Лицемерни мировњаци као ратни подстрекачи

Хроника западних дипломатских подвала и превара Срба и Србије

Притисак и превара више нису добитна комбинација Запада када су Срби у питању, зато је оружани сукоб све извеснији и најављује се тако што амерички инструктори увежбавају приштинску паравојску вештинама за обрачун с голоруким народом

Може се слободно рећи да су све преваре и подвале српског корпуса производ великих западних сила, и не бисмо погрешили ако кажемо да баш иза сваке стоје државе Квинте. Свака од тих превара личила је на праву прљаву тајну операцију комбинованих активности њихових обавештајних служби и високе, па и највише дипломатије. Идеја се рађала „преко баре“, а затим су њихове дипломате у балканским престоницама и шеф ЦИА за Балкан добијали „нацрт пројекта“ на коме треба да се ангажују. Тајна дипломатија нам је редовно долазила главе јер су наметнути посредници наметали двосмислене споразуме које су касније сами тумачили како њима одговара. Српски противници редовно су не само информисани него едуковани да ли споразум треба да потпишу или одбију. У исто време, Срби су дезинформисани, како у погледу стварних намера великих западних сила, тако и у погледу скривених подвала у садржајима споразума. Српски противници редовно су знали шта је у њиховом интересу и да им Запад чини велику услугу. Перфидност подвале је у томе што је замишљени сценарио некада био да Срби потпишу, а некада да не потпишу споразум. Зато те прљаве игре нису биле тако једноставне – требало је саставити текст споразума за који унапред знате да ће га Срби потписати, или га саставити тако да будете сигурни да ће га одбити, јер од тога зависи целокупна припремљена операција преваре. Данас, када се све то проучи, поверења више нема а опрез је више него потребан.

Рецимо, Кутиљеров план из марта 1992. године имао је изванредне шансе да спречи рат у БиХ. Под гаранцијама великих ауторитета, лорда Питера Карингтона и Жозе Кутиљера, споразум су потписали представници сва три народа – Алија Изетбеговић, Мате Бобан и Радован Караџић. Међутим, по наговору америчког амбасадора Ворена Цимермана, Изетбеговић је повукао свој потпис. Тако је покренут крвави рат да би се након огромних жртава и страдања зауставио 1995. године Дејтонским споразумом, који је био готово идентичан Кутиљеровом плану, чак и повољнији за Бошњаке и Хрвате.
План З-4 понуђен 1995. представља се као велика српска грешка која је произвела све невоље и страдања српског народа у Хрватској, а састављен је тако да се унапред знало да га Срби неће потписати. Хрватима је тајно сугерисано да га потпишу иако није ни њима одговарао. Само зато што га нису потписали, Срби су на Западу третирани као да су сами криви за злочине над њима. Касније се причало само о великим правима које би Срби добили таквом аутономијом, а намерно се заборавља да та аутономија није обухватала источну Славонију, Барању и западни Срем, западну Славонију и добар део остатка РСК. Злочиначке операције „Бљесак“ и „Олуја“ и упад хрватских бојовника у заштићене зоне УН, правдане су тим одбијањем потписа. Источна Славонија, Барања и западни Срем нису се могли заузети војно јер се ова територија ослања на Србију. Зато је конструисана нова западна превара, Ердутски споразум. Тим споразумом Срби су били „максимално заштићени“ и у томе је сурова превара. Испало је да он важи само годину дана, а не трајно како су Срби наивно помислили и прогон је само одложен.
„Споразум“ у Рамбујеу 1999. године конструисан је тако да не сме успоставити мир, него да послужи као разлог за агресију на СРЈ (Србију). Намерно је састављен тако да га Срби не могу прихватити, а да се Албанцима објасни превара Срба, како би га они потписали. Мадлен Олбрајт је тада објаснила Тачију: „Ви потпишете, Срби потпишу, имате НАТО на Косову. Ви потпишете, Срби на потпишу, ми бомбардујемо Србију.“ Срби нису потписали, инсцениран је Рачак, и створена ситуација на КиМ која траје до данас. И шта даље рећи о тим споразумима које је креирала и наметала „Међународна заједница“?
Кумановски споразум 1999. године преточен у Резолуцију 1244 УН, врхунац је двосмислености коју САД и НАТО тумаче како њима и приштинском руководству одговара, а све у правцу независности „Косова“. Српска права из тог споразума се потпуно игноришу. Нема ни речи ни могућности повратка контингента ВС на КиМ, иако је потреба за њима свакодневна о питању заштите српског народа. Бриселски споразум под посредовањем ЕУ је иста прича, исти фабрикат двосмислености и игнорисања Срба. Клише преваре је сада потпуно јасан – Срби морају да испуне све што су потписали, Албанци не морају ништа, па ни формирање Заједнице српских општина. Очекују да се таквим подвалама ствара неравнотежа којом „Косово“ клизи у правцу независности.
И на крају имамо Вашингтонски споразум 2020. године који сада игноришу и Албанци и Американци зато што иза њега стоји бивша америчка администрација.

[restrict]

„НОВЕ АРМАТУРЕ“ ЗА СТАРЕ ПРЕВАРЕ И како сада, након толико искустава са монтираним споразумима на штету Срба и Србије, подметнути још један, којим ћемо изгубити КиМ или РС? То је такорећи немогуће, али западна дипломатија не одустаје. Сваки модел који понуде подразумева међусобно признање или улазак „Косова“ на велика врата у УН. Као да ми не видимо да једно аутоматски или временом подразумева друго. Било је ту много модела до сада – Кипарски модел, модел Хонгконга, модел Јужног Тирола, али сви су отпали као непримењиви за ситуацију на КиМ. Последњи покушај преко „нове арматуре“ преговора у Бриселу је модел две Немачке. По овом моделу две Немачке се нису међусобно признале, али су биле чланице УН, да би се на крају ујединиле. Врло брзо ту превару су нам разјасниле наше старе, превејане и најбоље дипломате. Две Немачке су представљале један народ, вештачки и насилно раздвојен, који је свим силама тежио уједињењу, док су на КиМ српски народ који жели да остане у својој земљи, и албанска мањима која тежи сепаратизму. Ту се не може догодити „уједињење“, него само сепаратизам уласком „Косова“ у УН.
Тачно је да смо ми у великом проблему због све отворенијег напада великих западних сила, којима се жури да питање „Косова“ дефинитивно затворе онако како њима одговара. Међутим, имају и они с нама проблем како то да ураде. Најбоље је једним ударцем убити све три муве – натерати Србију да призна „Косово“, дозволити унитаризацију БиХ и гашење Републике Српске, и пресећи све везе Србије с Русијом и Кином. Знају они да је то могуће само путем сламања отпора српске власти, превратом или капитулацијом Србије. Сламање отпора дипломатским притисцима или преврат и послушна влада су за њих боље решење и зато на томе упорно раде. Нова агресија и окупација Србије није добро решење за њих. Прво, произвело би неприхватљиве губитке, а када би и успели, у безбедносном смислу то је трајно несигурно, из историјских разлога и нашег слободарског менталитета. Отпор сваке врсте је не само могућ него и потпуно известан. Додуше, Србија је једина држава на свету која је успела да анулира и резултате једног преврата или обојене револуције, како ли они то већ зову. Зато се чини да западни моћници не знају шта да раде са Србима и Србијом, јер све што могу да смисле, ми смо већ искусили на својој кожи и извукли поуке.

Зато активно раде на стварању услова за све три опције – да сломе и придобију актуелну власт, да подстакну насилну промену власти и преврат, а истовремено врше детаљне припреме за неку нову врсту агресије, директно или путем прокси рата. Схватили су да је за примењивост различитих опција најважнији услов разбијање српског јединства, уз истовремену хомогенизацију свих српских противника и непријатеља и на томе њихове обавештајне службе увелико раде. Није важно око чега се распирује српско нејединство, само је важно да буде снажно, ватрено и нетолерантно, и да производи свађе и сукобе. Разлози могу бити од озбиљних до бизарних и бесмислених – око чистог ваздуха, затварања рудника, литијума, „Рио Тинта“, експропријације земљишта, да ли сећи или не „свето дрво“ на траси ауто-пута, да ли нам треба брза пруга или не, да ли нам требају страна улагања и стране компаније итд., никада не можемо предвидети око чега ће се Срби сукобити. Ради снажног јачања ефекта сукоба ове године смо постали центар европског геј дивљања јер су проценили да ће то сигурно подстаћи снажне протесте антиглобалиста и присталица очувања традиције и породице које, за сваки случај, проглашавају руском тајном операцијом. Није случајно што су амерички и немачки амбасадори на челу одбране српског геј дернека, и данас су веома тужни што су временске прилике и јаке полицијске снаге спречиле сукобе на улицама који би дестабилизовали Србију. Они сигурно неће одустати од стварања услова за све три опције које би довеле до тога да Србија не може да се брани, а наше је да их у томе спречимо.
Странци увелико раде и на разбијању јединства Срба не само унутар Србије него целокупног српског корпуса на Балкану. Ту се лансирају тезе да су за катастрофу Срба у Хрватској криви Срби у Србији јер им нису довољно помогли у рату. Да комфоран живот Србима у Србији ометају Срби изван Србије, па и са КиМ који су спас нашли бежећи од крвника и сада су наводно терет „домаћим Србима“. Слична подметања лансирају се и за Србе из Црне Горе. Да би посвађали Србе у Републици Српској и у Србији, измислили су геноцид у Сребреници. Очекивали су да ће се под тако тешким оптужбама Срби у Србији одмах дистанцирати од оних у РС и да ће се и у самој Републици Српској Срби међусобно посвађати око тога ко је крив и ко је учинио нешто што није ни учињено. На срећу нису успели у својој намери и Срби су остали јединствени. Штавише, прозрели су опасност разједињавања и јединственији су него раније. Чак и онима на Западу све је јасније да Срби никада више неће уводити санкције никоме, а камоли својој браћи преко Дрине или негде другде, што је председник Србије у Бијељини (Република Српска) потврдио речима да моћници „хоће да нам отму земљу и по дужини и по ширини“, указујући да смо прозрели њихове намере, а одговор је више него јасан – „а ми им ни педља наше земље нећемо дати“.

ИЗМЕЂУ УЛТИМАТИВНИХ ПРЕТЊИ И НОВЕ АГРЕСИЈЕ Утисак је да агресивна западна дипломатија очекује да дозволимо да нас поново преваре, и да је то наш интерес, иако нам је потпуно јасно шта раде, који им је крајњи циљ, и на какав перфидан и преваран начин желе то да постигну. Рачунају с тим да су посредне и директне претње ескалацијом сукоба који само они могу контролисати достигле такав ниво, да је дошао тренутак када ћемо потписати све што нам понуде. Као да им још увек није јасно да признања „Косова“, ни директног ни посредног, неће бити, што је и председник Србије Александар Вучић много пута јасно рекао. И док му говоре како Западу никако не одговара отварање још једног ратног сукоба у Европи, амерички инструктори увежбавају приштинску паравојску за примену специфичних вештина, које су карактеристичне за обрачун с голоруким народом, тако да је у њихову искреност тешко поверовати. Истовремено, тако да се јасно види да је у питању координација и договор са САД и Квинтом, лажни министар Свечља, лажне државе Косово, поручује српском председнику „да ће имати тешке дане, недеље и месеце“.
Значи, док нама говоре да не желе нови сукоб у Европи, они га припремају и подстичу преко Аљбина Куртија и његових „министара“. Отварање нових ратних сукоба у подручјима где Русија не може остати равнодушна и пасивна је по свему судећи нова стратегија у сучељавању НАТО-а с Русијом, у циљу развлачења њених снага и капацитета. Тешко је поверовати да су моћним западним силама чисте руке у вези са новим сукобима Јерменије и Азербејџана у Нагорно Карабаху, где Русија има и интерес, и обавезу према члану ОДКБ-а. Затим, новим провоцирањем сукоба у Сирији, и отцепљеним републикама Грузије. Нису одустали ни од дестабилизације Казахстана. Чини се да покушавају да Русију оптерете новим озбиљним војним ангажовањима и тако ослабе њене војне могућности у Украјини. Зато је сасвим оправдана сумња да тако нешто покушају и на Балкану, рачунајући да Русија неће занемарити своје интересе ни на том подручју. Зато Србија мора да се припреми и за најгору варијанту, ратну. Ако нам је војска у овом тренутку толико важна, непојмљиво је да традиционалну промоцију и дефиле младих потпоручника у медијима засени некаква геј парада.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *