Лицемерни мировњаци као ратни подстрекачи

Хроника западних дипломатских подвала и превара Срба и Србије

Притисак и превара више нису добитна комбинација Запада када су Срби у питању, зато је оружани сукоб све извеснији и најављује се тако што амерички инструктори увежбавају приштинску паравојску вештинама за обрачун с голоруким народом

Може се слободно рећи да су све преваре и подвале српског корпуса производ великих западних сила, и не бисмо погрешили ако кажемо да баш иза сваке стоје државе Квинте. Свака од тих превара личила је на праву прљаву тајну операцију комбинованих активности њихових обавештајних служби и високе, па и највише дипломатије. Идеја се рађала „преко баре“, а затим су њихове дипломате у балканским престоницама и шеф ЦИА за Балкан добијали „нацрт пројекта“ на коме треба да се ангажују. Тајна дипломатија нам је редовно долазила главе јер су наметнути посредници наметали двосмислене споразуме које су касније сами тумачили како њима одговара. Српски противници редовно су не само информисани него едуковани да ли споразум треба да потпишу или одбију. У исто време, Срби су дезинформисани, како у погледу стварних намера великих западних сила, тако и у погледу скривених подвала у садржајима споразума. Српски противници редовно су знали шта је у њиховом интересу и да им Запад чини велику услугу. Перфидност подвале је у томе што је замишљени сценарио некада био да Срби потпишу, а некада да не потпишу споразум. Зато те прљаве игре нису биле тако једноставне – требало је саставити текст споразума за који унапред знате да ће га Срби потписати, или га саставити тако да будете сигурни да ће га одбити, јер од тога зависи целокупна припремљена операција преваре. Данас, када се све то проучи, поверења више нема а опрез је више него потребан.

Рецимо, Кутиљеров план из марта 1992. године имао је изванредне шансе да спречи рат у БиХ. Под гаранцијама великих ауторитета, лорда Питера Карингтона и Жозе Кутиљера, споразум су потписали представници сва три народа – Алија Изетбеговић, Мате Бобан и Радован Караџић. Међутим, по наговору америчког амбасадора Ворена Цимермана, Изетбеговић је повукао свој потпис. Тако је покренут крвави рат да би се након огромних жртава и страдања зауставио 1995. године Дејтонским споразумом, који је био готово идентичан Кутиљеровом плану, чак и повољнији за Бошњаке и Хрвате.
План З-4 понуђен 1995. представља се као велика српска грешка која је произвела све невоље и страдања српског народа у Хрватској, а састављен је тако да се унапред знало да га Срби неће потписати. Хрватима је тајно сугерисано да га потпишу иако није ни њима одговарао. Само зато што га нису потписали, Срби су на Западу третирани као да су сами криви за злочине над њима. Касније се причало само о великим правима које би Срби добили таквом аутономијом, а намерно се заборавља да та аутономија није обухватала источну Славонију, Барању и западни Срем, западну Славонију и добар део остатка РСК. Злочиначке операције „Бљесак“ и „Олуја“ и упад хрватских бојовника у заштићене зоне УН, правдане су тим одбијањем потписа. Источна Славонија, Барања и западни Срем нису се могли заузети војно јер се ова територија ослања на Србију. Зато је конструисана нова западна превара, Ердутски споразум. Тим споразумом Срби су били „максимално заштићени“ и у томе је сурова превара. Испало је да он важи само годину дана, а не трајно како су Срби наивно помислили и прогон је само одложен.
„Споразум“ у Рамбујеу 1999. године конструисан је тако да не сме успоставити мир, него да послужи као разлог за агресију на СРЈ (Србију). Намерно је састављен тако да га Срби не могу прихватити, а да се Албанцима објасни превара Срба, како би га они потписали. Мадлен Олбрајт је тада објаснила Тачију: „Ви потпишете, Срби потпишу, имате НАТО на Косову. Ви потпишете, Срби на потпишу, ми бомбардујемо Србију.“ Срби нису потписали, инсцениран је Рачак, и створена ситуација на КиМ која траје до данас. И шта даље рећи о тим споразумима које је креирала и наметала „Међународна заједница“?
Кумановски споразум 1999. године преточен у Резолуцију 1244 УН, врхунац је двосмислености коју САД и НАТО тумаче како њима и приштинском руководству одговара, а све у правцу независности „Косова“. Српска права из тог споразума се потпуно игноришу. Нема ни речи ни могућности повратка контингента ВС на КиМ, иако је потреба за њима свакодневна о питању заштите српског народа. Бриселски споразум под посредовањем ЕУ је иста прича, исти фабрикат двосмислености и игнорисања Срба. Клише преваре је сада потпуно јасан – Срби морају да испуне све што су потписали, Албанци не морају ништа, па ни формирање Заједнице српских општина. Очекују да се таквим подвалама ствара неравнотежа којом „Косово“ клизи у правцу независности.
И на крају имамо Вашингтонски споразум 2020. године који сада игноришу и Албанци и Американци зато што иза њега стоји бивша америчка администрација.

* Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању *

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.