazano samo sada i samo u okviru ovog regionalnog projekta, to je najviše upalo u oči tokom junskog samita EU – Zapadni Balkan, kada je upravo Rama pozvao Brisel da pokaže više razumevanja za Srbiju u vezi s odbijanjem da uvede sankcije Rusiji. Sada su, pod pokroviteljstvom ove dvojice lidera, za koje i propagandni servis američkog Kongresa pod nazivom Radio Slobodna Evropa kaže da su „od varnica došli do prijateljstva“, i trećeg člana ovog (za sada) trijumvirata, premijera Severne Makedonije Dmitra Kovačevskog potpisani sporazumi o razmeni prehrambenih proizvoda, energetici, kinematografiji, kao i saradnji u vanrednim situacijama, a dogovoren je i zajednički nastup pred Briselom u odnosu na predstojeću krizu u snabdevanju strujom.
Važnosti samita svojim prisustvom i podrškom doprineli su i predstavnici dva značajna regionalna igrača u širem kontekstu – šefovi diplomatije Mađarske i Turske, Peter Sijarto i Melvut Čavušoglu – ali i ambasador SAD u Srbiji Kristofer Hil. Ovde treba napomenuti i da je samo nekoliko dana posle Čavušoglua u Beograd iz Sarajeva doputovao i predsednik Turske Redžep Tajip Erdogan kako bi produbio već plodnu saradnju Srbije i svoje zemlje, ali i doprineo poboljšanju odnosa Beograda i Sarajeva i pospešio priključenje BiH Otvorenom Balkanu. Od velikog je značaja što su skupu u Beogradu prisustvovali i predstavnici Crne Gore, premijer u tehničkom mandatu Dritan Abazović, i BiH, predsedavajući Savetu ministara BiH Zoran Tegeltija, iako je on u Beograd, prema pisanju bosanskih medija, došao bez saglasnosti Predsedništva BiH. Obojica su izrazila žaljenje što samitu prisustvuju kao posmatrači, odnosno kao gosti, i što njihove države još nisu deo tog, kako su ocenili, značajnog i korisnog procesa. „Ovaj region konačno šalje poruke koje nije mogao ranije i Otvoreni Balkan je uspešna inicijativa“, rekao je Abazović.
U ovom kontekstu treba posmatrati i posetu patrijarha Porfirija Budimpešti i dodeljivanje najvišeg odlikovanja SPC, Ordena Svetog Save prvog stepena, mađarskom premijeru Viktoru Orbanu (koji je, inače, iskoristio smrt Mihaila Gorbačova kako bi otputovao u Moskvu) za, kako je naveo patrijarh, njegovo zalaganje za „hrišćanski sistem vrednosti koji izvire iz Jevanđelja, koji je Bog ustanovio“, što su „vrednosti koje su sazdale kako mađarski, tako i srpski narod, vrednosti koje su sazdale Evropu kakvu smo do juče poznavali, u kakvoj smo do juče živeli“.

REAKCIJA Poruke koje, kako je to Abazović rekao, „šalje region“ nisu, nažalost, samo poruke mira i želje za međusobnim zbližavanjem i tešnjom saradnjom. Jedan od onih koji i dalje pod plaštom borbe za „evropske vrednosti“ radi na produbljivanju podela je upravo predsednik države čiji je Abazović i dalje premijer – Milo Đukanović. On je u jednom intervjuu oštro napao Srpsku pravoslavnu crkvu, versku zajednicu kojoj pripada najveći deo njegovih građana, optuživši je da je „kriminalizovana i paravojna struktura“ i dao sebi pravo da, iako se deklariše kao ateista, sudi u duhovnim stvarima kakav je odnos čoveka i Boga rekavši da „između ljudi i Boga nije potreban posrednik, a posebno tako izvitoperen posrednik kakva je SPC“.
Poruke netolerancije stigle su i iz Prištine, pošto je takozvani premijer Kosova Aljbin Kurti rekao da su Srbi koji se ne osećaju bezbedno na prostoru Kosova i Metohije „korumpirani kriminalci“ prema kojima će njegova „država“ biti „nemilosrdna“. Da li je korumpirana i kriminalac i Dragica Gašić, jedina Srpkinja koja se vratila u svoju Đakovicu, žena koju ne maltretiraju samo njene obične komšije nego čiji odlazak iz tog mesta zahtevaju i albanske nevladine organizacije koje tvrde da se bore za ljudska prava i slobode? Ili bilo koja žrtva više od 2.000 incidenata, koliko ih je bilo na Kosovu i Metohiji od Kurtijevog dolaska na vlast? S druge strane, pravi kriminalci s Kosova su izvanredno zabrinuti jer nijedan ozbiljan do sada nije uhapšen. Kakve su Kurtijeve namere dokazuje i činjenica da čak ni poslednji od sporazuma s Beogradom, onaj o ličnim kartama, ne namerava da poštuje, jer je Priština uspela da ga prekrši na sam dan njegovog stupanja na snagu onemogućivši Aleksandra Arsenijevića da sa srpskom ličnom kartom pređe s Kosova i Metohije u Severnu Makedoniju preko prelaza Đeneral Janković. Ili je poruka mira i tolerancije izjava jednog od lidera Albanaca sa Juga Srbije, takozvane Preševske doline Šćiprima Muslijua da je intoniranje srpske himne u srpskim školama u kojima se predaje na albanskom jeziku „fašizam“? Nije li činjenica da takve škole postoje dokaz za upravo suprotno?
Loša poruka stigla je ovih dana čak i iz Slovenije, s kojom Srbija i nema otvorenih pitanja. Pošto je Vučić tokom zajedničke konferencije za novinare sa svojim slovenačkim kolegom Borutom Pahorom na provokativno pitanje novinara iz te bivše jugoslovenske republike o uvođenju sankcija Rusiji odgovorio kontrapitanjem – kako da narodu objasni da Srbija uvodi sankcije Rusiji, a ne Sloveniji, jer Moskva, za razliku od Ljubljane, „nije prekršila teritorijalni integritet Srbije“, ambasadorka naše zemlje u Sloveniji je pozvana na konsultacije, iako je predsednik jasno rekao da, uprkos tome, želimo da imamo dobre odnose sa Slovenijom. U slovenačkom Ministarstvu spoljnih poslova izjavili su da su „iznenađeni Vučićevim izjavama“. Šta ih je to tačno iznenadilo ravno je misteriji. Nisu znali da su priznali „Kosovo“? Nisu znali da su time povredili teritorijalni integritet Srbije? Ili su iznenađeni što Vučić ima hrabrosti da to otvoreno kaže? A kako tek protumačiti stav Slovenije da njihova „podrška Kosovu nije usmerena protiv Srbije“? To je ono što bi u normalnom svetu bilo iznenađujuće, ali što nažalost više nikog normalnog ne čudi.
Negodovanje u vezi sa „Otvorenim Balkanom“ i ulogom Srbije u tom projektu može se čuti i iz, prema Srbiji, već poslovično nakostrešenog Zagreba, ali i Brisela i drugih evropskih prestonica. A da se, dok se makar ovaj deo Balkana otvara, „Evropa“ zatvara na hiljadu načina, možemo videti svi od početka specijalne ruske operacije u Ukrajini. To zatvaranje sada, međutim, postaje nepodnošljivo i mnogobrojnim građanima same Evropske unije što dokazuje da se čak i u jednoj sasvim solidno rusofobnoj državi kakva je Češka Republika na ulicama okupilo gotovo stotinu hiljada ljudi da zahtevaju promenu ovakve politike.

[/restrict]