КОНАЧНО РЕШЕЊЕ ПИТАЊА СРБА

Срби дефинитивно изгубили право на ћирилицу: Вуковар

Показало се да су Срби у Хрватској током целог 20. и две деценије 21. века што у перманентном што у наглом опадању. Жеље поглавника фашистичке НДХ Анте Павелића и његовог следбеника врховника Фрање Туђмана су се најзад оствариле – Срба скоро да и нема у Хрватској

Још у јануару ове године у хрватској је објављена права „бомба“ од вести – према попису становништва, обављеном током 2021, број становника Хрватске је од претходног пописа (2011) смањен за 9,25 одсто, односно за скоро 400.000 људи. Осим што је Хрватска изгубила готово десет одсто становништва, популација је још старија, а паралелно са смањењем броја радно активног становништва пао је и број жена у фертилној доби, док се број странаца и атеиста повећао. Тек објављени званични подаци хрватског Државног завода за статистику показују да је много тога пописаног у Хрватској мање него пре 10 година – укупног становништва, верника, мушкараца… Све то је требало да сакрије један од најпогубнијих података овог пописа – да је Срба између два пребројавања готово 63.000 мање.

[restrict]

Хрватска према Попису 2021. има 3.871.833 становника, од чега 1.865.129 мушкараца (48,17 посто) и 2.006.704 жене (51,83 посто). У односу на Попис 2011. број становника смањио се за 413.056 особа или 9,64 посто. Удео становништва у доби од 0 до 14 година износи 14,27 посто, а удео становништва у доби од 65 и више година је 22,45 одсто.

Резултати Пописа 2021. показују да удео Хрвата у националној структури становништва износи 91,63 одсто, Срба 3,2 одсто, Бошњака 0,62 одсто, Рома 0,46 одсто, Италијана и Албанаца по 0,36 одсто, док је удео осталих припадника националних мањина појединачно мањи од 0,3 одсто.

Према матерњем језику, 95,25 одсто особа изјаснило се да им је матерњи језик хрватски, а 1,16 одсто особа изјаснило се да им је матерњи језик српски. Удео особа с неким другим матерњим језиком појединачно је мањи од један одсто.

У свим жупанијама смањен је укупан број становника а највећи релативни пад броја становника присутан је у Вуковарско-сремској жупанији (20,28 посто), Сисачко-мославачкој жупанији (19,04 посто), Пожешко-славонској жупанији (17,88 посто), Бродско-посавској жупанији (17,85 посто) те у Вировитичко-подравској жупанији (17,05 посто). Смањење броја Срба евидентно је у бројним местима и општинама у којима су управо они чинили значајан или већински део.

Катастрофални резултати пописа становништва указују да се само у последњих десет година број Срба смањио за 33,6 одсто, са 186.000 на 123.892, и да сада чине само 3,2 одсто становништва. А деведесетих година прошлог века у Хрватској је живело 581.663 Срба – 12,2 одсто од укупног броја становника. Ови туробни бројеви не само да су тешки и упозоравајући већ директно указују да је цифра од три одсто била жељена пројекција, план ратног хрватског председника Фрање Туђмана и његовог естаблишмента почетком 1990-их година који су говорили да ће српско питање као „реметилачки фактор“ бити решено у Хрватској за сва времена када Срба не буде више од три процента. „Срба више неће бити 12 одсто или шест одсто Југословена, колико их је било. А три одсто колико ће их бити неће више угрожавати хрватску политику“, говорио је тада Туђман.

Већ према последњем попису одржаном 2011. године у Хрватској је живело тек 186.633 Срба или 4,36 одсто становништва. Коефицијент корелације између удела Срба у 50 насеља где су у Хрватској били најбројнији у 2011. и индекса укупног броја у 2021. био је релативно високо негативан и износио је – 0,77. Коефицијент код удела Срба у жупанијама и индекса укупног броја у 2021. био је – 0,685. Што је већи удео Срба у укупном броју у 2011, то је био нижи индекс укупног броја у 2021. године.

Ово је наставак „Бљеска“ и „Олује“: Милорад Пуповац

С обзиром на то да је српска национална мањина према новом попису пала испод једне трећине, више не остварује право на равноправну службену употребу језика и писма.

„Прва и највећа брига јесте што је пад огроман. То је највећи пад у броју Срба након егзодуса из градова 1991–1992, након егзодуса током операција ’Бљесак’ и ’Олуја’. То је оно што нас највише брине“, рећи ће Милорад Пуповац, из Српског народног вијећа.

И не само да је то алармантно него ће се овакав број Срба одразити и на њихова права. У појединим жупанијама они губе место заменика жупана, у појединим градовима место заменика градоначелника, у појединим општинама место заменика начелника општине.

Подаци показују да је у Вуковару број Срба пао испод 30 одсто, што значи да као национална мањина у том граду више не остварују право на равноправну службену употребу језика и писма иначе никад остварену. Локалне власти у Вуковару су то годинама игнорисале, а четири године уназад су оцењивале да и даље – за то нема услова. Како је број Срба у Вуковару по новом попису пао испод трећине укупног броја становника, локалне власти нису више обавезне да спроводе члан 12 Уставног закона који то уређује.

Податак је, рекло би се по првој реакцији, обрадовао усташоидног градоначелника Вуковара и председник десног опозиционог Домовинског покрета Ивана Пенаву. За њега смањен број Срба није резултат њиховог исељавања већ тврди да је претходни попис из 2011. био нетачан, те да је после овог „обезбеђено 10 година стабилности у граду“, додајући како ће се, што се тиче употребе језика и писма српске мањине у Вуковару, све вратити на стање пре 2011. године.

Остварени сан – Срби сведени на три одсто

Протеклих година у Вуковару су забележени напади припадника навијача загребачког Динама „Bad Blue Boys“ на локалне навијаче клубова из Србије. Пенава је 2018. године организовао протест због непроцесуирања ратних злочина над Хрватима, где је инсинуирао да и међу вуковарским Србима има ратних злочинаца. Исте године је више особа у Вуковару приведено због сумње на ратне злочине над Хрватима 1991, али оптужница није подигнута.

Председник вуковарског СДСС-а Срђан Колар сматра да укидање неких права Срба у Вуковару ту заједницу неће много погодити јер, како каже, и она права која су им до сада била зајамчена, нису могли да конзумирају.

„Нама је исто, било нас 30 одсто или мање од тог постотка. Нисмо успели да конзумирамо ни досадашња права, тако да и ако нас буде мање од 30 посто, а до мене је дошао податак да нас је 29,73 посто, неће нас много заболети ако нам се нешто и одузме, а нема шта“, рекао је Колар.

Елаборирајући изјаву вуковарског градоначелника, Пуповац закључује да је „било најважније да се тврди да претходни пописи нису били истинити и исправни, а при томе не разумеју да сами бацају сумњу на себе када кажу да су се они потрудили да сада попис буде исправан, а то кажу у околностима и након околности у којима су хтели да учине све да Срба у Вуковару буде што је могуће мање и да су, као што су неки знали да говоре, спремни за још једну ’Олују’“.

Подаци који су само наизглед многе изненадили у ствари показују да се ради о продуженом етничком чишћењу које траје још од 1990-их година, које и даље има своје последице и и те како утиче на укупан број Срба у Хрватској. Ту је и изнуђена економска миграција јер се види да је највећи број српске популације, посебно у повратничким крајевима Славоније, Баније, Далмације, Лике – старачка популација, што неминовно оставља последице на укупан број становника.

Пре уласка Хрватске у ЕУ остарели Срби су се враћали у места из којих су протерани у хрватским акцијама „Бљесак“ и „Олуја“ – да умру. Било је неких анализа да старији Срби умиру више него њихови вршњаци у Хрватској, посебно у Европи, због неусловног живота у српским местима у Хрватској. Стога је приликом пописа у 2011. просечна старост Срба била преко 50 година и било је очекивано да ћe се њихов број у Хрватској смањити за 20% до 30%.

С уласком Хрватске у Европску унију порасла је и нада да ће многи нерешени српски проблеми са овом бившом југословенском републиком бити разрешени. Од потраживања државе Србије, преко статусних питања Срба у Хрватској, па до личних имовинских питања прогнаних и избеглих Срба… Нажалост, од наде је остала само пуста жеља, јер се тек испод плаве заставе са жутим звездицама показало све лицемерје, до тада прикривано обећањима и обавезивањем на европске норме и стандарде. Који за Србе, очигледно, не важе.

Остварени сан – Срби сведени на три одсто

Пописом из 1991. године утврђено је да у Хрватској живи више од 600.000 Срба, док је први послератни попис 2001. године показао смањење на 201.600 са трендом даљег пада. Срби су до 1991. живели у крајинама у којима је била најмања густина насељености становништва услед непогодног терена који је вековима служио за одбрану повољнијих места за живот. У тим подручјима живели су и Хрвати као мањинско становништво, па када су етничким чишћењем Срба 1995. постали већина, били су и много старији од Хрвата у Загребу, Сплиту, Ријеци, Пули, Вараждину. Без Срба и остарели Хрвати немају разлога да живе у ненасељеним подручјима. Просечна густина насељености у Личко-сењској жупанији је осам становника по квадратном километру, у Сисачко-мословачкој 31,5, Вировитичко-подравској 34,9 а у Пожешко-славонској 35,3. Све су ово жупаније где су некада Срби живели у великом броју а сада их и Хрвати напуштају.

Све до пописа 1991. године удео Срба је споро опадао, упркос евидентним прогонима, организованим пресељењима и убиствима за време Првог и, нарочито, Другог светског рата. Преломни моменат десио се у последњој деценији 20. века, када је удео Срба смањен за скоро три пута у односу на почетак те деценије. Већ од те године у Србију је избегло 16,2% од укупно 233.125 лица избеглих из Хрватске у Србију током 1990-их, у наредне три године избеглиштво из ове републике јењавало је и преполовљавало се у свакој наредној години, да би нагли врхунац достигло у „Олуји“, оружаној интервенцији хрватске војске почетком августа 1995. године, када је покренуто више од половине избеглица (54%) из Хрватске. До 1995. Србија је примила 330.000 избеглица из Хрватске, а до светског дана избеглица, 20. јуна 2014, само њих 69.000 или 21% вратило се у Хрватску. Овај светски дан избеглица Србија је дочекала с највећим бројем избеглица у Европи – 43.763 од чега су 32.371 или скоро три четвртине избеглице из Хрватске. Највећем делу избеглих Срба Република Хрватска није исплатила заостале пензије, динарску и девизну штедњу. Неколико десетина хиљада избеглица из Републике Хрватске ни после 20 година од престанка рата није повратило своје станарско право. Република Хрватска није обновила више од 10.000 срушених српских кућа у подручјима где није било ратних дејстава и око 8.000 кућа на подручјима захваћеним ратом. Није враћено ни одузето пољопривредно земљиште. Уз све то и даље се шири говор мржње и воде кампање против српског језика и писма, уз прећутну сагласност независне државе Хрватске.

У исцрпној анализи „Срби у Хрватској – етапно нестајање једног народа“ Бранислава Ђурђева из Новог Сада, која обухвата већ поменуте податке, наводи се да је дугорочни тренд опадања броја и удела Срба у Хрватској евидентан још од краја Првог светског рата. Од 1941. године приметна је континуирана политика према Србима у Хрватској. Велика људска страдања на простору данашње Хрватске резултат су ликвидације српског живља од стране НДХ, а посебно у логорима Јасеновац, Јадовно и другим, али и приликом акција против партизана, који су махом били Срби.

Масовне организоване миграције, познатије као колонизација Војводине, организовала је комунистичка власт од 1945. до 1948. године под изговором решавања аграрног питања. Укупно је у Војводину досељено 36.430 породица са 216.306 лица. Од тога из Хрватске је досељено 52.929 лица или 25% свих колониста, а њихово порекло указује да потичу из крајева настањених Србима. То су демографски рејони Лике и северног Приморја (одакле је пореклом 61% колониста из ове републике) и рејон Далмације (са 22% колониста). Колонизација је, дакле, имала врло сличан ефекат као и расељавање Срба с почетка Другог светског рата. Тим пре што учесници у колонизацији често истичу да су их локалне власти присиљавале да се селе, па су често читава села расељавана.

Све прогнозе говоре да ће половином 21. века удео Срба у Хрватској бити мањи од 2,5%, тј. скоро дупло мањи од удела „осталих“ националности, што ће дефинитивно значити да Срби више не живе у Хрватској, тј. да је неминовно да они природним путем нестану са ових подручја. Тиме ће бити више него остварена Туђманова програмирана идеја о три одсто Срба у Хрватској.

[/restrict]

Један коментар

  1. Душан Буковић

    Душан Буковић:

    СВЕДОЧАНСТВО МИЛАДИНА ВУЈИНОВИЋА О ПОКОЉУ СРБА У ГУДОВЦУ КОД БЈЕЛОВАРА 16 АПРИЛА 1941 ГОДИНЕ

    Не улазећи ни у какве коментаре, Миладин Вујиновић овако приказује покољ Срба у Гудовцу код Бјеловара 16 априла 1941 године у брошури коју је објавио под насловом „Први хрватски масовни злочин“, где између осталог стоји:

    Миладин ВУЈИНОВИЋ
    Први хрватски злочин – КВАВА БЕЛОВАРСКА КРАЈИНА – Дело хрватске сељачке странке у Гудовцу
    „Да је небо лист књиге бијеле,
    Сиње море дивит од мастила,
    не би се наши јади описали…“
    Народна

    О хрватским злочинима писано је доста у српској слободној штампи, а и књиге су о томе издаване на српском и страним језицима. Но, нико ни до данас нигде не осуди, већ, шта више, данас су у најприснијој сарадњи: усташе, комунисти и Хрватска сељачка странка у борби против српског народа, зато сам решио да за српске родољубе јавно сведочим, износећи злочине Хрвата, које сам видео и преживео у Беловарској крајини, а што би употпунило свеукупну документацију о тим нељудима.

    Захвалан са Српској нородној одбрани у Аустралији, која је одобрила штампање овог мог сведочанства. Посебну захвалност дугујем људима око Српског Гласника, који не жалећи труда ставише ову жалосну, али истиниту документацију српској јавности до знања.

    У среду, предвече 16 априла 1941 године, на два дана пре капитулације Краљевске југословенске војске пред силама осовине Немачком и Италијом, залазило је сунце за пролистале лугове у долини реке Чесме, а беловарску крајину, између Било Горе, Калник планине и Мославачке Горе, покрише сиво оловни облаци; са првим мраком на Беловарском крајином пада тамна ноћ.

    Док су српска села гудовачке општине: Мало Кореново, звано Бостон и Мала Србија, Велико Кореново, Гудовац, Пргомељ, Раич. Клокошевац, Станчић, Тук и Бреза утонули у немо доба ноћи, Хрвати су поставили страже на свим прилазима Беловару и на свим прелазима реке Велике од пруге Загреб – Беловар до ушћа Велике у реку Чесму. По свим поменутим селима Хрвати су поставили страже и запосели путеве, и те исте ноћи ПОХВАТАЛИ још у постељама 197 Срба и 1 Српкињу Љубицу Проданић из села Доњи Гудовац кућни број 28.

    Из села Болч, општина Фаркашевац, одведени су у Гудовац свештеник Бранко Брзин, учитељ Стеван Ивановић, звонар цркве Св. Недеље у Болчу Јово Шиљак, Ђуро и син му Мисирача, звани „Ђаја“, отац и брат тршћанске попадије Милке, која је заклана у Трсту 1943 г. Са мужем свештеником др. Петром Војновићем, богослов сарајевске богословије Милорад Шиљак из Шарампова у Болчу ухваћен је у Гудовцу у кући Милана Проданића, Свештеник, учитељ и богослов били су сва српска интелигенција у тој околини.

    Хрвати су свим похватаним Србима саопштили да их они воде да положе присегу (заклетву) поглавнику и домовини хрватској! …

    Похватане Србе чували су Хрвати у затворима општине, школе и биртији „КОД Мојчана“ у Гудовцу.
    Док су једни држали блокаду целе гудовачке општине, други су копали раку на Гемајди ‘општинска ливада у Гудовцу, поред леве обале Плавнице уздуж друма Беловар – Загреб.

    Дан је пролазио. Из Загреба је дошао у Гудовац, на позив унијата, Марка Павлешића из Пргомаља, поглавников хрватски војсковођа Славко Кватерник.

    Чим је стигао Славко Кватерник отпочело је извођење Срба из затвора, везани по двоица заједно и сви заједно између двојице конопцем. Цикош, Хрват – загорац из Рашча у Гудовцу, прочитао је Србима СМРТНУ ПРЕСУДУ у име злочиначке „државе“ хрватске!

    Срби су потерани на Гемајду. Гонило је на сваког везаног Србина, са сваке стране пута, по два Хрвата са ножевима на пушкама у ставу за клање.

    На Гемајди, Славко Кватерник и Унијат Мирко Павлешић су да се Стеви Вуксану, јунаку са Балкана, извади живом срце! Јер је Стева био српски добровољац и носилац ордена: двоглави Бели Орао добијен у Церској битци и Карађорђеве Звезде са мачевима, добијене на Кајмакчалану, где је Стеван био рањен у стомак, држећи левом руком да му црева не испадну, док је десном руком изнео из бугарског рова живог бугарског официра-капетана и бацио га пред ноге Араљу Александу. Краљ Александар назвао је Стеву „Јунак са Балкана“, ставио му је Крађорђеву Звезду на груди, а цео II Гвоздени пук извршио је Стевану Вуксану поздрав у парадном маршу-дефилеу.

    Хрватски доглавник питао је Стеву где му је стајала Звезда – Стеван одговара: „на српском срцу“, а затим громко узвикну: „Живела Небеска Србија“

    Славко Кватерник је био пренеражен, али се прибрао, ипак, и опсовао Стевану МАТЕР СРПСКУ. Стеван Вуксан му, попут Обилића и Принципа, достојанствено и хладно одговара: „ТИ НИКАДА НЕЋЕШ УБИТИ СРПСКОГ ЈУНАКА, О КОМЕ ЋЕ СРПСКЕ КЊИГЕ ПИСАТИ“…

    Кад Стевану извадише срце, Цикош је командовао – ПОКОЉ!

    Два тешка митраљеза проламали су долину Чесме. Срби су покошени по ногама, а затим рањени клани: недоклани бацани су у гроб, посути тоном неугашеног креча и многи још живи затрпани земљом! Србин Љубомир Швагоња из Малог Коренова – „Мала Србија“; отац три детета, тражио је од својих комшија да га живог не сахрањују – али су га они живог у гроб бацили и затрпали! Један Србин из села Брезе, рањен у руку, успео је, под окриљм ноћи, да побегне. Доцније је заклан у свом селу за време рата, када су хрватски војници поклали све старце и бабе.

    Сутрадан су Хрвати исти посао обавили у селу Фаркашевцу, пустошећи села: Болч, Доњи МАрковац, Иванчани, Вукшинац, Српска Капела, Стара Капела, Хабјановац, Хагањ, Глог, Реметинац, Зворник и Жавниц. САмо из села Болч-а одвели су 30 Срба. Рачуне им је покварила Српкиња девојка, ћерка бележника Гвозденчевића (и данас жива) из Гудовца.

    У рану зору 18 априла 1941 године отишла је, по цену живота, у Беловар да затражи заштиту, за Србе, од Немаца. Јер Хрвати, огрезли у крв хтели су све поклати до српског пилета – детета! Говорила је немачки као интелектуалка. Командант немачког гарнизона у Беловару, непознатог чина и имена, за кога се доцније утврдило да је и он Србин из Лужице, саслушао је девојку, па је у борним колима одјурио у Гудовац, 5 км. Од Беловара, видео раку, крв и креч на Гемајди, узео секцију и одјурио у Фаркашевац. Ту је распустио све Србе да иду кућама. Потом се вратио у Гудовац, пустио из затвора Српкињу Љубицу Проданич, која је чекала покољ са осталим Српкињама.

    НЕМАЦ ЈЕ РАЗОРУЖАО ОКО 500 Хрвата. Он је наредио Хрватима да ископају Србе из гроба, што су „независно-државници“ без поговора послушали и лешеве ископали. Срби су били на Гемајди поређани као снопље. Овај је Немац наредио да се Срби пренесу у црквену порту цркве Св. Петра у Гудовцу, где се сахрањени у 5 заједничких гробница.

    Немац је Хрватима одржао говор и рекао: „Две године сам у рату. Био сам на свим фронтовима на Западу. Овако што нисам ни чуо ни видео“… Запретио је да че све кривце извести пред војни суд. Но, тога је дана дефакто призната, од Немаца, „Независна Држава Хрватска“!

    Немци су покољ Срба у Гудовцу назвали „Усташко дело код Беловара“ – што одговара истини и не. Ако је Хрват и усташа једно те исто, онда је овај назив тачан. Ако поред усташа има и Хрвата, онда злочин најмање припада усташама. Он је само дело Хрватске Сељачке Странке. Јер син Стјепана Радића – Владимир писаће у „Новој Хрватској“ бр. 135 од 12 јуна 1942 у чланку „Дом и Домовина“ следеће: „У главним стварима, у темељним начелима усташки наук није стварно ништа друго него наук Стјепана Радића“, па наставља, „да се под Поглавниковим мудрим вођством изводи наук браће Радића“.

    (Овај цитат наведосмо само ради оних Срба који још увек мисле, па чак и исповедају да постоји разлика између усташа и Хрвата – што не одгара истини, и што је то убиствено за Србе).

    У општини Гудовац било је око 2500 домова, од којих 60% српских. На дан 17 априла 1941, било је ту око 500 усташа и око 1000 хрватских домова. Тада усташка војна формација није ни постојала, те се лако да закључити да је злочин у Гудовцу дело Хрвата и њихове ХСС, којој су припадали сви Хрвати, изузев појединаца, лево крило комунистичке партије, средина Мачековци, а десно крило усташе.

    Усташе и Хрватска сељачка странка

    Из даљих излагања ће се видети зашто сек. ХСС Јурај Крњевић није дозвољавао, за време рата, да југословенска влада осуди усташке злочине, а као претседник ХСС је у блиској и искреној сарадњи са још из рата освештаним савезом усташе – комунисти.

    Унијат Мирко Павлешић, првак ХСС и лични пријатељ Влатка Мачека и администратора крижевачке бискупије др. Јанка Шимрака, организовао је злочин још пре рата. Он је и даривао креч да се поспе по Србима…

    У име ХСС обећао је сваком Хрвату аграрни минимум од 20 јутара обрадиве земље, са једном српском кућом, под условом да се највиђенији Срби покољу, Он је Србе распоредио у 3 категорије:

    најбогатије поубијати, средње иселити на Косово (тако су Хрвати звали Србију), сиромашнијима одсећи реп, прекрстити на унију.

    По овим селима, на очиглед власти 1939, организовани су хрватски сељачки судови. Срби осуђени на смрт поклани су у Гудовцу, док је Србе у Фаркашевској општини спасао Немац. У Болчу је одржано суђење Србима у кући Славинића, и пресуде им нису скриване.

    Имање најбогатијег Србина у Гудовцу, Емила Маргетића, било је додељено комаданту покоља Цикошу, који је био и пре рата командант Хрватске сељачке заштите општине Гудовачке. Цикош је лично заклао Емила Маргетића и сина му.

    Имање Ђуре Мисираче из Болча било је додељено шокцу Марку Боговићу, а имање Емила Мисираче – „Баја“ из Северина – Мала Србија, Подравцу Зделару. Загорац Никола Писачић из Доњег Вуксиновца, и данас је жив, обилазио је ливаде најбогатијег Србина у Вуксинцу Милана Пиале, уживао у лепоти Милановог имања и мерио од врбе до врбе што ће бити његово – и то обично недељом када је био доон!Подравац се хвалио „Ђаји“ да ће то за који дан бити његово и да он „Ђаја“ не треба да се мучи.

    И данас, када прођете беловарском крајином, сваки Србин вам може и зна рећи име свог наследника Хрвата, коме је још пре рата ХСС обећала његово имање…

    Хрватски комунисти, кадкад спомену и Гудовац. У књизи тзв. „Борбени пут 32 дивизије“, кобајаги намењен у историјске сврхе, пишу да је народ загребачке области, где убрајају и Беловарску крајину, био од првог дана рата „одлучно антифашистички“ настројен…

    Југословенска политика и Срби

    Поред криминалаца Хрвата за злочин у Гудовцу, постоје и други кривци „ВИСОКА ЈУГОСЛОВЕНСКА ДРЖАВНА ПОЛИТИКА“, која је обезглавила све Србе, те нису били у могућности ни да бране државу, ни да себе саме од злочина спасу и сачувају. Неколико примера ради потврде наше тезе неће бити од штете.

    Срби су у Беловарској крајини клани и пре рата! Након хрватског злочина 1936 године Керестинцу.
    Србин Томо Пиале из Вуксинца к. бр. 6, заклан је у хрватском загорском селу Цуговац 1936 године. Загорци су Тому исекли и мртвоме ставили уд у уста. Тому је брат Никола покупио у поњаву.

    Србину Васи Предраговићу родом из Шуменчана, Шокци из села Липовца, још живом испевали песму: „Липовчани село је на гласу, још имамо да убијемо Предраговић Васу“. Васо је убијен из заседе у кукурузу, враћајући се моторцикломиз Беловара,

    Србин Љубомир Горановић из Хабјановца задављен је испред села Скрињара, враћајући се са пијаце Св. Ивана Забна. И ако се је знало ко је путовао са Љубомиром у друштву југословенска истрага никад није сазнала ко је задавио Љубомира, као и ко је убио Васу Предраговића!!!

    Србин Божо Кесић из Кабла, заклан је косом. Србин Цвјиановић из Шумечана убио се сам опкољен у кући, да не падне жив Хрватима у руке.

    У околини Чазме избодена је ножевима Анка Миљанац у авлији. СРбин лугар Предраговић убијен је у шуми. Србин Ђуро Смртић из Војног крижа отишао је у шуму Жутице, разбили су му главу тупим предметима. Србин Миле Косановић убијен је у авлији тупим предметом…

    На очиглед југословенских власти, Хрвати су још 1938, а нарочито од 1939 разоружавали Србе…

    Скоро три деценије прохујаше од тог страшног дана. Широм Српства мало је Срба који већ данас знају где су Хрвати извршили ПРВИ МАСОВНИ ЗЛОЧИН у добазлочиначке „државе хрватске. Јер у Југославији из разлога „братства и јединства“ није дозвољено о томе писати – да неко неби увредио Хрвате!

    Нека овај скроман прилог за историју, послужи као допуна документацији о раду злочинаца Хрвата, а и као опомена људима из српског јавног и политичког живота – шта треба и смеју да раде.
    Април 1970
    Аустралија
    Милеадин ВУЈИНОВИЋ (Види: Миладин Вујиновић, ПРВИ ХРВАТСКИ МАСОВНИ ЗЛОЧИН, „Службени Гласник“, Аделаиде – Edwardstown, S. Australia, 10 мај 1970, Орган СНО у Аустралији).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *