NE ODUSTAJEMO OD SVOJE ISTORIJE I ISTINE

MOHAMED NABHAN, AMBASADOR PALESTINE U BEOGRADU

Fotografije Milan Timotić

Međunarodni poredak u kojem živimo krojen je prema interesima Zapada, Amerike i njenih saveznika. Oni su bili pobednici, oni su krojili taj međunarodni poredak. Nama ostaje samo da se borimo za svoja prava. Naravno, to nije lako jer informacija, istina ne dospeva tamo gde treba. Naročito danas, kad jedan običan čovek tamo negde na Zapadu razmišlja o svojoj egzistenciji, o grejanju tokom zime koja dolazi. Baš njega briga za sudbinu palestinske dece, rekao je u intervjuu za „Pečat“ Mohamed Nabhan, ambasador Palestine u Beogradu.

Nedavno ste se vratili iz Palestine. Šta se sada događa, kakva je situacija nakon nedavnih sukoba?

Situacija u Palestini je vrlo komplikovana i eksplozivna, jer se Izrael ponaša kao loše vaspitano dete u dvorištu suseda ili u sobi koja je puna staklenih igračaka. Izraelska avijacija je nedavno bombardovala Alep, koji je veoma blizu turske granice. Njihov Generalštab se hvali činjenicom da izraelska armija „operiše u pet-šest zemalja u isto vreme“ – na Zapadnoj obali, u Gazi, Siriji, Iranu, Libanu, dodajući još jednu zemlju koju ne bih da spomenem. Postavio bih im pitanje šta oni traže u svim tim zemljama i zašto svakodnevno ubijaju palestinsku decu? Bezbednost se ne gradi tako što haraš po nekom području i rušiš gde stigneš! Vaša avijacija može da stigne bilo gde, ali imate problem kod kuće, nerešen problem s Palestincima. Poručio bih tim užarenim izraelskim glavama i onima na Zapadu koji ih podržavaju: Izrael je stvoren međunarodnim konsenzusom 1948. godine. Taj konsenzus više ne postoji, a postoji pomeranje tla u kojem svako može da izgubi život. Bolje da razmišljaju o budućnosti svoje dece i svog naroda, jer ovo što oni rade ne garantuje nikakvu budućnost. Budućnost je u miru, a ne u invaziji, u napadima, u rušenju, ubijanju. Palestinski narod je tu vekovima, hiljadama godina, a oni su tek došli pre sto godina i ne mogu da se ponašaju tako.

Muk ili ravnodušnost međunarodne zajednice na sva ova dešavanja traje i dalje, i ima popriličan kontinuitet. Kako to komentarišete?

To je odraz nemogućnosti ikakvog pritiska na Izrael. U Izraelu se vlast deli između loših i gorih. Imaju izbore u oktobru na koje narod treba da izađe i da bira između dva tabora: lošeg, koji vlada sada, i lošijeg koji čini opoziciju. Dajte vašim ljudima da biraju između zdravog razuma i lošeg razuma a ne da bira između dva loša. I stoga mi se čini da Izrael nema dobru perspektivu. Ne mrzim ih, naprotiv. Gledam na njih kao na ljudska stvorenja koja su patila u Evropi u vreme Drugog svetskog rata, i to nije naša krivica. Oni su došli i jednostavno su tu. Mi smo spremni s njima da živimo, ali ne tako da u kontinuitetu budemo tlačeni i ubijani svaki dan. Od početka ove godine oni su srušili više od petsto kuća. Njihova armija svake večeri izdaje izveštaj koliko su ljudi uhapsili. U proseku uhapse 20-25 ljudi dnevno. To je teror! I od nas traže da ga prihvatimo. Ne, nećemo. Naša situacija nije sjajna. U Gazi prevladava Hamas, čija je ideologija drugačija od naše i bazira se na religiji. Oni iskorišćavaju religiju da bi takođe tlačili ljude i držali ih pod pritiskom, ali na ovoj strani, na Zapadnoj obali mi smo spremni da s njima razgovaramo. Međutim, oni nisu spremni da pregovaraju s nama pod izgovorom da nemaju sa kim. Kako? Predsednik Abas je s njihovim vođama postigao Ugovore iz Osla pre 29 godina. I za tih 29 godina od tih ugovora se ništa nije ostvarilo. Bez obzira kakva je situacija, mi moramo da pronađemo mir.

[restrict]

Kako da se dođe do mira ako je faktički na terenu pozicija kakva je danas u Palestini?

To je teško pitanje, ali odgovor je jednostavan. Postoji međunarodna rezolucija. Postoje sporazumi koji su postignuti između nas i Izraela. Na osnovu tih sporazuma Palestina bi dobila granice iz 1967. godine. Ta granica je definisana. Zna se gde je. Oni na tim granicama imaju punktove. To znači da ih priznaju. Mi ne možemo da prođemo na drugu stranu dok ne prođemo te punktove. I Istočni Jerusalim, odnosno problem Jerusalima se može rešiti. Nije to mnogo komplikovano. U Jerusalimu živi 800.000 stanovnika, od čega su polovina Palestinci, a polovina Jevreji. Taj grad ima specifičan status. To nije trgovački, nije državni već duhovni centar sveta. Ako danas odete u Jerusalim, videćete na ulicama ceo svet. I Japance i Kineze, Indijce, Amerikance, Južnoamerikance, Srbe, Evropljane… To je Jerusalim! Mi želimo da sačuvamo taj grad takvim kakav jeste. Mogu biti izabrani ljudi sa ove strane i ljudi sa one strane i da zajedno upravljaju gradom. Može da se ustroji i zajednička policija, nezavisno od Izraela i nezavisno od Palestine. Možemo da se dogovorimo da tu dođu recimo Plavi šlemovi. S druge strane imamo kapaciteta za svoju policiju. Sve se može rešiti ako ima volje za tim.

Da li možete da objasnite odsustvo volje koju pominjete?

Nedostaje volja da se nešto tako uradi. Ako Izrael neće palestinsku državu, u redu. Oni tvrde da imaju 6,5 miliona Jevreja, a takođe, opet po njihovom ima 7,5 miliona Palestinaca. Hajde onda da napravimo jednu državu, da živimo svi kao ravnopravni građani u jednoj državi. Ali to nije dobro za njih. Možemo da imamo i dve države ali – virtuelne. Da se Izrael prostire na ukupnoj površini istorijske Palestine i da se država Palestina prostire na teritoriji istorijske Palestine. I jedna i druga država mogu imati glavni grad Jerusalim, ali virtuelno. Kancelarije mogu biti van. Država Izrael ima svoj parlament, država Palestina ima svoj parlament, i onda utvrdimo elemente saradnje. Političari pak misle drugačije. Do tog rešenja ne dolazi jer kod Izraela nema volje. A zašto? Jer su oni stvoreni za nešto drugo – da budu bastion hegemonije i kontrole Zapada na Bliskom istoku. Vidite kako se odvija sve ovo u vezi s Rusijom i Ukrajinom. Na Zapadu su se odmah mobilisali, odmah su se ubacili u akciju, odmah su počeli da naoružavaju Ukrajinu, da šalju milijarde, da uvode sankcije Rusiji… Oni su uz sve to ocrnili tu Rusiju, proglasili su ih zverima, đavolima… Sve to zbog odbrane slobode, demokratije. To je laž! Gde je njihova demokratija bila u Iraku, Siriji, Libiji? Gde je njihova demokratija kod nas u Palestini? Tražimo pravdu 75 godina i oni nam je ne daju.

Najtužniji deo istine o stradanjima u Palestini a koji se odnosi na višedecenijska stradanja dece ostaje gotovo nedostupan široj javnosti. Međunarodne organizacije ne pružaju adekvatan odgovor u cilju zaštite prava palestinske dece, uključujući i ono osnovno – pravo na život. Zašto je tako?

Paradoksalno, sve te međunarodne institucije, i UNICEF i Savet UN za ljudska prava, sve one daju dobre izveštaje. Pišu, registruju, sve beleže i govore tamo gde treba da govore, ali nikom ništa. Kad treba da se donese neka rezolucija ili neka osuda, stoji tamo negde neki Amerikanac i kaže – ne i ne. Ako prođe u Generalnoj skupštini, to nema odjeka. Mi živimo u svetu u kojem je međunarodni poredak krojen prema funkciji Zapada, Amerike i njenih saveznika. Oni su bili pobednici, oni su krojili taj međunarodni poredak. Nama ostaje da se borimo za naša prava. Naravno, to nije lako. Jer, kao što ste rekli, informacija, istina ne dospeva tamo gde treba. Naročito danas, kad jedan običan čovek tamo negde na Zapadu razmišlja o svojoj egzistenciji, o grejanju tokom zime koja dolazi. Baš njega briga za sudbinu palestinske dece.

Narod Palestine, kao i srpski narod, utemeljen je u svojoj bogatoj istoriji i tradiciji. Čini li vam se da su ovi narodi naročito na meti globalista?

Originalni narodi, koji imaju svoju istoriju to nikada neće prihvatiti. Zbog čega? Imam slavnu istoriju, imam identitet viševekovni i nikome ništa zbog toga nisam dužan. Srbi nisu nikome dužni! Srbi su pozitivni ljudi, uvek su pozitivno delovali, bivajući na ispravnoj strani istorije oduvek. Srbi su učestvovali u stvaranju te ljudske baštine. Kao i Palestinci. Zašto bismo mi napuštali svoje ideale? Mi smo rasli na tome. Naši preci su nas tako učili. Mi možemo da menjamo to, ali u nešto bolje, u duhu prirodnog razvoja, a ne da rušimo porodice. A kako ćemo onda živeti? Verujem da Srbi, Palestinci i mnogi drugi narodi to neće prihvatiti. Oni su nas doveli do toga da kad vidiš da je tvoje dete normalno, kažeš: „Hvala Bogu!“ A znamo da mlada generacija raste pod tim uticajem. Na Srbiju se, to je očigledno, vrši veliki pritisak. Ogroman. Vidimo da neki ambasadori u Srbiji stalno ponavljaju da Srbija treba da se prikloni Zapadu. Ne tražim od Srbije ništa. Od Srbije želim samo prijateljstvo. I kao prijatelj, uvek podržavam sve izbore Srbije bez ikakvog uslovljavanja i pritiska. Možemo da razgovaramo prijateljski, kao braća, ali da u našem odnosu postoje ma kakvi pritisci, to nije moguće. Zato razumem kako je vama i koliko je teško trpeti ovolike pritiske. Podržavam ovo što radi predsednik Srbije. Nije mu lako, ali on pokušava da se kreće po minskom polju, da sačuva svoj narod u atmosferi polarizacije i pritisaka. Mi smo to doživljavali i doživljavamo i znam da to nije lako i znam šta to znači. Bio sam 14. septembra u Skupštini Srbije i slušao predsednika Srbije kako detaljno govori o srpskom narodu na Kosovu i Metohiji i u jednom trenutku sam pomislio da se radi o narodu Palestine. Reč je o identičnim merama, principima koje primenjuju i ovde i tamo. Svi guraju svoj nos u naše unutrašnje stvari. I oni od nas traže toliko toga. Sada se vrši pritisak na nas da moramo da menjamo udžbenike. Mi nikada nećemo to dopustiti. Rođen sam u Palestini, pre stvaranja Izraela. Mi sad treba da menjamo našu istoriju zbog njihovih pritisaka. Da je Jafa nekad bila lepotica Mediteranskog mora, da je 1946. godine iz Jafe u Englesku izvezeno dva miliona sanduka pomorandže, da menjamo da je „Jafa gold“, najbolja vrsta pomorandže, palestinska. Mi nećemo menjati svoju istoriju, svoju istinu. Šta da kažem svojoj deci sutra, gde sam rođen? Oni od nas traže da to uradimo, a ako ne pristanemo nema podrške, nema novca. Mi nećemo menjati udžbenike po svaku cenu. Zamislite, oni čak traže i da izbacimo knjigu narodnih bajki iz lektire. A to su priče na kojima smo svi u Palestini odrastali. To je surova nepravda. Izrael sada ima veliki problem sa omladinom. Svi Palestinci koji se odupiru izraelskoj armiji su veoma mladi i mislim da niko od njih nema više od 23 godine. Arafat je umro 2004. godine. Dakle, već je prošlo 18 godina. Ovi mladi ljudi koji se suprotstavljaju teroru su tada imali najviše četiri-pet godina. To su deca koja su odrastala svakodnevno gledajući nepravdu, teror nad svojim bližnjima, bol i tragedije koji su bili deo njihove svakodnevice. Imamo veoma eksplozivnu situaciju zbog izraelske okupacije naših teritorija.

Postoji li po vašem mišljenju izvesna nada za razrešenje izraelsko-palestinskog konflikta u vremenu koje dolazi?

Do rešenja će se teško doći, to je jasno… Ipak, do njega se mora doći kako ne bi svakodnevno terorisali narod Palestine. Ja sam, inače, izbegličko dete. Rođen sam u selu Lakiš, koje je nekada bilo kraljevina što danas pripada Izraelu. Jevreji nikada nisu bili tamo. Svi znaju da su oni bili u Jemenu, kao jedno od arapskih plemena koji su nastali tamo. Pričao mi je otac da kada su Englezi došli u Palestinu 1918. godine, doveli su arheološke ekipe da pokušaju da pronađu dokaze kojima bi potkrepili teze o postojanju Jevreja na ovim prostorima. On je tada bio dečak i njega su pored ostalih angažovali da čisti predmete koje su arheolozi pronalazili na određenim mestima. Kopaju od tada do sada i ništa, ama baš ništa od dokaza nije pronađeno. Nema nijednog jedinog detalja koji svedoči o postojanju Jevreja. Palatu koju su proglasili Davidovom podigli su Omajadi koji su gradili džamiju Al Aksa u Jerusalimu. Oni plasiraju laži, ali im to ne uspeva.

[/restrict]