НАПРЕД У ПРОШЛОСТ, ИЛИ ВИЗАНТИЈА КАО ИДЕАЛ

Пише Владимир Можегов

Повратак у Византију, „Напред у Византију!“ – то је покушај повратка из предворја пакла, у којем се данас налазимо, у блиставе висине духа. Да се ​​мало приближимо разумевању онога што смо изгубили, „неисцрпној савремености прошлости“, како је говорио отац Георгије Флоровски

Напред очевима! – такав је био слоган православног препорода, који је прогласио свештеник Георгије Флоровски 30-их година прошлог века. Ова парола је изазвала широки покрет хришћанске мисли, који је захватио не само православне већ и поново открио православље и за католике и за протестанте, и привукао у Руску цркву огроман број људи у Европи. Овај покрет је пример како повратак коренима и „обнова без модернизма“ могу заиста да трансформишу живот. Наша данашња реалност, реалност Русије, која се нашла у тешкој конфронтацији с модернистичким Западом, као да нас гура управо на такво решење.
Напред, у будућност, кроз прошлост, или: Напред, у Византију! – овако би се могао преформулисати слоган оца Георгија Флоровског. Међутим, предупређујући приговоре људи који су у фази тешке опијености либералном пропагандом, он је одмах разјаснио: предлаже се повратак не „развратној Византији“ (коју су углавном измислили прогресивни умови) већ идеалној Византији. Другим речима, оним идеалима који су деловали (и веома добро) хиљаду година, а чији је резултат био, на пример, велико Руско царство. Предлаже се сагледавање ових идеала из наше садашњости и могуће будућности – данашњим, али слободним очима.
Дакле, Византија. Културни ансамбл (архитектура, филозофија, уметност, писменост, примљена уз крштење) који је заправо створио Кијевску Рус. Византија, која нам је дала идеју о Трећем Риму. Византија, чији је невиђени успон у VI–VII веку постао, очигледно, највиши и недостижни успон целокупне европске цивилизације. Повратак у Византију, „Напред у Византију!“ – то је покушај повратка из предворја пакла, у којем се данас налазимо, у блиставе висине духа. Да се ​​мало приближимо разумевању онога што смо изгубили, „неисцрпној савремености прошлости“, како је говорио отац Георгије Флоровски.
Фантастичан успон филозофске, политичке и друштвене мисли, који је доживео касноантички грчки свет ране Византије, био је резултат стапања грчке филозофске мисли, хришћанског откровења и империјалне идеје Рима. Период V–VI век Источног римског царства је врхунац високе антике. Штавише, имамо право да то кажемо – највиша тачка у светској историји уопште.
Заправо, такав успон у свим областима људског живота – у филозофији, култури, антропологији, јуриспруденцији, социјалним и друштвено-политичким односима – људска цивилизација никада није познавала и вероватно никада неће. То време се може назвати сунчаним подневом светске историје. И ма колико то савременом уху звучало чудно, морамо рећи и ово: читава потоња историја човечанства, у поређењу с временом о коме говоримо, била је само клизање с духовних висина.
Хајде да просто побројимо, ради разумевања. У то време су се развиле оне апсолутно нове идеје о људској цивилизацији личности, друштвеног јединства и апсолутне слободе, у чијем хоризонту се наш свет (упркос свом накнадном профанисању ових идеја) креће до данас. У то време су деловали највећи филозофи европске цивилизације: Аурелије Августин на Западу и велики Кападокијци (Василије Велики, Григорије Ниски, Григорије Богослов) на Истоку.

фото: Ibrahim Uzun / unsplash

У то време настала су и највећа ремек-дела светске културе: најфинија духовна мистично-литургијска поезија, више никад превазиђена; сликарство, невероватно по својој снази, о чему нам дају представу иконописна ремек-дела сачувана на Синају; коначно, величанствена архитектура. Света Софија у Константинопољу остала је непревазиђено светско чудо скоро 1.000 година. Тек у XVI веку у Риму је подигнута Катедрала Светог Петра, која је по величини превазишла Софију, али је остала хладан и далек споменик савршенству форме.
Истовремено су се развиле темељне политичке и друштвене идеје и институције, које остају основа наше цивилизације. Можда се свет није срушио само зато што није потпуно изгубио концепт монархијске државности и симфоније власти; да не говоримо о римском праву чија је кодификација од стране цара Јустинијана постала правни оквир наше цивилизације. Очување античког наслеђа и генерисање мисли која ће формирати семантичке парадигме наредних хиљаду година, свет дугује Константинопољској вишој школи, коју је отворио Теодосије II у V веку, средином IX века претвореној у Константинопољски универзитет. У време када је европски Запад био у стању потпуног дивљаштва, овде су цветале науке и уметност.
Коначно, у друштвено-политичком пространству источног Рима откривено је оно што можемо назвати „византијским социјализмом“: огромна сељачка заједница, изнутра слободна и заштићена царском влашћу од самовоље богатих намесника и земљопоседника; уравнотежена империјална економија с државном регулацијом и контролом трговачке делатности.
Империјални идеал је био живот уређен у божанском поретку (један Бог на небу, један цар на Земљи) и испуњен идејом узвишеног јединства. И данас можемо да оценимо свеукупност овог Свејединства у литургијском возгласу: „Твоје од Твојих Теби приносећи због свега и за све.“ Празнична служба у Светој Софији за тадашње људе је била право чудо – дејство иконе тог Свејединства ухваћено у музици, поезији и мистичном деловању. Пошто су посетили царску службу у Светој Софији, руски посланици су јавили кнезу Владимиру: „Не знамо где смо били, на небу или на земљи.“ Да, то је био идеал који нигде и никада више није достигнут.
Разуме се, само идеал. Реални живот Византије (као увек и свуда) био је растрган безбројним противречностима, јересима, свађама, борбом амбиција и самољубља. И да ли је уопште могуће на земљи отелотворити идеал? Тешко. Али да би се ишло напред и увис, идеал је апсолутно неопходан. Као путоказ, као Северњача по којој је усмерен курс вашег брода. Само то – присуство идеала и, у овој или оној мери, приближавање идеалу – спасава од стагнације, деградације и смрти. Стога је важно да ваш идеал, локација ваше звезде Северњаче, буде прецизно подешен.
И на крају, не можемо а да не кажемо још једном: филозофска, друштвено-политичка, естетска мисао касне антике, ране Византије (ова, да тако кажемо, „мрачна доба“, како је остало у главама Запада, али никако Истока) биле су граница могућег у нашем свету. Цела потоња историја Европе, хришћанског света, историја људског духа и европске филозофске мисли била је само историја пропадања. Доживевши свој врхунац у време владавине царева Јустинијана (последњег, по Дантеу, великог римског цара) и Ираклија, светска историја је почела да пропада. До самог Запада – који нам данас догорева пред очима у безличном хаосу умножавања полова и неодређених жеља, осликаних у холограмима виртуелне стварности.
Па зар није време да се вратимо на ону радну конфигурацију нашег „оперативног система“ коју је свет лакомислено напустио пре десет векова? И почнемо да обнављамо нашу сутрашњу стварност на основу њених вечних значења? „Где је мудрост коју смо изгубили у знању? Где је знање које смо изгубили у информацијама“, огорчено је питао песник, јасно одређујући пут ка повратку изгубљеног: од поплаве информација назад ка смисленом знању, и од знања као гомиле камења до изградње свечане катедрале Софије-Премудрости.

Превео Ж. Никчевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *