ЛИНГВИСТИКА И АПОКАЛИПСА

Др ДРАГОЉУБ ПЕТРОВИЋ

(први део)

Комунисти су Србима послати с исте оне („вилсоновске“) адресе с које и Русима две године раније; и с истим циљем: пресећи сваковрсни успон Русије (пре свега) и православља и приредити основе за дефинитивни удар на православно Словенство у целини

Професор др Драгољуб Петровић, лингвиста, србиста и слависта, аутор драгоцених књига какве су, између осталог, „О говору Змијања“, „Говор Баније и Кордуна“, „Топонимија Куча“, „Ономастика Качера“, дијалектолог који је учествовао у изради „Општесловенског лингвистичког атласа“, „Општекарпатског дијалектолошког атласа“, „Речника српских говора Војводине“ и неколико других дијалекатских речника (Качера, Спича, Куча, Драгачева ) итд. Два пута је добио награду „Павле Ивић“, а поводом 65-годишњице живота посвећен му је специјални број „Зборника Матице српске за филологију и лингвистику“. Решењем Општинског судије за прекршаје у Новом Саду од 3. децембра 1985. године, због тога „што је у свом чланку објављеном у листу ‚Књижевне новине‘‘ број 696/85 од 15. 10. 1985. године… под насловом ‚Помиримо пријатеље – непријатељи су смирени‘… учинио прекршај вређања и омаловажавања социјалистичко-патриотских осећања грађана из члана 8 став 1 Закона о прекршајима јавног реда и мира, за који му се на основу истог прописа утврђује казна затвора у трајању од 60 (шездесет) дана“. Пресудом Суда части за резервне млађе официре, официре и војне службенике у Новом Саду од 19. априла 1988. године, „због дисциплинског преступа из члана 197 став 1 тачка 2 Закона о служби у оружаним снагама“, односно због тога што се налазио међу потписницима двеју иницијатива (1986): за оснивање Фонда солидарности и за издавање приватног листа Самоуправа, те што је као аутор чланка „Помиримо пријатеље – непријатељи су смирени“ (1985) „кажњен од стране судије за прекршаје казном затвора у трајању од шездесет дана“, осуђен је „на казну губитка чина резервног капетана“. Аутор је и низа критичких и полемичких књига о нашој и светској стварности, међу којима су „Зловременик“, „Осмуђена памет“, „Разобручено зло“, као и записа о страдању српског језика („Школа немуштог језика“, „Сумрак српске ћирилице: Записи о затирању српских националних симбола“, „Српски језички заперци“…). Повод за овај разговор било је стање српског језика данас и потрага за дубинским узроцима кризе света и Срба у том свету.

[restrict]

Кренимо од стања српског језика јер је, како рече Хајдегер, језик осветљење на путу ка бићу. Деценијама сте, као лингвиста, водили борбу за српски језик, а дочекали сте да видите како здраво и сочно стабло нашег предачког језичког наслеђа гуше „заперци“, који су се, иако их одлично разумемо без преводиоца (и поред смешних кованица, којим назовилингвисти замећу трагове својих крађа), прогласили за нове, друге и другачије језике. Како смо дошли довде?

Српски језик, најпре, треба посматрати кроз призму свих стања кроз која су комунисти провели Србе током своје дуге разарачке владавине: они су Србима послати с исте оне („вилсоновске“) адресе с које и Русима две године раније; и с истим циљем: пресећи сваковрсни успон Русије (пре свега) и православља и приредити основе за дефинитивни удар на православно Словенство у целини. Хајдегер је, неспорно, лепо дефинисао језик, али су сви изгледи да он није био упућен у оно што су „проповедали“ Далс, Кенан, Кинси и слични „мислиоци“, који су се темељитије залагали за то како човека разарати него како осветљавати путеве према његовом бићу. Они су се, наиме, много више ослањали на оно, стотинак година старије, „научно упутство“ како Словене уништити (а Србију, кад би то било „технички“ изводљиво, извести на море и потопити – „да би Европа била чистија“), при чему не треба посебно подсећати на то да су комунисти дошли с јединим циљем да разарају Србе, најпре „западне“ – које су тамо означили као окупаторе – а после њих и све остале, своје разарачке пројекте најавили већ 1920. обећањем да ће успоставити „совјетски Балкан“, после своје пројекте само „дограђивали“ на разним својим конгресима (дрезденским и сличним), а пред почетак Другог светског рата истакли кандидатуру „за борбу против српског хегемонизма“. И практично показали како се то чини: мало се „играли револуције“ по Србији, чудовишним масакрирањем оне мале санитетске јединице у Љуљацима изазвали немачке репресалије („1 = 100“) у Краљеву, Крагујевцу и другде, потом прешли у НДХ – да би се измакли од Немаца и примакли својим усташким савезницима – и истовремено наредили (27. дец. 1941) да неће ратовати ни с Немцима ни с усташама и да су „четници једини њихов непријатељ“. И у складу с тим понашали се за све време рата: Бакарић обезбеђивао Јасеновац и пазио да га неки својеглави Никола Демоња не би напао и покоље Срба тамо зауставио; после Броз шест месеци „држао Сремски фронт“ – док се немачке трупе нису извукле из Грчке и с Блиског истока и у Аустрији положиле оружје пред својим западним, савезницима, а он, Броз, за то време уређивао Бели двор и, узгред, пострељао 180.000 голобрадих српских дечака; и за десетак послератних година затро макар онолико Срба колико му је то пошло за руком током оних дугих јасеновачких година, при чему је њихове остатке врло занимљиво „распоредио“: у Хрватској и Босни (и Херцеговини) оставио их под чизмом њихових ратних кољача, на Косову и Метохији – такође, средиште српске средњовековне немањићке Србије „преселио у Македонију“, Црној Гори даровао нацију, а оно што је Срба остало у Србији скратио, на овај или онај начин, макар за онолико колико рекосмо да их је скратио и у Јасеновцу.

Шта се, после свега, десило са нашим језиком? Куда смо одлутали од себе? 

Имају ли се на уму све горепоменуте појединости, разуме се да ни судбина српског језика није могла бити битније различита од судбине његових носилаца: кад су једном успоставили терор на Србима, комунисти су кренули трагом свих претходних окупатора: напали су и језик и његов идентитет тиме што су најпре напали ћирилицу као његову најбитнију ознаку. И у томе је Ђилас одиграо своју последњу „важну улогу“: кад је на Илиндан 1944. у Прохору Пчињском проглашен „македонски језик“, он је отишао у „Македонију“ да убеди њихове лингвисте и политичаре да свој „језик“ заснују на латиници и да тако Срби буду убачени у „хрватско-македонски латинички сендвич“ и принуђени да и сами пређу на латиницу. Десило се, међутим, да „Македонци“ на то нису пристали, али су српски нови окупатори приредили Новосадски договор и њиме опослили оно што су наумили: прогласили „равноправност латинице и ћирилице“, одмах „склонили“ све ћириличке писаће машине (из Бугојна касније стизале једино латиничке), латиницу увели у војску, полицију, администрацију. И тиме ћирилицу довели до прага нестајања, тј. до онога што ниједном српском окупатору раније није полазило за руком (сви су они били кратковеки, а овима никако да видимо леђа).

Какве су последице помирљиве језичке политике вођене у име јужнословенског братства, од Бечког до Новосадског споразума?

Догађања која су довела до Бечког договора битно су се разликовала од оних „новосадских“, пре свега по томе што се половином XIX века за Хрвате није знало ни где се налазе ни колико их има, ни који су њихови „језици“: напустили су чакавштину (по којој је и иначе било више Срба него Хрвата), „пребацили се на словеначку кајкавштину“ и тамо остали изгубљени док им Гај није јавио да би могли прећи на српски језик – за који они раније никад нису чули па се тако догодило да поред њих прође и загребачко издање Гундулићевог Османа (1844) као што је пролазила и свака друга књига на неком егзотичном страном језику. Хрвати су се, наиме, први пут „досетили“ да би босанске (и све друге) „латине могли похрватити“ иако су им „херцеговачки мухамеданци“ тврдили да се до аустријске окупације Босне за то „ново хрватско име тамо никад чуло није“, а да сви они, тј. и „мухамеданци“ и „латини“, знају да су потомци „православних праоца“. О томе да по Босни, као ни другде по штокавштини, нема ни Хрвата (а ни много католика), сведоче и неке друге необичне чињенице: Мостарска бискупија основана је 1625. године без иједне цркве, без иједног свећеника и без иједног верника; два и по века касније Јосип Штадлер сведочи о томе да тамошњи католици „нису никакви Хрвати“, да су сви они Срби, да су то и сви тамошњи „фрањевци“, да сви „пишу ћирилицом“, већ не памтим ко је записао да су они пре тога „вековима србовали“, а свему томе вреди додати и један посебно илустративан детаљ: исти Штадлер устоличен је за надбискупа сарајевског 1882. године у некој брвнари јер католичке цркве у Сарајеву није било. (На необичан начин то је потврђено у време последњих ратних догађања у Босни кад се председнику тамошње ХДЗ (иначе – изданку требињске свештеничке породице) „отело откриће“ да су све католичке цркве по Босни подигнуте после Првог светског рата, после чега је он одмах смењен са свих функција и једва спасао главу бекством у Немачку.)

Како је над римокатолицима на Балкану спровођена кроатизација?

„Хрватске прилике“ у Босни почеле су се „поправљати“ кад су Штросмајер и Штадлер „дисциплиновали фрањевце“ и уредили да их се у Другом св. рату 1.371 нађе на списку најеминентнијих усташких кољача које су благословили и Степинац и Ватикан. Не знам како су се ти фрањевци понашали кад их је Штадлер 1914. у Сарајеву гурнуо на Србе будући да су многи од њих још памтили време кад су били Срби (као што двадесетак година касније таквих више није било). „Ширењу хрватског имена“ по Босни (као и по штокавштини уопште) допринео је и велики „католички конгрес“ у Загребу (септ. 1900), на њему су „доминирали“ надбискупи Посиловић и Штадлер и бискуп Штросмајер и „прописали“ да све што се до 2000. године задеси у Хрватској „мора бити хрватско, а све што је хрватско мора бити католичко“. Таква памет донела је неке чудне плодове: Хрвати су први пут чули да би могли бити штокавци, али не пристају на то да су сви штокавци били Срби, да су прва четири Хрвата у Дубровник стигла 1896, да је на почетку прошлог века у Суботици било 26 (и словима: двадесет шест) Хрвата; и да се мање од 2.000 војвођанских Хрвата 1918. године – према Брозовој наредби из маја 1945 – скоро устостручило (такво је „национално размножавање“ могуће једино ако га неко жестоко подупре са стране!).

Какве су последице хрватског прихватања српског језика, који је ускоро проглашен хрватским језиком? Куда је водио овај политичко-квазилингвистички волунтаризам?

Вишевековна хрватска лутања у потрази за својим језичким изразом била су „отежана“ чињеницом да чакавштина није имала „носивост“ за заснивање озбиљног језичког израза, словеначка кајкавштина то је имала још мање, а касније прекључивање на штокавштину било је праћено озбиљним психолошким потресима будући да су „хрватски вуковци“ томе језику приредили јасне вуковске српске темеље (правопис, граматику, речник) и хрватско „име“ са српском језичком структуром није се могло лако ускладити. Хрвати су, наиме, на „свом имену језика“ вазда инсистирали, у Бечу се сагласили да је „најправије“ да преузму оно чему су и као чакавци били „најближи“ – тј. српски језик, али „своје етикете“ никад се нису ни покушали одрећи. И та је „нова хрватска национална памет“, током више последњих деценија, постала и посебно задрта и посебно шаљива: они сада тврде да никад нису били Срби, да их 1608. године (по сведочењу Ф. Шишића) има тек по Горском Котару и у подножју Велебита до задарског залеђа, а никако не примећују да се „ново хрватско име“ по штокавштини почиње ширити тек од краја XIX века. Данас се, међутим, Хрвати диче недомашеним лажима: сва је западна штокавштина „хрватска“ (и Бока постала „заљев хрватских светаца“), а они још нису научили сва слова да би могли прочитати да су стари Дубровчани били Срби и да су о Хрватима знали колико и о Ескимима. (Кад све то они „прочитају“, (про)чуће, треба се надати, да је Дубровник био српска приморска економска, научна и културна престоница и мост према српској немањићкој традицији; да Мавро Орбин, у својој Историји, „представља, као једину познату научно народну историју, повест Немањића и осталих српских средњовековних династија (Хребељановића, Мрњавчевића, Војновића-Алтомановића, Косача, Балшића), стављајући чак у грб Немање све грбове осталих јединица југословенских, а међу њима и грб хрватски“; или да је, према „уговору из 1308. године, склопљеном између Карла од Валоа и краља Милутина“, овај потоњи био „краљ Далмације, Хрватске, Диоклије, Србије и Рашке и господар целе приморске земље“. И тако нам и Фердо [Шишић] и Карло [од Валоа] потврђују оно што смо и раније знали: Далмација је била у целини српска пре него што су је комунисти почели преваспитавати преводећи је у надлежност Степинца и његове усташке творевине.)

Тиме су Хрвати прокрчили пут и „Бошњацима“ и Црногорцима и послужили им као узор да на исти начин (о)срамоте своје окрајке српског језика крштавајући их „својим националним именима“ не водећи рачуна о томе да у свету постоји мноштво нација које се сасвим успешно и међу собом и са светом споразумевају „туђим језицима“, а само отпадници од Срба истрајавају и на отпадништву од српског језика. И сви упорно лажу и себе и све оне који су принуђени да их слушају.

Од хрватског језика на српском стаблу развили су се, како кажете, многи „заперци“.

Они који лажу и себе и друге намећу те своје „језике“ где год се досете: „хрватски“ и „црногорски“ по Војводини, а „босански“, по посебној мустри и најсиловитије, у Рашком крају, али је извесно да се све то чини и против памети и мимо закона, при чему оно прво не треба образлагати, а у вези с овим другим довољно је поменути чл. 37 Закона о основама система образовања и васпитања (Службени гласник Републике Србије, бр. 72/09), по чијим се одредбама школе на туђим језицима могу оснивати „под условима предвиђеним међународним уговором, односно под условом реципроцитета“, по „одобрењу министарства“ и „под условима и по поступку, прописаним посебним законом“. Све је те законске рестрикције наш необавештени министар заобишао и пристао на оно што је нека његова секретарица (или је то била телефонисткиња – већ сам заборавио) приватним писамцем „признала санџачким школама „прáво“ да се на „босанском језику“ шире – о трошку српског буџета“ док је у „њиховој Федерацији“, у Гламочу – рецимо, српској деци „реципроцитет“ донео једино право на то да ћирилицу не смеју ни помињати, у Хрватској су Срби остали само у оптужницама за ратне злочине над невиним усташким кољачима, а у Црној Гори тек у „новој комитској поетици“ (/Од Тополе па до Црне Горе / свуд су врбе да вјешамо Србе/ или /Ко ће за мном – ја ћу први / да пијемо српске крви/).

Због ћирилице црногорски учитељи 1916. били су спремни да робијају, одбијајући наредбу окупатора да пређу на латиницу, а њима су се недавно придружили и њихови најбољи потомци признајући да им је лакше да остану без хлеба него без језика кад им је осмуђена министарска памет натурила „матерњи језик“: оно били окупатори, ови веле да су демократи, а Срби, и тада и сада – без језика. Како се то може разумети?

То се може разумети једино као потоњи знак моралног и сваког другог суноврата до којега је Црна Гора доведена под ударима несојских времена. Та су се времена, наиме, „утићила“ од онога тренутка кад је комунистички жутокљунац, на чувеном Петровданском скупу у Вирпазару (1941) „узео ријеч“ мудром старцу и најавио крај његових „сердарских времена“. После тога „до ријечи“ је дошла она врста „људи“ која се, док је било Срба, међу њима могла појавити једино ако нико не примети кад се „привуку“: они су завели своја („несојска“) правила и Црну Гору довели до онога од чега се она вазда бранила као и од „сваке друге бруке и грдила“. Та јој је памет ударила и на језик и његово писмо, при чему ваља признати да је Црна Гора најдуже остала „најћириличкија“ српска област, али је и најбрже потонула под налетом либерално-комитског налога који је, према тумачењу Предрага Вукића, „катунски плебс“ најбоље „разумео“ и најбрже усвојио.

Нестајање ћирилице, дакле, последица је свих општих стања у којима су се Срби нашли после пада у комунистичко ропство: комунисти су напали ћирилицу као најмаркантнију ознаку српског идентитета, а сад хабзбуршки коњовоци (из реда „лигаша“ и сличних „клубаша“) и неке хабзбуршке (или „хелсиншке“) НВО собарице довршавају пројекте својих учитеља уверавајући Србе да се „у Европу“ не може ићи „у српским опанцима“, али и упозоравајући Европу да се у Националној библиотеци Француске не би смеле појавити српске ћириличке књиге поред руских, бугарских и „македонских“ (при чему је наредба за ту рестрикцију стигла – из Београда).

Шта ћемо са „џендер језиком“, иза кога стоје „родне равноправке“, „боркиње и идеолошкиње“ Новог светског поретка?

Са „џендер језиком“ мораћемо се прегонити као и са сваким сврабом који нам се може догодити као последица небриге о најобичнијој – хигијени. Неке наше педофилуше најбоље су, и најбрже, изучиле далс-бајденовску и кинсијевску педофилску памет, али су, изгледа, у томе имале и највишу државну заштиту у „ћерању“ свога наопаког закона који им је пофермавао да сваког часа могу мењати оно што им се на примарној „(рас)подели“ нашло међу ногама за нешто што [би] им се накнадно учини[ло] „прикладнијим“. Велим да су те б[о]ркаче и идеологуље имале највиши државни благослов да сопствену шугу прогласе националним добром, али и да по својим мерама мењају законе по којима је уређен српски језик иако је Високи савет судства још 20. маја 2021. њихов „Закон“ означио као „противуставан и de facto и de iure“. (Тај закон тада није заустављен јер је његовим заговорњачама и емеритуљама остављен простор и да се наругају Србима и да, макар малкице, упрљају и њихов језик, по истим обрасцима по којима, и иначе, срамоте и Србе у целини.)

[/restrict]

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *