НОВА АРМАТУРА И СТАРИ ТЕМЕЉИ

ДИЈАЛОГ БЕОГРАДА И ПРИШТИНЕ

Има ли смисла говорити о „новој арматури“ куће коју наши „западни партнери“ желе да изграде на старим темељима? Шта би та „арматура“ могла да промени, ако су они и даље ушанчени на својим позицијама да је „Косово“ независно? Или, можда, мењају став?

Председник Србије Александар Вучић саопштио је, током седнице Скупштине Србије посвећене проблему Косова и Метохије 13. септембра, да је, од Вашингтонског споразума потписаног у Овалном кабинету Беле куће 4. септембра 2020, седам светских држава повукло признање једнострано проглашене независности Косова и да очекује да то ускоро учини и осма држава. „Верујем да ћемо ускоро добити и осму државу која повлачи признање Косова, наредних недеља ћу имати разговоре. У овом тренутку имамо више земаља које не признају Косово, него оних које признају“, рекао је Вучић. Које су то тачно државе крије се од јавности због тачке Вашингтонског споразума којом се Србија обавезује да ће ставити мораторијум на лобирање за „отпризнавање“ косовске сецесије, док ће се Приштина уздржати од покушаја учлањења у међународне организације, али и нових признања. Из овога је, мора се признати, некако изузет био Израел (као што је изузет и из много чега другог), па се одлучио за признање у замену за отварање „косовске“ амбасаде у Јерусалиму, што је супротно тренутним договорима у УН. Према сазнањима „Печата“, једна од тих осам држава је значајна латиноамеричка земља, што значи да је домет српске дипломатије далеко већи од сиромашних афричких и микроскопских океанских држава, што је био материјал за неразумну спрдњу дела прозападне опозиције и аутошовинистичких „мислилаца“ и „медија“ у жељи да омаловаже борбу Србије за међународно поштовање свог територијалног интегритета. Дакле, стратегија Србије је да тих осам држава држи попут Дамокловог мача над Приштином, као фактор одвраћања од испуњавања амбиција о чланству у међународним организацијама. И то је у реду.

[restrict]

ДИМНА ЗАВЕСА После прошлонедељног састанка председника Вучића са европским специјалним изасланицима за Косово, оним регуларним евроунијским Мирославом Лајчаком и двојицом најновијих, Французом Емануелом Бонеом и Немцем Јенсом Плетнером, јавности је саопштено да су саветници за спољну политику и безбедност француског председника и немачког канцелара у Београд донели „нову арматуру преговора са Приштином“ која би требало да доведе до скорог коначног решења проблема. Та „арматура“ могла би бити истински нова само ако би јој темељ била Резолуција 1244, али да би то био случај, неопходно би било да се на списку од осам држава које су одлучиле да повуку признање сецесије јужне српске покрајине налазе и Француска и Немачка, али то, нажалост, сигурно није случај. Из овога је лако закључити да та „нова арматура“ за темељ има одлучност колективног Запада да за сада лажну и фаличну независност Косова и Метохије учини истинском и да она свој темељ има не у међународном праву и резолуцији Савета безбедности него у 2008. једностраном проглашењу независности и међународно-правно спорном њеном признавању. С обзиром на то, мало је вероватно и да та „нова арматура“ подразумева и промену западњачког приступа. То каже и председник Вучић: „Последњих месец дана јасно је да се мења арматура преговора о КиМ. Они хоће да нас приволе да се крећемо ка неформалном, али суштинском признању Косова. То ће бити представљено као дар са неба, и шта год да кажемо, имаћемо тешку ситуацију. Колико тешку не знам, и не знам како ћемо се одупрети томе, али притисци ће се само повећавати.“ „Морате имати у виду да су најмоћније земље ЕУ признале Косово, као и Америка. Они прихватају државност Косова, и они ће увек стати иза Албанаца. Не желим да имате било какве илузије о томе. Не постоји политика која то може да промени“, додао је Вучић.
Ни до сада „арматура“ преговора није била проблем (као што проблем у приступању ЕУ није била структура преговора, па је пребацивање „поглавља“ у „кластере“ само шминка која треба да створи привид да се нешто ради). Тога је веома свестан и председник који исправно и отворено каже да суштинска криза дијалога проистиче из чињенице да западни свет не жели да поштује Повељу УН и Резолуцију 1244: „Они не желе да чују за то. За њих је то завршена прича. Кажу, то је прошлост, ствари на терену су измениле ситуацију. Али када се у Украјини нешто догоди, онда ствари на терену нису измениле ситуацију и правни поредак.“ Такође, свестан је да „кризу дијалога“ не може решити никаква „нова арматура“, јер арматура и није била проблем него, како је то и сам рекао: „Не верујем да се може постићи договор са албанским руководством, јер њих не интересује никакав дијалог нити постизање споразума. Чини ми се да имају потребу, на Западу, да председнику Русије избију аргумент Косова из руке.“

УКРАЈИНСКА ВЕЗА Када о журби Запада да се постигне „коначни и свеобухватни споразум“ о Косову и Метохији говори из угла потребе избијања аргумента из руку Путина, председник је, чини се, рекао само један део истине. Други прећуткује из сасвим разумљивих дипломатских разлога, а то је да Запад жели да зацементира стање на терену пре него што се оно поново промени, овога пута вероватно на штету њихових интереса. У сваком случају, у праву је када садашњу ситуацију у вези са дијалогом повезује с ратом у Украјини. Уосталом, превише је паралела које се између украјинске кризе и криза на простору бивше Југославије могу направити. И то не само у прошлом веку, и усташоидности украјинских националиста предвођених Степаном Бандером и сличнима током Другог светског рата, понашању украјинских власти од стицања независности 1991. године и претварању тог простора у анти-Русију, што се интензивирало после државног удара 2014, него и у ранијим вековима када су се Ватикан, Аустроугарска и Пољска трудили да тамошње становништво истргну из руског и православног корпуса.
Постоје, међутим, и две велике разлике у односу колективног Запада према Украјини и Србији. На прву председник Вучић често указује, а то је учинио и у говору пред Скупштином Србије. У питању су двоструки аршини када је поштовање територијалног интегритета ових двеју земаља у питању – инсистирају на поштовању украјинског, а крше српски. Друга значајна разлика је у дипломатској активности. Јесте ли се запитали колико је дипломатских изасланика, специјалних представника Запада у тренутку када у Украјини букти највећи рат на простору Европе од 1945. задужено за решавање тог сукоба? Ниједан. То је сасвим супротно хиперинфлацији „специјалаца“ за Балкан и посебно за Косово и Метохију. Разлог томе је врло једноставан. Док из сопствених себичних интереса не желе дипломатско и мирно решење рата у Украјини, на Балкану желе да сачувају оно што су добили сопственом агресијом и ратом и за то им је потребан снажан притисак на државу Србију и на српски народ уопште, па мисле да ће се из квантитета (емисара) родити квалитет (остваривање циља).
Овде је важно напоменути и да је, у нашим прозападним медијима слављени, саветник и изасланик Олафа Шолца Јенс Плетнер био укључен у постизање Споразума из Минска о решавању украјинске кризе из 2014. и 2015. године, а Макронов Емануел Боне у преговоре о иранском нуклеарном споразуму. Имајући у виду да су се ови споразуми неславно завршили, то нас враћа на још једну паралелу Украјине с Балканом. Бивши и садашњи председници Украјине Петро Порошенко и Володимир Зеленски били су толико искрени да су отворено рекли да су Споразуми из Минска потписани само да би се добило на времену и омогућила припрема за „коначно решење“ руског питања у Украјини, односно „Олују“ у Донбасу. То се, искуство нам говори, нажалост не односи само на споразуме које је у вези са Украјином подржао Запад него и са већином других споразума. Шта се дешава с Дејтонским мировним споразумом који од самог усвајања прво мењају, а сада покушавају и потпуно да пониште зарад унитаризације БиХ по мери Бошњака? Шта је са Кумановским споразумом и Резолуцијом 1244? Шта је, уосталом, с Бриселским споразумом? Одговор на ова питања је (поново) дао и Вучић говорећи у овом случају само о Косову и Метохији, али јасно је да то важи за све: „Проблем је у томе што њима одређени договори служе, и у томе моја критика не иде Албанцима него онима који су били посредници, да кажу направили смо напредак. А напредак је за њих то да само Срби испуњавају договорено, а они не“.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *