НЕ ОДУСТАЈЕМО ОД СВОЈЕ ИСТОРИЈЕ И ИСТИНЕ

МОХАМЕД НАБХАН, АМБАСАДОР ПАЛЕСТИНЕ У БЕОГРАДУ

Фотографије Милан Тимотић

Међународни поредак у којем живимо кројен је према интересима Запада, Америке и њених савезника. Они су били победници, они су кројили тај међународни поредак. Нама остаје само да се боримо за своја права. Наравно, то није лако јер информација, истина не доспева тамо где треба. Нарочито данас, кад један обичан човек тамо негде на Западу размишља о својој егзистенцији, о грејању током зиме која долази. Баш њега брига за судбину палестинске деце, рекао је у интервјуу за „Печат“ Мохамед Набхан, амбасадор Палестине у Београду.

Недавно сте се вратили из Палестине. Шта се сада догађа, каква је ситуација након недавних сукоба?

Ситуација у Палестини је врло компликована и експлозивна, јер се Израел понаша као лоше васпитано дете у дворишту суседа или у соби која је пуна стаклених играчака. Израелска авијација је недавно бомбардовала Алеп, који је веома близу турске границе. Њихов Генералштаб се хвали чињеницом да израелска армија „оперише у пет-шест земаља у исто време“ – на Западној обали, у Гази, Сирији, Ирану, Либану, додајући још једну земљу коју не бих да споменем. Поставио бих им питање шта они траже у свим тим земљама и зашто свакодневно убијају палестинску децу? Безбедност се не гради тако што хараш по неком подручју и рушиш где стигнеш! Ваша авијација може да стигне било где, али имате проблем код куће, нерешен проблем с Палестинцима. Поручио бих тим ужареним израелским главама и онима на Западу који их подржавају: Израел је створен међународним консензусом 1948. године. Тај консензус више не постоји, а постоји померање тла у којем свако може да изгуби живот. Боље да размишљају о будућности своје деце и свог народа, јер ово што они раде не гарантује никакву будућност. Будућност је у миру, а не у инвазији, у нападима, у рушењу, убијању. Палестински народ је ту вековима, хиљадама година, а они су тек дошли пре сто година и не могу да се понашају тако.

Мук или равнодушност међународне заједнице на сва ова дешавања траје и даље, и има поприличан континуитет. Како то коментаришете?

То је одраз немогућности икаквог притиска на Израел. У Израелу се власт дели између лоших и горих. Имају изборе у октобру на које народ треба да изађе и да бира између два табора: лошег, који влада сада, и лошијег који чини опозицију. Дајте вашим људима да бирају између здравог разума и лошег разума а не да бира између два лоша. И стога ми се чини да Израел нема добру перспективу. Не мрзим их, напротив. Гледам на њих као на људска створења која су патила у Европи у време Другог светског рата, и то није наша кривица. Они су дошли и једноставно су ту. Ми смо спремни с њима да живимо, али не тако да у континуитету будемо тлачени и убијани сваки дан. Од почетка ове године они су срушили више од петсто кућа. Њихова армија сваке вечери издаје извештај колико су људи ухапсили. У просеку ухапсе 20-25 људи дневно. То је терор! И од нас траже да га прихватимо. Не, нећемо. Наша ситуација није сјајна. У Гази превладава Хамас, чија је идеологија другачија од наше и базира се на религији. Они искоришћавају религију да би такође тлачили људе и држали их под притиском, али на овој страни, на Западној обали ми смо спремни да с њима разговарамо. Међутим, они нису спремни да преговарају с нама под изговором да немају са ким. Како? Председник Абас је с њиховим вођама постигао Уговоре из Осла пре 29 година. И за тих 29 година од тих уговора се ништа није остварило. Без обзира каква је ситуација, ми морамо да пронађемо мир.

[restrict]

Како да се дође до мира ако је фактички на терену позиција каква је данас у Палестини?

То је тешко питање, али одговор је једноставан. Постоји међународна резолуција. Постоје споразуми који су постигнути између нас и Израела. На основу тих споразума Палестина би добила границе из 1967. године. Та граница је дефинисана. Зна се где је. Они на тим границама имају пунктове. То значи да их признају. Ми не можемо да прођемо на другу страну док не прођемо те пунктове. И Источни Јерусалим, односно проблем Јерусалима се може решити. Није то много компликовано. У Јерусалиму живи 800.000 становника, од чега су половина Палестинци, а половина Јевреји. Тај град има специфичан статус. То није трговачки, није државни већ духовни центар света. Ако данас одете у Јерусалим, видећете на улицама цео свет. И Јапанце и Кинезе, Индијце, Американце, Јужноамериканце, Србе, Европљане… То је Јерусалим! Ми желимо да сачувамо тај град таквим какав јесте. Могу бити изабрани људи са ове стране и људи са оне стране и да заједно управљају градом. Може да се устроји и заједничка полиција, независно од Израела и независно од Палестине. Можемо да се договоримо да ту дођу рецимо Плави шлемови. С друге стране имамо капацитета за своју полицију. Све се може решити ако има воље за тим.

Да ли можете да објасните одсуство воље коју помињете?

Недостаје воља да се нешто тако уради. Ако Израел неће палестинску државу, у реду. Они тврде да имају 6,5 милиона Јевреја, а такође, опет по њиховом има 7,5 милиона Палестинаца. Хајде онда да направимо једну државу, да живимо сви као равноправни грађани у једној држави. Али то није добро за њих. Можемо да имамо и две државе али – виртуелне. Да се Израел простире на укупној површини историјске Палестине и да се држава Палестина простире на територији историјске Палестине. И једна и друга држава могу имати главни град Јерусалим, али виртуелно. Канцеларије могу бити ван. Држава Израел има свој парламент, држава Палестина има свој парламент, и онда утврдимо елементе сарадње. Политичари пак мисле другачије. До тог решења не долази јер код Израела нема воље. А зашто? Јер су они створени за нешто друго – да буду бастион хегемоније и контроле Запада на Блиском истоку. Видите како се одвија све ово у вези с Русијом и Украјином. На Западу су се одмах мобилисали, одмах су се убацили у акцију, одмах су почели да наоружавају Украјину, да шаљу милијарде, да уводе санкције Русији… Они су уз све то оцрнили ту Русију, прогласили су их зверима, ђаволима… Све то због одбране слободе, демократије. То је лаж! Где је њихова демократија била у Ираку, Сирији, Либији? Где је њихова демократија код нас у Палестини? Тражимо правду 75 година и они нам је не дају.

Најтужнији део истине о страдањима у Палестини а који се односи на вишедеценијска страдања деце остаје готово недоступан широј јавности. Међународне организације не пружају адекватан одговор у циљу заштите права палестинске деце, укључујући и оно основно – право на живот. Зашто је тако?

Парадоксално, све те међународне институције, и УНИЦЕФ и Савет УН за људска права, све оне дају добре извештаје. Пишу, региструју, све бележе и говоре тамо где треба да говоре, али ником ништа. Кад треба да се донесе нека резолуција или нека осуда, стоји тамо негде неки Американац и каже – не и не. Ако прође у Генералној скупштини, то нема одјека. Ми живимо у свету у којем је међународни поредак кројен према функцији Запада, Америке и њених савезника. Они су били победници, они су кројили тај међународни поредак. Нама остаје да се боримо за наша права. Наравно, то није лако. Јер, као што сте рекли, информација, истина не доспева тамо где треба. Нарочито данас, кад један обичан човек тамо негде на Западу размишља о својој егзистенцији, о грејању током зиме која долази. Баш њега брига за судбину палестинске деце.

Народ Палестине, као и српски народ, утемељен је у својој богатој историји и традицији. Чини ли вам се да су ови народи нарочито на мети глобалиста?

Оригинални народи, који имају своју историју то никада неће прихватити. Због чега? Имам славну историју, имам идентитет вишевековни и никоме ништа због тога нисам дужан. Срби нису никоме дужни! Срби су позитивни људи, увек су позитивно деловали, бивајући на исправној страни историје одувек. Срби су учествовали у стварању те људске баштине. Као и Палестинци. Зашто бисмо ми напуштали своје идеале? Ми смо расли на томе. Наши преци су нас тако учили. Ми можемо да мењамо то, али у нешто боље, у духу природног развоја, а не да рушимо породице. А како ћемо онда живети? Верујем да Срби, Палестинци и многи други народи то неће прихватити. Они су нас довели до тога да кад видиш да је твоје дете нормално, кажеш: „Хвала Богу!“ А знамо да млада генерација расте под тим утицајем. На Србију се, то је очигледно, врши велики притисак. Огроман. Видимо да неки амбасадори у Србији стално понављају да Србија треба да се приклони Западу. Не тражим од Србије ништа. Од Србије желим само пријатељство. И као пријатељ, увек подржавам све изборе Србије без икаквог условљавања и притиска. Можемо да разговарамо пријатељски, као браћа, али да у нашем односу постоје ма какви притисци, то није могуће. Зато разумем како је вама и колико је тешко трпети оволике притиске. Подржавам ово што ради председник Србије. Није му лако, али он покушава да се креће по минском пољу, да сачува свој народ у атмосфери поларизације и притисака. Ми смо то доживљавали и доживљавамо и знам да то није лако и знам шта то значи. Био сам 14. септембра у Скупштини Србије и слушао председника Србије како детаљно говори о српском народу на Косову и Метохији и у једном тренутку сам помислио да се ради о народу Палестине. Реч је о идентичним мерама, принципима које примењују и овде и тамо. Сви гурају свој нос у наше унутрашње ствари. И они од нас траже толико тога. Сада се врши притисак на нас да морамо да мењамо уџбенике. Ми никада нећемо то допустити. Рођен сам у Палестини, пре стварања Израела. Ми сад треба да мењамо нашу историју због њихових притисака. Да је Јафа некад била лепотица Медитеранског мора, да је 1946. године из Јафе у Енглеску извезено два милиона сандука поморанџе, да мењамо да је „Јафа голд“, најбоља врста поморанџе, палестинска. Ми нећемо мењати своју историју, своју истину. Шта да кажем својој деци сутра, где сам рођен? Они од нас траже да то урадимо, а ако не пристанемо нема подршке, нема новца. Ми нећемо мењати уџбенике по сваку цену. Замислите, они чак траже и да избацимо књигу народних бајки из лектире. А то су приче на којима смо сви у Палестини одрастали. То је сурова неправда. Израел сада има велики проблем са омладином. Сви Палестинци који се одупиру израелској армији су веома млади и мислим да нико од њих нема више од 23 године. Арафат је умро 2004. године. Дакле, већ је прошло 18 година. Ови млади људи који се супротстављају терору су тада имали највише четири-пет година. То су деца која су одрастала свакодневно гледајући неправду, терор над својим ближњима, бол и трагедије који су били део њихове свакодневице. Имамо веома експлозивну ситуацију због израелске окупације наших територија.

Постоји ли по вашем мишљењу извесна нада за разрешење израелско-палестинског конфликта у времену које долази?

До решења ће се тешко доћи, то је јасно… Ипак, до њега се мора доћи како не би свакодневно терорисали народ Палестине. Ја сам, иначе, избегличко дете. Рођен сам у селу Лакиш, које је некада било краљевина што данас припада Израелу. Јевреји никада нису били тамо. Сви знају да су они били у Јемену, као једно од арапских племена који су настали тамо. Причао ми је отац да када су Енглези дошли у Палестину 1918. године, довели су археолошке екипе да покушају да пронађу доказе којима би поткрепили тезе о постојању Јевреја на овим просторима. Он је тада био дечак и њега су поред осталих ангажовали да чисти предмете које су археолози проналазили на одређеним местима. Копају од тада до сада и ништа, ама баш ништа од доказа није пронађено. Нема ниједног јединог детаља који сведочи о постојању Јевреја. Палату коју су прогласили Давидовом подигли су Омајади који су градили џамију Ал Акса у Јерусалиму. Они пласирају лажи, али им то не успева.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *