Лирске жетве Рада Танасијевића

фото: Иван Спасојевић

Жичка хрисовуља за 2022. годину

Оштрећи своју духовну оптику за далеке светове посредоване лектиром, за разлику од многих савременика, Танасијевић не затвара свој духовни поглед према ономе што је дубоко и далеко у нама. Он зна да су и осмерци и десетерци већ уморни – много су тога испевали у прошлости, али их олако не одбацује, него гдекад посеже и за њима освежава ту наслеђену, пријемчиву дикцију

Раде Танасијевић (1962, Дражевац код Обреновца) припада ретком соју „истинских песника земље“ (да се послужимо синтагмом из његове песме „Празник“), ако под тиме разумевамо потпуност припадања своме наслојеном, живом језичком тлу. Таква припадност и верност не спутавају песничке потенцијале, него их само дубље укорењују: „Дубина ме / у дубину вуче / у Једномe / два света се случе / отимам се паду и заумљу / и пропадам / у дубину дубљу.“ На тој дубљој дубини налази се упориште за песникове искораке, замахе и пловидбе, у ширину и висину актуелних и самосвојних призора и видика. Унутрашња тензија Танасијевићеве поезије у знаку је колебања између останка и одласка, или у игри замене места присутних и одсутних појава. Поезију, а пре тога своје страсно читалачко самообликовање, песник је и препознао као једини преостали начин одласка с места на коме је остао: „Преломи се / Небо смутно / И потону / У Одсутно. / Под небеском / Раселином / Глас вапије / За целином.“ У минијатури „Моје село“ лирски парадокс мири два супротна импулса, назирући ону целовитост за којом вапије: песник неће да напусти село у којем има све што му недостаје.

ПРИБЛИЖАВАЊЕ ТАЈАНСТВУ ПОСТОЈАЊА Песнички почеци Рада Танасијевића донели су песме у којима је аутор ослушкивао и разигравао оно чаралачко у речима и њиховој основној звучности и ритму, опробавао национално особену грану симболистичке поетике, или, како је то приметио Радивоје Микић, песник бива „окренут сваковрсним настојањима да се језик доведе у једно посебно стање, стање приближавања тајанству постојања“. Ка том тајанству најпре понире у облику басме, којом стара култура иначе отвара врата недокучивог, при чему се одиста, неретко, разазнавао одјек Тешићевих дистиха из Купинова или Кључа од куће. Али и ту је Танасијевић доносио својске садржаје и стилизације, у тим компримованим стиховним облицима. Издвојимо песму, од три осмерачка катрена, „Студеница, фрагмент“, насталу лирским тумачењем студеничке камене пластике, флоралне и зооморфне: „Страшне звери испод длета / Клесар сабра сланим вабом / И напујда из тог сплета / Да се госте грешним рабом. // А на другој страни стуба / У мрамору сазда биље / Грозна лоза бридом руба / Залутала у ковиље.“ Енигму постојања, налазећи се пред Немањиним задужбинским храмом, песник раскрива са позиције речитих, али никада до краја рашчитаних алегоријских скулпторских детаља. Оштрећи своју духовну оптику за далеке светове посредоване лектиром, за разлику од многих савременика, Танасијевић не затвара свој духовни поглед према ономе што је дубоко и далеко у нама. Он зна да су и осмерци и десетерци већ уморни – много су тога испевали у прошлости, али их олако не одбацује, него гдекад посеже и за њима освежава ту наслеђену, пријемчиву дикцију – можда нигде ефектније него у краткој песми „Богојављење“: „Дуго су ме у дану гостили / мој побратим и његова драга: / челом стола, тврдим неимањем. // Лепим сам их даром даровао: / пртином до прага.“ Пртина до прага, знак вишезначан, лирски ванредно посредован.
Не губећи копче са предањем и властитом старином, ауторски репертоар Танасијевић шири посвајањем и развојем модернијих поступака лирског посматрања и проницања у тајанствене тачке видљивог света, на парчету земље што му припада. Тајну звука замењује тајном слике, тачније ситуација или сликовних мозаика понетих из окружења у коме обитава, остављајући по страни оруђа везаног стиха. У том смеру, Танасијевић се песнички разуђује у више праваца, гонетајући удес и место ствараоца, не само песника, као и знакове пролазности, али и, често укидане, границе између различитих димензија, простора и времена. Као лирски удубљени посматрач, у поменутим песмама слободне форме, даје маха истанчаним емоционалним и мисаоним квалитетима, прожимајући свагдашње и несвагдашње моменте. У овим песмама укрштају се призиви књижевне лектире, успоставља дијалог са другим песницима, али сав тај фини талог читалачког искуства коегзистира са пресним или колоритним ликовима и сценама сеоског живота или околних градских амбијената, понекад као страном простору за онога што је, како каже, збратимљен са шумом.

фото: Иван Спасојевић

ИМЕНОВАЊЕ ВАСЕЉЕНЕ МАТИЧНОГ ПРОСТОРА За Рада Танасијевића се може рећи да, из самих основа, познаје језички фонд којим именује микровасељену матичног простора, свога изабраног заточеништва на завичајној земљи. Тај фонд не искључује ни древне ни дневне чињенице, ништа од онога што може учествовати у веродостојном стварању једног лирског животописа или личне митологије. Уводни запис у изабране и нове песме Ствари око мене убрзано старе (2020) тако нешто и признаје: „Схватио сам тад да је могуће свако заточеништво претворити у личну симбологију.“ Шта је само овај песник постигао у кратким лирским прозама Увод у њиву (2018), номинално писаним за дечју радијску емисију, шта је све опричао о њивама чију сваку бразду познаје, у тим коментарима његових завичајних песама. Долазимо до познања размера сваког од тих омеђених микропростора. Сазнајемо да се појас што дели две њиве, јер су међе и омеђења неопходни, у народу назива склад: „Земља јесте ничија, али није свачија. Склад је појас земље ширине једне стопе који дели две суседне њиве. […] Онамо где се склад уређује, расте плава купина ливадарка чији плодови не отварају глад за слатким, већ гасе жеђ у време кад дозревају, а то је време највећих врућина. Склад се поштује. И свак гледа да га плугом не повреди […] Склад је уточиште птица. Најчешће царића, који у жбуну трњине свија гнездо мање чак и од њега самог. Свраке које у јатима запоседају складове често су звучна међа и граница између два последа.“ Склад се поштује. И на земљи и у песми.
Њива је и памтилац и људске историје, не само сведок своје, земљане. Шта памти њива – бојиште, евокује следећи пасаж Танасијевићеве лирске прозе, који спаја нараштаје у том јединству места: „Изоравам куршуме већ начете рђом који су заувек промашили своју мету… Овде је вођена Колубарска битка. […] А брдашце Бабина глава, које је случајно и мој дом, прославило се својим храбрим војницима који су бранили ту коту висине 178 метара од аустроугарске војске. Некада је цело брдо било покривено малим виноградима. […] Давно, трчећи за браздом, скупљао сам изоране чауре за своју дрвену пушку. Принео бих празну чауру доњој усни. Дунуо из све снаге. Одазвао ми се звук таман, без одсјаја, без одјека. Страшан.“ Последње реченице овог навода готово се могу узети као прозно сложена песма, са упечатљивом поентом, каквих има прилично у Танасијевићевим новијим радовима.
„Ми који живимо у страху / Љубимо овај свет / Кроз девет копрена“, овако почиње једна песма а друга пак почиње питањем: „Како изгледа свет / када се уклони копрена страха“. Страх нам изобличава слику реалног света, сугерише песник, претпостављајући да се, поред осталих промена, речи престројавају у версете, тј. библијске стихове, химничне другим речима. Из своје признате анксиозности, лирски глас изражава потребу за светом са јасним границама, јер без њих не разликује више „предмет од сенке, / Твоју руку од грабљиве канџе, / речи љубави од клетве“.

фото: Иван Спасојевић

„СУПРОТНОСТ ТЕХНИЦИ ОНЕОБИЧАВАЊА“ Недавно је Славко Гордић, поводом Танасијевићевих песама, приметио да изненађује представљање „необичног у светлу и тону обичног, што је као поступак супротност знаној техници онеобичавања“, али свакако да овај лирски мајстор зна да крене и у опречном смеру, играјући се, стављајући маску наивности у сусрет озбиљним упитима. На једном месту обраћа се Богу, попут каквог детета, питајући зашто нам није ускратио могућност да замишљамо, јер бисмо тако – како се наводи у песми „Механички анђео“ – удвостручили „љубав према очевидном“. Танасијевић је, поред свих дубина где запада или баш због њих, пун благоразумевања према очевидностима, али и склон замасима могућности замишљања. Шта све не зачује и проосети у часу ноћног нестанка струје: „Тишина простире дарове. / Лавеж паса. Звецкање ланца. / Однекуд пој заборављеног петла. / Једно отегнуто О РАДОВАНЕ с оног света. // Приближавају се зидови собе / са сликама мртвих предака. / Светлуца кандило. / А онда ненадано ВУУУУМ. / Онај звук када се одједном пале / сви електрични уређаји.“ Састојци тајанства не допиру само из часова прекривених мраком, тајанство извире из дневних послова, какво је бављење вином што немушто шапуће о кругу који почиње садњом и резидбом до претакања, при чему лирски глас, у песми дозивајући чувену песму Борислава Радовића на исту тему, ужива у вртложном нестајању „вина говора сати“.
Ипак, тема старења и животног бесповрата унутар природних циклуса, видно је маркирана у неким од кључних песама Рада Танасијевића, попут песме „Ствари око мене убрзано старе“. Ствари старе, душа не стари, него живи у својим младим данима, у евокацијама. Брзина је непожељна, у свему. Тако у песми „Мој свет“ налазимо апел за општим застанком, сличан ономе из класичне Камене успаванке: „Пребрзо возиш, побратиме, измичу ми / читави описи“, да би потом изрекао и ово: „Ово је мој свет. Успори побогу, побратиме. / постоји занос изван кретања. Заустави. Стани. / Нек све остане непомериво, затечено. Ово је / мој свет толико заљубљен у своју равнодушност.“ Благоразумевање, прихватање досуђеног и изабраног света у ери комотних и слабићких негација, сведоче многе песме Рада Танасијевића, и кроз духовну измиреност и кроз дискретну иронију, али и кроз безазлена, непомућена надања да границе времена и видљивог света нису границе постојања.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *